Кроз векове, једна небеска фигура се појављује у кључним тренуцима историје спасења, преносећи поруке које обликују судбину човечанства. Да ли је он само један од многих анђела или заузима посебно место у небеској хијерархији, и по чему се разликују његова мисија и значај?
С вером прихватамо постојање светих анђела Божјих, о онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Не окрећите се лажним речима оних који поричу ствари недоступне њиховим телесним очима. Јер, и разум је невидљив. Питајте их: "Да ли верујете у сопствени разум, иако га не видите очима?" Што искреније будете славили свете анђеле Божје, то ћете јаче осетити њихову близину.
Бити човек у свим временима, без обзира на околности, највећи је изазов и најважнији животни задатак. Зато је истинска вера, као животна пракса, кључна за опстанак појединца и целог народа, а њена суштина је у томе да свако користи дар који му је Бог дао за добро, а не за зло. Овај принцип је универзалан и представља једину разлику између праведног и грешног, доносећи са собом вечну награду или казну.
У временима таме и невоље, када се осећамо изгубљено и сломљено, Мајка Божија је луч наде који нам показује пут. Кроз искуства молитве, личне приче и дубоку веру, откривамо Њену неизмерну љубав и заштиту над српским народом и сваким од нас. Овај текст осликава духовну борбу, значај традиције и моћ молитве, али и упорну бригу Пресвете Богородице која никада не напушта своју децу.
Има, нажалост, много верних људи међу хришћанима који сматрају да је врхунац и крајњи циљ њиховог подвига – видети Христа. Али, не на начин на који је Он сам означио да ћемо га видети, већ на неки свој, чулни, уобразиљски, рекли бисмо самообмањујући начин. Ко такво виђење Христа тражи, на путу је велике пропасти.
Први сусрет са Христом је у времену. Други у вечности. На Страшном суду свако ће добити своју меру вечности. Праведници - живот вечни. Грешници - вечну муку. По чему? По каквом закону? – По закону љубави.
Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота - у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава., она је темељ слободе на који смо позвани да станемо.
Све што је икада ико постигао у животу није његово постигнуће и успех. Јер, буквално све што имамо, дато нам је рођењем као дар од Бога. Зато не одбацујмо драгоцени дар овог живота, него га употребимо добро, употребимо га за Бога, а Он ће нам дати и све остало што нам је потребно.
Православље носи у себи једину силу која може да се супротстави светском злу, светлост коју западни свет није схватио и коју је одбацио. Зато Православље, у коме је истина Христос, које увек поседује пуноту Духа Светог и чији су критеријуми вере чврсти и непромењиви, представља највише служење човечанству: чувајући Таворску светлост, оно једино открива пут ка стицању ове светлости и пут ка спасењу.
Суочавање са тешкоћама може уздрмати уверења. Ипак, истинска вера се огледа у спремности да се, упркос несавршености, ослонимо на оно у шта верујемо. То је унутрашњи осећај сигурности који прожима наш живот, чак и у најмрачнијим тренуцима.
Понекад је највећа промена која нам је потребна она која почиње у нама самима. Занемаривање спољних кривица и окретање ка унутрашњости може бити први корак ка преображају, не само личном, већ и колективном. Да ли смо спремни да преузмемо одговорност и отворимо простор за нешто више у свом животу?
Тражите и даће вам се, говори Свето Писмо. Без Божије помоћи трпимо потпуни неуспех. Али, ако тражимо Божанску помоћ, онда нас Христос веже Својом Благодаћу и чува нас од сваке опасности. Kада човек не схвата Ко га придржава, удаљује се од Христа, a са свих страна почињу да дувају ветрови и он страда.
Зашто понекад они који су чисти срцем носе терет кривице, док се прави преступници крију у сенци? Која виша сила управља овим наизглед неправедним распоредом улога? Да ли се иза страдања праведних крије неочекивана милост?
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће.
Сваки тренутак живота је важан, а свака мисао и дело остављају неизбрисив траг на путу ка вечности. У потрази за чистотом и ослобођењем од унутрашње таме, искрено покајање постаје светлост која води ка обнови душе. Како заиста спознати дубину сопствене грешности и отворити се за преображајућу моћ Божанске Љубави?
Вера је добра воља која нас вуче ка нашем Створитељу. Када покажемо ту вољу и истрајемо у добру, Бог нам даје да Га духовно спознамо. То није само знање у глави, већ осећај у души, који Господ даје онима који Га стрпљиво и вредно траже. Тада човек може, заборављајући на себе, да са великом и сигурном радошћу узвикне: Господе, како је дивно што постојиш!
На богослужењу православни се често крсте, клањају, чине поклоне; посте, љубе иконе и мошти - и све то странцима изгледа чудно. На њихово питање да сазнају више о Православљу, верници често прибегавају изразима као што су: „Тешко је то објаснити, то се мора живети“, или „Православље је начин живота“. Можда би требало да покушамо да проширимо ову истину.
Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.
Загубљени у бескрајном мору вести на друштвеним мрежама? Кратки видео снимци и брзе информације често нуде само површну забаву, замењујући право знање сурогатом. Управо у време Великог поста, када се окрећемо унутрашњем миру и преиспитивању, требало би да се запитамо: колико времена заправо посвећујемо садржају који нас истински обогаћује, а колико оном који само окупира пажњу?