Понос не почиње као грех, већ као осећај – лакоћа, самопоуздање, жеља да се буде вољен. Али управо тај осећај, ако се не преиспитује, прераста у затвореност, у потребу да се све врти око „ја“. На крају, човек више не види ни друге, ни Бога – само сопствену сенку. То је пут који изгледа као узлаз, а води у најдубљу унутрашњу самоћу.
У сиротињској болничкој соби, смрт једног одбаченог старца постала је тренутак у којем је Божија сила победила медицинске законе. Обична поткошуља бачена на непокретног човека учинила је оно што лекари нису могли годинама – подигла га је на ноге истог трена. Ово је сведочанство о томе како Бог прославља оне који трпе неправду и доказује да тамо где престаје људска моћ, почињу Његова чуда.
Данас прослављамо Сабор Светог Архангела Михаила. Ово није само слава, већ дан који подсећа да се највећа битка не води на земљи, већ у нашем духу. Небески Војвода нас својим мачем учи да је једина права победа у животу – победа понизности над гордошћу. Његово име, које значи "Ко је као Бог?", најснажнији је позив на сталну будност и оданост истини.
У православном молитвенику постоји једна молитва, у којој, за разлику од свих осталих, нема призива Господу, ни молбе Њему, ни покајаних речи, ни речи захвалности. Ова молитва се зове Символ вере. Саставили су га још у 4. веку свети оци Првог и Другог Васељенског Сабора и од тада је сачуван у Цркви непромењен, изражавајући главне истине Православља. Сви њени делови су формулисани као одговори непријатељима Православља, који непрестано насрћу на вернике и покушавају да код њих унесу забуну и погрешно учење.
Људе треба волети, али не треба веровати свим њиховим речима, јер и сами пате због речи које су говорили и кају се због њих. Нама затамњеним какви јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је повезано са болом, муком или са повредом нашег самољубља. Неповерење, наравно, не треба гајити према самом човеку, него ка његовом тренутном стању.
Највећи духовни закон није скуп правила, већ једноставан позив: љубав према ближњем као према самом себи. У времену виртуелне повезаности, човек постаје све изолованији, а ближњи се често своди на средство за остваривање личне користи, а не на лице Божије. Истинска вера није у речима нити молитвама, већ у храброшћу да се отворе врата и принесе жртва. Зид који се подиже око сопственог ега на крају постаје највећи затвор.
Најстрашније, најотровније – то је хипноза целог света, када хиљаде и хиљаде људи са непомућеним лицима клизе у пропаст и још ти се мило смеше, као да је тобож све добро и да се ничега не треба бојати. И тако одлазе скоро сви, без икаквог страха, без вапаја, без позива у помоћ. А они који то виде и знају, шта чине? И њима се то чини тако обичним, тако познатим, тако природним. Сви се и даље траже мир, спокој, срећу, и то управо на том путу...
Ђурђиц је много више од породичне славе посвећене Светом Ђорђу; он обележава његову тиху, посмртну победу и успостављање његовог култа. Овај празник истовремено чини врата зиме у народном календару. Управо тада почиње период Вучијих дана, испуњен занимљивим обичајима и забранама, којима се народ вековима штитио од наступајуће хладноће.
Нешто невидљиво може покренути оно што је видљиво – али никад без последица. Између психолошког утицаја и стварног деловања духовних сила постоји танка, често неприметна граница. И управо на њој почињу најопаснија искушења: она која делују као игра, а завршавају се као директан пут у духовну обману и пропаст. Ниједан експеримент са невидљивим није без ризика када се пређе поредак који је Бог поставио.
Господ Христос нам је дао једини Образац и пример Љубави који постоји у универзуму и Он гласи овако: ,,Љубав је несебични, свежртвени, покрет ка ближњем, један несебични живот, двиг, за ближње и остварује се у заједници, у породици!" ,,Љуби ближњег као самога себе и љуби Господа Бога свога свим срцем, свом снагом својом и свом душом својом”.
У свету који све гласније нуди брзе одговоре, постоји једна Тишина која лечи. Она не доказује ништа, не намеће се, али остаје – кад све друго нестане. Љубав која не заборавља, не осуђује и не одустаје. Не чека празник да би била слављена – јер Мајка се слави сваки пут кад је неко шапатом дозове.
Много је путева ка спасењу, али који је од њих најлакши? Да ли можемо да се спасемо без нарочитог труда, без изнуривања свог тела? Да ли постоји такав пут? Да, постоји! Постоји таква лествица од земље до неба: један крај је увек пред нашим ногама, а други пред престолом Божјим.
Чак и хришћани који иду у цркву понекад себи дозволе да лажу на овај или онај начин. Ово је олакшано заблудом да многи лаж сматрају ситним грехом. Међутим, пошто ми, хришћани, називајући се ученицима Христовим, желимо да се сјединимо са Њим, Који је Истина, не можемо бити мирни ако себи допуштамо да изговарамо лажи. Лаж не може бити пут ка Господу, она нам не дозвољава да се сјединимо са Истином, све док у својим срцима, у својим уснама и у свом животу њој дајемо место.
У бескрајном пространству небеском, када се прошапће Име Господа Свевишњег, Небеса се умирују, звезде се разбукте, а анђелски хор отпочиње са химном: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!" Светитељи и праведници падају ничице, обузети страхопоштовањем. Али шта је са нама, смртним људима? Да ли се и ми односимо са једнаком преданошћу и поштовањем према овом светом Имену?
Благослов није празан гест или стара традиција, већ пренос стварне духовне силе. У његовом корену лежи добра реч која успоставља Божије присуство и заштиту над човеком. Овај чин, који потиче од апостолског наслеђа, делује као духовни штит у свим животним изазовима, дајући трајну тежину како свештеничким, тако и родитељским речима. Снага благослова не зависи од човека, већ од тога да ли призива највећу Подршку.
Свака зла реч изговорена из мржње или зависти губи своју моћ над онима који се уздају у Бога. Православље учи да је страх од клетве, заправо, највећи облик сујеверја и неповерења у Божији Промисао. Неправедна клетва се враћа свом пошиљаоцу, трујући његову душу и мир. Једини начин да се човек заиста заштити јесте да узврати благословом, јер то уништава свако зло.
Нема ништа корисније за нас од тога да имамо добар однос са нашим анђелима чуварима. Ко од вас не би желео да има пријатеља који би вам увек био веран, коме бисте увек могли да верујете, да отворите своје срце и очекујете помоћ у најтежим тренуцима свог живота? Многи верници су усамљени, под стресом, притискају их разне недаће, али се не моле свом анђелу чувару и не верују у његову брзу помоћ.
Сваки човек тежи срећи, оптимизму и успеху, а духовни пут изненада поставља формулу која звучи као потпуна супротност: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ Овај наизглед сурови позив на пребивање у "мрачној слици" није путоказ у безнађе, већ у најдубљи мир. То је велика тајна смирења која, парадоксално, ослобађа од гордости и доноси духовну радост.
Долази јесење и зимско доба, период године када највећи број домова у Србији прославља свог духовног заштитника. Крсна слава, јединствени стуб српског Православља, вековима је спајала породицу и чувала веру, преносећи завет предака са генерације на генерацију. Међутим, њена суштина није у трпези и гозби, већ у симболици славског колача и кољива, који нас из године у годину позивају на повратак Христу и живот вечни. Разумевање ове дубоке везе између земаљског славља и небеског завета, чини овај обичај кључем нашег идентитета.
Сасвим недавно молитва, пост, дуге службе и ходочасничка путовања доносили су нам радост, али одједном се све променило. Вера је "захладнила", исте службе и молитвена правила су досадиле... Како и због чега се то догодило?