Црквени пост: зашто, када и како постимо
Велики пост није само дијета. То је пре свега духовна борба, време да се ухватимо у коштац са сопственим слабостима и страстима. Али, зашто нам је такав подвиг уопште потребан у овом брзом, бучном и потрошачком свету? Зашто се одрицати од комфора и задовољстава, и како то може да исцели нашу душу и тело? У чему је дубљи смисао поста и како да савладамо све препреке које се појављују на том путу?
Зашто је Богу битно шта ја једем? Пост као пракса богопознања
Онај који почне да проучава грешне страсти, откриће да је по светим оцима прождрљивост на првом месту: „Ко контролише апетит, сузбија страсти; ко је њиме обузет, подстиче похоту“. Зато, чин самоспознаје почиње управо способношћу да се одређеним намирницама каже: „не“.
За оне који никад нису постили
Када неко почне да пости због Христа, креће на четрдесетодневни маратон. Сваки дан постављени су изазови и, одговарајући на њих, сазнајемо ко смо: јадна, сладострасна звер или хришћанин? Не говоримо о томе да не једемо апсолутно ништа или стојимо на камену, већ о сталној будности у нашим срцима. А ако ни у Великом посту не можемо да живимо као хришћани, како онда да живимо у обично време?! Ако не можемо пажљиво да се молимо ни у Великом посту, да будемо уздржани и будни, како се онда молимо и о чему размишљамо у обичне дане?
Повратак из туђине
Опростити другоме и примити опроштај од другога, то је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету.
Молитва Оче Наш - oд пропасти до спасења
Требало би да се молимо за оне који су нас повредили, јер само жртва има право да истински опрости. Зато, када искрено узвикнемо, онако како је Христос узвикнуо на Крсту: „Оче! Опрости им јер не знају шта чине“, можемо и ми са радошћу да говоримо: „да се свети име Твоје, да буде воља Твоја, да дође Царство Твоје“ - и да Бога назовемо Оцем својим.
Старац Порфирије: Тајна васпитања деце
„Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу.“ Ове речи су срж хришћанског живота, али и кључ за васпитање деце. У светлу ове истине, поставља се питање: Како да наша љубав буде истински хришћанска? Како да говоримо Богу о деци, а не само деци о Богу? Како да молитва постане мост између нас и наше деце, а наше васпитавање не буде притисак који их удаљава?
Шта је Завет Богу и како га одржати?
Завет Богу није само формалност или тренутак емотивног заноса. То је свесна и добровољна одлука да се нешто учини у Његово Име – било да је реч о ходочашћу, уздржавању од греха или добром делу. Међутим, завети су озбиљна ствар која захтева одговорност и духовну зрелост. Шта завети заправо значе, како их давати и како се носити са њима ако се осетимо да нисмо у стању да их испунимо?
Лагање с љубављу
Лажи су свеприсутне. Истина, значајан део лажи изражава добре намере - да не вређају осећања других људи. Још горе, живот нас стално суочава са тешким изборима: рећи „љубазно“ или „онако како ја мислим да је истина“. Лагање je велика негативна сила са којом се људи тешко носе и лако се заплићу у њене мреже. Лаж заиста помаже да се брзо, лако и пријатно реше многи проблеми, да се сачува мир, избегну сукоби и казне. Али не без губитака...
Рај - чежња свих изгнаника
Рај постоји јер постоји Бог. Тамо где је Љубав, нема злобе и мржње. Тамо где је Бог, тамо су блаженство и срећа, тамо је пуноћа свега што је добро и предивно. Он нам је припремио Рај из Своје огромне љубави према нама, али како ћемо доспети у Рај ако нам је љубав страна? Како ћемо бити уз Љубав, ако смо сами постали - мржња, злоба, негодовање?
„Не могу да волим непријатеље“ - како испунити ову заповест?
Христос заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне...“ Ако је ово немогућа заповест, зашто нам је онда Господ дао? А ако је то изводљиво, зашто онда то не можемо учинити, иако то желимо? Зашто се сви покушаји да волимо оне који нам изазивају бес и гађење завршавају неуспехом?
Како да помогнемо душама упокојених?
Задушнице су време да се присетимо оних који више нису са нама. Наша вера нас учи да смрт није крај, већ прелазак у вечни живот. Ипак, бол због губитка вољених је и даље присутан. Како можемо да им помогнемо? Шта можемо учинити осим да их се сећамо? Одговор на ово важно питање проналазимо у поучним речима оца Михаила Валаамског.
Првих 40 дана после смрти
Према различитим откривењима, постоји 20 митарстава, на коjима се испитују греси. Само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у огањ паклени. О страхоти и озбиљности ових демонских митарстава сведочи и пример Пресвете Богородице. Када ју је архангел Гаврило обавестио о њеном скором упокојењу, на њену усрдну молитву, Сам Господ Исус Христос сишао је са Небеса да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и одведе је у Своје Царство.
Највећа тајна хришћанске вере
Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: "Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв пребива у Мени и Ја у њему". С Телом и Крвљу Својим улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.
Посланица о правом пријатељству
Много је званих али мало одабраних. Ову Христову поруку могли бисмо сасвим сигурно применити и на пријатељство. Јер, неретко, склони смо да много људи називамо своји пријатељима не правећи разлику међу онима који то заиста јесу и оних које само тако називамо.
Захвалност и у тузи: хришћански одговор на невоље
У тренуцима када нас захвате тешке невоље, људска природа често подлеже малодушности и очајању. Међутим, хришћанска вера заснива се на непоколебљивом поверењу у Божју промисао и Његову љубав. Чак и у најтежим временима Бог не напушта оне који се у Њега уздају. Историја светог Јевтимија и његовог манастира служи као снажан пример захвалности и поверења у Божји план, чак и када се чини да су околности безнадежне.
Снага љубави
Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо љубави. Онај ко у себи има љубав разликује се од других по томе што је његово срце као драги камен који зрачи невидљивом светлошћу. Ову светлост он сам не може да види, али је други људи осећају срцем. Зато су заповести о љубави према Богу и људима крила која човека подижу увис.
Пред Престолом Божјим: Зашто не треба каснити на Литургију?
О. Рафаило (Бољевић): Света и Божанствена Литургија је тренутак када се небески Цар приближава својој Цркви, позивајући нас на саборно учешће у великој тајни вере. Међутим, кашњење на Литургију није само питање времена, већ и духовне спремности и свесности. Важно је имати поштовања и трепета пред Богом, Који нас, иако ненаметљив, очекује са љубављу и строгошћу. Зато, убудуће, будимо бодри, смирени и тачни, прилазећи Божанственој Литургији са пуним срцем и свешћу, јер овдје се приноси највећи Дар - сама присуство Царства Небеског.
Дан заљубљених – помен мученику или комерцијализација љубави
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају секуларни, комерцијални антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли је то истинска прослава љубави, или само комерцијално помодарство које изругује суштину љубави?
Дан заљубљених - помен мученику или комерцијализација љубави?
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају секуларни, комерцијални антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли је то истинска прослава љубави, или само комерцијално помодарство које изругује суштину љубави?
Криза породице: време је за буђење
У времену када се вредности мењају, а породица као стуб друштва слаби, морамо се запитати: да ли смо заборавили на оне истинске вредности које су красиле наше претке - жртвовање, љубав и одговорност? Или смо се препустили савременом свету где је егоизам врлина, а конзумирање успех? Можемо ли се вратити на прави пут, пут породице, вере и традиције? Шта можемо учинити да сачувамо породицу од заборава?