У свету који све гласније нуди брзе одговоре, постоји једна Тишина која лечи. Она не доказује ништа, не намеће се, али остаје – кад све друго нестане. Љубав која не заборавља, не осуђује и не одустаје. Не чека празник да би била слављена – јер Мајка се слави сваки пут кад је неко шапатом дозове.
Много је путева ка спасењу, али који је од њих најлакши? Да ли можемо да се спасемо без нарочитог труда, без изнуривања свог тела? Да ли постоји такав пут? Да, постоји! Постоји таква лествица од земље до неба: један крај је увек пред нашим ногама, а други пред престолом Божјим.
Чак и хришћани који иду у цркву понекад себи дозволе да лажу на овај или онај начин. Ово је олакшано заблудом да многи лаж сматрају ситним грехом. Међутим, пошто ми, хришћани, називајући се ученицима Христовим, желимо да се сјединимо са Њим, Који је Истина, не можемо бити мирни ако себи допуштамо да изговарамо лажи. Лаж не може бити пут ка Господу, она нам не дозвољава да се сјединимо са Истином, све док у својим срцима, у својим уснама и у свом животу њој дајемо место.
У бескрајном пространству небеском, када се прошапће Име Господа Свевишњег, Небеса се умирују, звезде се разбукте, а анђелски хор отпочиње са химном: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!" Светитељи и праведници падају ничице, обузети страхопоштовањем. Али шта је са нама, смртним људима? Да ли се и ми односимо са једнаком преданошћу и поштовањем према овом светом Имену?
Благослов није празан гест или стара традиција, већ пренос стварне духовне силе. У његовом корену лежи добра реч која успоставља Божије присуство и заштиту над човеком. Овај чин, који потиче од апостолског наслеђа, делује као духовни штит у свим животним изазовима, дајући трајну тежину како свештеничким, тако и родитељским речима. Снага благослова не зависи од човека, већ од тога да ли призива највећу Подршку.
Свака зла реч изговорена из мржње или зависти губи своју моћ над онима који се уздају у Бога. Православље учи да је страх од клетве, заправо, највећи облик сујеверја и неповерења у Божији Промисао. Неправедна клетва се враћа свом пошиљаоцу, трујући његову душу и мир. Једини начин да се човек заиста заштити јесте да узврати благословом, јер то уништава свако зло.
Нема ништа корисније за нас од тога да имамо добар однос са нашим анђелима чуварима. Ко од вас не би желео да има пријатеља који би вам увек био веран, коме бисте увек могли да верујете, да отворите своје срце и очекујете помоћ у најтежим тренуцима свог живота? Многи верници су усамљени, под стресом, притискају их разне недаће, али се не моле свом анђелу чувару и не верују у његову брзу помоћ.
Сваки човек тежи срећи, оптимизму и успеху, а духовни пут изненада поставља формулу која звучи као потпуна супротност: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ Овај наизглед сурови позив на пребивање у "мрачној слици" није путоказ у безнађе, већ у најдубљи мир. То је велика тајна смирења која, парадоксално, ослобађа од гордости и доноси духовну радост.
Долази јесење и зимско доба, период године када највећи број домова у Србији прославља свог духовног заштитника. Крсна слава, јединствени стуб српског Православља, вековима је спајала породицу и чувала веру, преносећи завет предака са генерације на генерацију. Међутим, њена суштина није у трпези и гозби, већ у симболици славског колача и кољива, који нас из године у годину позивају на повратак Христу и живот вечни. Разумевање ове дубоке везе између земаљског славља и небеског завета, чини овај обичај кључем нашег идентитета.
Сасвим недавно молитва, пост, дуге службе и ходочасничка путовања доносили су нам радост, али одједном се све променило. Вера је "захладнила", исте службе и молитвена правила су досадиле... Како и због чега се то догодило?
Не само да су Хришћанске вредности и начела под нападом и у потпуном повлачењу, већ је наше Православље постало само мало острво усред света, који функционише по потпуно другачијим начелима, док се верници сваким даном све више и више отуђују од њега. Данас многи од њих деле своје животе на свакодневицу, коју водимо на послу, са пријатељима из света, и Православље, које живимо тек када имамо време за њега...
Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа.
Права молитва није дуга формалност, већ тиха усмереност срца у сваком тренутку живота. За општење са Богом нису потребне целодневне, дуготрајне молитве, већ искрена пажња и поверење. Срце које љуби Бога никада не престаје да Му говори, чак и када је ум заузет световним пословима. Кључ духовног живота лежи у претварању свакодневице у непрестану, животну заједницу са Њим.
Високи подвизи и најстрожији пост нису гаранција спасења. Један грчки монах, који је живео као пустињак на Светој Гори, достигао је такву висину аскезе да је изазвао гнев самог демона. Међутим, демон га није поразио грубом силом, већ се преобразио у анђела светлости, пронашавши једину слабу тачку у срцу подвижника: тајну гордост. Његова духовна трагедија, окончана падом са литице, сведочи да се прави рат води унутар душе, а да иза најлепших визија може да стоји најстрашније лукавство.
Када човек изгуби смисао, туга не мора бити крај – она може постати почетак. И у најдубљем безнађу, душа понекад шапће оно што разум не уме да каже: да још увек жуди за Светлошћу. Свака сумња, свака празнина, може бити простор у којем се вера поново рађа. Тамо где изгледа да Бога нема, човек Га заправо највише тражи.
Данас прослављамо Свету Петку, светитељку која никада није говорила јавно, а и даље најгласније проповеда. Њен највећи подвиг није у речима, већ у ћутању и одрицању – у тихој молитви, посту и љубави. Њен живот је вечна порука да светост није магија за спас од невоља, већ одлука да се живи љубављу. Света Петка је доказ да се најдубља светлост открива у срцу које љуби и не одустаје.
Паметни телефон није само технолошки уређај - он је фактор који обликује дјечји мозак, говор, пажњу и емоције. Рано и неконтролисано излагање екрану доводи до кашњења у развоју, поремећаја сна и смањене способности учења. Највећи ризик не долази од самог екрана, већ од одсуства живе, људске интеракције. Васпитање у дигиталном добу почиње тамо гдје одрасли одложе телефон и окрену се дјетету.
Много је свештенослужитеља у православној Цркви у епископском чину а да, заправо, никада нису ни окусили монашки живот нити мучеништво подвижничког живота у Христу. Из богословија и академија, преко доктората – под митру! Надменост и опчињеност влашћу неретко наносе бол и патњу потчињенима, али и немир и бунт у верноме народу. Али, има и супротних примера.
Брак није само страст или уговор о удобности, већ доживотно јединство освећено Богом. Трајна срећа могућа је само кроз жртву, веру и међусобну посвећеност, чиме се приближавамо божанској љубави. Може ли данашњи човек, заробљен у потрази за задовољством, остварити такав идеал?
У добу када се мистерија замењује технологијом, а духовна чежња прерушава у веру у „више цивилизације“, појављује се питање које није само научно, већ дубоко духовно: шта се заиста крије иза феномена НЛО-а? Православна перспектива објашњава феномен НЛО-а не као сусрет са напредном цивилизацијом, већ као лукаву демонску мимикрију прилагођену технолошком добу. Мистерија постоји, али је њено место у дубини душе, а не на звезданим стазама.