Овим побеђуј: Дан када је Крст изменио историју
Шта радиш када ти се чини да је све против тебе? Управо пред таквим тренутком нашао се и цар Константин. Уочи битке која је могла да му донесе или победу или смрт, на небу је угледао знак који ће променити историју света. Од тог тренутка све је кренуло другим путем – и за њега, и за Цркву, и за милионе људи после њега. Прича о Константину и Јелени није само део историје. То је прича о томе како вера мења исход и онда када човек више не види пут пред собом.
Зашто Појас Свесвете Мајке Божије некима толико боде очи?
Свети Појас Мајке Божије поново је међу Србима после шест векова, а реке људи који чекају у редовима покренуле су тихи духовни рат у јавности. Велике светиње одувек делују као непогрешив детектор човекове душе – у једнима буде неописиву радост и љубав, док код других изазивају бес, изругивање и несвесни отпор према ономе што је чисто и свето. Историјски повратак ове реликвије није обичан догађај, већ тренутак када се српски народ, кроз љубав и чудо, коначно враћа самоме себи.
Хула на Духа Светога: грех који никада неће бити опроштен
Постоји један грех за који је Христос рекао да се неће опростити ни на овом ни на оном свету. Многи га замишљају као неку страшну реч изговорену против Бога, а он често почиње много тише – онда када човек зна шта је исправно, а ипак свесно бира супротно. Када се глас савести упорно игнорише, истина полако утихне, а човек све теже разликује добро од зла. Управо у томе крије се једно од најозбиљнијих Христових упозорења.
Огањ у нашем срцу - живи ли Дух Божји и у нама?
У други дан Педесетнице Црква се сећа тренутка када се историја човечанства преломила – када је Дух Свети сишао на апостоле и од страха направио силу која је покренула свет. И данас остаје исто питање: да ли је тај Дух само део прошлости или стварност која и даље дише у човеку? Христос је рекао: „Утешитељ, Дух Свети… Он ће вас научити свему.“ Зато Црква није успомена, него живот – и место где човек постаје храм Божји.
Рођендан Цркве – сила која руши империје
И данас, као и кроз целу историју, моћници овога света покушавају да загосподаре земљом, човеком и његовим умом. И данас им смета Црква – јер постоји нешто што не могу да покоре, ућуткају ни прилагоде својим границама. Али савремени владари не схватају да Црква није земаљска установа, већ амбасада једног другог, неуништивог Царства. На данашњи велики празник Педесетнице, славимо њен рођендан. Дан када је Сила Духа Светога родила Цркву која надживљава све империје. Сва земаљска царства су пала и прошла, а она остаје – јер иза ње стоји Цар који је већ победио и грех, и ђавола, и саму смрт.
Запад и Светосавље: две истине о човеку - Ава Јустин
На Западу се вековима мењало схватање човека и истине – и постепено је Бог почео да се „помера“ у страну, а човек да постаје мера свега. А у светосавском предању стоји нешто сасвим супротно: Богочовек Христос као једина пуноћа, једина мера, једина светлост која не тамни. То није само теологија – то је избор начина живота, избор који одређује све: од породице до историје целог народа. И управо ту настаје питање које и данас остаје отворено: по којој мери ми живимо?
Реч за оне који немају ништа
Сви живимо иза добро увежбане лозинке „држим се, иде некако“, док унутра све пуца од умора и притиска. Огромна снага се троши на одржавање лажне слике о стабилности, због чега сваки унутрашњи пад доживљавамо као личну срамоту и духовни пораз. Али, највећа јеванђеоска тајна лежи у томе да мир не долази када се глуми неуништивост, већ у тренутку када се стиснуте песнице контроле коначно отворе у празне дланове. Тек када престане потреба да се импресионирамо и људе и Бога, у тој искреној тишини почиње стварни живот.
Снага Божијих речи
Да ли смо свесни да, сваки пут када читамо Јеванђеље, заправо понављамо исте оне речи које је Господ Исус Христос изговорио на земљи? То су речи Самога Бога Живога и свеколика васељена слуша их са страхопоштовањем, у удивљењу што Бог говори створењу Своме на језику створења Свога... Тужно је, међутим, помислити што једини до којих те речи често не допиру јесу управо - људи, они ради којих су ове речи и изговорене, они ради којих је Христос Бог постао човек.
Дубина љубави: Иза Христових речи
Свет учи да се узврати истом мером и да се никада не прашта. А онда долази правило које руши све: помоћи ономе ко то није заслужио и опростити ономе ко наноси бол. То наизглед делује као слабост, али управо ту почиње права снага. У том несхватљивом парадоксу крије се сила која човека мења из корена.
Шта то светли са екрана када у мраку заборавимо ко смо?
Када данас укључимо нови телефон, довољно је да изаберемо српски језик и систем сам прелази на ћирилицу. Тако уређаји без памћења и порекла понекад боље чувају наше писмо него ми сами. Некада је ћирилица чувана у ратовима, у доба поробљености и у тишини манастира, а данас тихо нестаје из наших порука, са улица и из свакодневног живота. И можда није проблем у словима, него у томе што се полако губи осећај ко смо.
Не бој се, Ја сам са тобом
Хришћанине, гледај само да будеш Божији, а Бог своје не оставља. Веруј у Њега као у Бога свим срцем својим, угађај Му вером и праведношћу; положи сву наду у Њега и призови Га у своје срце. И где год да си, у каква искушења и невоље да си упао, Он је увек са тобом, види твој подвиг и невидљивом руком крепи те и помаже ти.
Тајна моштију Светог Николе – истина о којој се ћутало вековима
У времену ратова и страха, људи су ризиковали све да сачувају оно што им је било најсветије. Мошти Светог Николе нису само пренете – оне су постале сведок једне драматичне борбе између вере, похлепе и наде. Чуда која су се догодила по доласку у Бари променили су све и оставили траг који траје до данас. А истина о њиховој подели откривена је тек после скоро хиљаду година.
Дан када је човек отворио пут ка Небу
У самој речи „Вазнесење“ трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним „законима природе“ који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи „Вазнесење“ све је супротно – лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
Крст изнад Јерусалима: дан када је небо проговорило
Није сваки знак на небу нешто што се гледа мирно – неки прекину све расправе у једном тренутку. У Јерусалиму се једном појавио Крст који није тражио тумачење, него је натерао људе да ућуте. Тај догађај није остао затворен у историји, него је наставио да се понавља у облику који данас многи препознају тек кад постане тежак. Јер Крст се данас више не појављује на небу, него унутар наше свакодневице.
Рај се не осваја, већ дарује
Црква није место за оне који се сматрају савршенима. Она је прибежиште за оне сломљене духом, за оне који су пали на дно, за оне чији су животи испуњени тугом и болом. У Цркви се не спасавају јаки, него они који су понижени, који су страдали и патњом се подвизавали. Она припада скромнима овога света, онима који живе на ивици егзистенције, онима који су осетили дубоку бол своје усамљености и тоталну огољеност свог постојања.
Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески - да ли је то заиста могуће?
Шта значи бити савршен као Бог? Већина људи верује да је то немогуће достићи, видећи у заповести осуду, а не позив. Међутим, тајна хришћанског савршенства није у хладној безгрешности, већ у бескрајној и динамичној љубави. Може ли смртни човек, са свим својом слабостима, заиста започети пут који води ка савршенству Оца?
Када зло постане гласно, Крст постаје одговор
Када све постане неподношљиво, утеха се не налази у бекству, већ у истини која води кроз Крст – ка победи која не пролази. Нека никакво зло не плаши, јер шта год да се догоди – „то је од Мене било“, говори Господ. И што су веће невоље, то се јасније открива Његова милост, јер онај ко жели да буде Христов неће бити остављен никада.
Зашто се обраћамо свецима ако нас Бог директно чује?
На земљи без везе не можеш ни папир да завршиш. А пред Богом – нема ни реда, ни шалтера, али има нешто друго: време у ком учимо да волимо. Па зашто онда тражимо свеце? Зато што Бог не тражи процедуру – него љубав. И зато што нас није створио саме, него једне за друге. Понекад, када ти не можеш да се молиш – неко се моли за тебе.
Увреда као духовни испит: тренутак када заиста откривамо ко смо
Увреда није увек случајност. Понекад Бог допусти такав тренутак да бисмо видели шта носимо у себи. Јер управо тада се открива ко смо. А када нас туђе речи више не повређују – постајемо истински слободни.
Када Храм стоји, а Бог је већ отишао: Јеремијина опомена савременом човеку
Најопаснији човек је често онај који говори оно што нико не жели да чује. Пророка Јеремију су исмевали, затварали и бацили у блато само зато што је видео и говорио да се изнутра већ распало оно што је споља изгледало свето и нетакнуто. Прича о пророку Јеремији и данас звучи застрашујуће савремено.