Наш однос са Светима
Света Црква је увек држала учење о призивању Светитеља, будући потпуно уверена да се они залажу за нас пред Господом на Небесима. Сведочанства о овоме налазимо како у јеванђелским текстовима, тако и у апостолским посланицама, литургијским молитвама, али и сведочењима Учитеља Цркве.
Шта значи ако сањамо наше упокојене?
Људи често постављају питање: шта да раде ако су сањали свог упокојеног рођака? Ако сан успављује ваш духовни живот, показујући вам да је ваш упокојени срећан у вечности и да за њега не морате да бринете, дајете милостињу, или да се молите за његов покој, онда је то највероватније сан који долази од злога. Црква учи да нема човека који је живео и није згрешио. Зато, ако сте у сну видели свог мртвог рођака, требало би да то схватите као позив да се молите за његов покој.
Зашто никада нисмо задовољни?
Важно да стално имамо на уму да бол или жалост које осећамо данас неће трајати заувек. Све око тебе и у теби тада ће бити другачије него што је данас, јер ти је Бог припремио дарове које данас не можеш ни замислити. Верујеш ли ти у то? Верујеш ли у то да Бог још увек није ставио тачку на твој живот, у то да ће ти Он још много тога дати? Ако дубоко у себи имамо такву веру, наш живот ће бити смислен и испуњен.
Срцем се верује и устима исповеда
Постоји у ово наше безбожно доба једна фраза коју многи људи употребљавају у разговору о Богу и Цркви. Она је попут неке формуле која гласи: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква нити попови.“ Особито је то типично за вајне интелектуалце којима ни једна, такозвана институционална, црква није довољна. У свом уображењу и самодовољности и не слуте да су непромашиво погодили промашај.
Тајна животне радости
Постоји огромна разлика између радости у овоме свету и истинске духовне радости. Док светска радост зависи од онога шта нам се дешава, божанска радост је везана са унутрашњим прослављањем Бога, без обзира на спољашње догађаје и околности. Она зависи од наше унутрашњег односа према Христу и Његовим заповестима.
Свети Оци о посту
О хришћанском посту су многи говорили, али ипак истичемо оне који су и говорили и живели онако како су учили. Свети Оци Цркве Христове знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. Међу њима: свети Јован Златоусти, Василије Велики, Фотије Цариградски, Јован Лествичник, Марко Подвижник, Нил Синајски, Јован Касијан, Антоније Велики и други.
О наркотицима
Проблем наркотика више није пред вратима нашег дома, он је ушао унутар њега. То је превелики проблем. Наркотици не само да убијају човека физички, већ, што је главно, растурају његову душу. Проблем није само у нарко-дилерима или лошем друштву или лакомислености младости. Он је много дубљи, у људској души. Ово је онтолошки проблем.
Љубав, ране и праштање
Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, ранама које је својим избором оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.
Када хоћемо да је Бог са нама…
Ево примера шта да чинимо када нам је тешко. Не треба да се затварамо у себе и жалимо се: „како ми је тешко, како сам несрећан... Зашто се на мене све ово свалило?“ Цар Давид је испевао псалам: „Благосиљаћу Господа у свако време“ у најсложенијим моментима свога живота, у смртним опасностима, јер је осетио да му је тада Господ најближи. Тако ћемо и ми знати, да нам се свака невоља даје, да бисмо још више приближили своје срце Богу. Зато нас блажени Августин призива: „ти, који певаш: Благосиљаћу Господа у свако време, благосиљај Га и када ти даје добра, али и када ти их ускраћује. Но, Себе Самог Он ти неће ускратити ако Га будеш благосиљао …“
Да ли живимо нашом вером?
Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника... Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
Шта се дешава унутар нас?
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
Када размишљам о упокојенима
О мртвима мало ко да размишља. А смрт очекује свакога од нас појединачно. Зато, замислимо тескобу без утехе, грижу савести због учињеног зла или, још више, због неучињеног добра. Видимо све а не можемо - ништа. Нема промене. Постоји једино горчина због промашеног и протраћеног живота… Зато треба размишљати о упокојенима, треба се молити за њих, јер, како каже св. Теофан Затворник, њима су наше молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
Шта је воља Божија?
Колико пута је свако од нас имао прилику да чује људе да на неки догађај реагују констатацијом: шта ћеш, воља Божија. Врло често ова фраза се употребљива да би се човек измакао од одговорности, да би се, напросто, утешио... Многи не разликују вољу Божију и Божије допуштење јер – није све воља Божија. Али, шта јесте Његова воља и како је препознати?
Бог хоће човека са ставом
Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ Ове речи забележене у Откровењу јасно нам дају на знање да Бог жели људе изјашњене, опредељене, укоријењене; људе чије је, по речима Христовим, да – да, а не – не!
Како је Бог је својом крвљу опрао наше грехе?
Како нас неопирање злу, прихватање свих искушења, може спасити 2000 година након Христовог распећа? Исус Христос се није одупрео злу, беспоговорно је прихватио страшну смрт на крсту, следећи вољу Бога Оца. То је оно што нас и данас спасава, јер је Господ заувек променио људску природу, учинивши је способном за телесно васкрсење, способном да потпуно обнови прекинуту везу са Њим, за све оне који то желе.
Религија или вера?
Религија подразумева спољашње елементе веровања у Бога - обреде, ритуале, културне обичаје, црквене законе. Религија се често поистовећује са институцијом или разним теологијама, а све су дизајниране, посебно на Западу, да говоре разуму и логици. С друге стране, вера је лични однос са Богом, невидљиви, стални сусрет са Њим. То је пре свега унутрашње осећање, неговано молитвом и искључиво ствар срца и душе - а не логике.
Христос je мир наш
Узалуд, браћо и сестре, лутамо, тражећи мир и спокој који од њега долази у богатству, у задовољствима и почастима и добрима овога света. Исус Христос је једини господар мира. Он мир даје свима, али мир борави само у онима који су њега достојни. Овоме је Сами Господ научио своје ученике. У који год дом уђете, говорио им је, најпре дајте Мој мир, говорећи: „Мир дому овоме! И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама“ (Лк. 10:5-6).
О страховима
Данас влада епидемија разних фобија. Људи се плаше да уђу у лифт, у градски саобраћај, да буду на отвореном простору, боје се гужве, боје се свега. У тренуцима паничног страха се мисли: изгубићу разум, умрећу. Тада нам нико не може помоћи; сами смо под овом капом небеском, између нас и Бога је демон. Суочавамо се са злом које је неупоредиво јаче од нас, од психијатрије, од сваке науке. Међутим, морамо да знамо да је наше здравље у нашим рукама, али само уколико их пружимо ка Богу. И, када се најмање надамо, када мислимо да смо готови, да смо пропали, да смо доживели распад система, долази до силаска Божије благодати и, просто невероватно и неочекивано, долази до исцељења.
Оживимо срце за Бога
Наши велики празници нису само подсећања на овај или на онај еванђелски догађај или на догађај из црквене историје. То су светиљке које нам показују поуздан пут ка вечном животу, пут усавршавања наших душа. Господ је учинио све за наше спасење. Својим вазнесењем на небо, Син Божији нам је отворио пут у небеске обитељи. Међутим, само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се зауставити на пола пута.
Дан у којем је све могуће
Уставши од сна, улазимо у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.