Свакога од нас узнемирава питање: „Шта ће бити сутра“? Ако је је Луцифер тако моћан, ако преко својих слугу све више овладава светом, шта ће бити са нама, са децом нашом; шта ли тек чека децу деце наше? “Ослони се на Господа и чекај Га” - одговара нам Псалам. Господ тражи од нас да оставимо зло иза леђа, у сенци, у понору заборава, а ми да се, из године у годину, из дана у дан, пружамо ка добру: да чезнемо за добрим, да говоримо о добру, да чинимо добро. Јер ко зида добро, руши зло.
Актуелна посланица и бака десеторо деце суочила се са кривичним суђењем у Финској због твитовања хришћанских веровања. У Великој Британији поднета је кривична пријава против Адама Смит-Конора, који је кажњен зато што се у себи молио за свог покојног сина. Шкотски закон, који се очекује следеће године, прети са 7 година затвора свима који не поштују забрану говора (о неприкладим темама) и у приватним разговорима, чак и унутар куће.
Често имамо отпор према свакодневној молитви и лако изналазимо оправдања и разлоге за своју лењост. Али, ако анализирамо сваки протекли дан, моћи ћемо лако да величамо Бога, да Га славимо, да Му благодаримо. Када на тај начин почнемо да сједињујемо живот и молитву, међу њима неће бити никаквог несклада, и живот ће постати храна, која ће, у сваком тренутку подстицати пламен, који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће нас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.
Још у детињству од многих људи оба пола и разног узраста морао сам да слушам јадиковање, чак и роптање, због тога што ће привремени људски греси на земљи да се кажњавају вечним мукама. Свима познати филизоф В. С. Соловјев усудио се да искаже своје мишљење у вези поменутог питања, када је изјавио: "вечне муке" - ах, тај гнусни хришћански догмат..."
Пазите шта желите, браћо, јер оно што желите може бити добро за ваш живот, али не и за ваше спасење. Могуће је да се иза онога што желите, на крају, не крије ваше спасење, већ ваша пропаст. Зато не инсистирајте на томе, него све препустите Богу…
Немоћно је човечје тело и разноврсне су његове бољке. Зато постоји много лекова и лекарија које одређује лекар у складу с врстом болести. Човечја душа такође може да се разболи. Болести душе су - грехови и страсти који помрачују разум, који слабе вољу и скрнаве осећања. Време не лечи грехове. Не исцељују их ни обични земаљски лекови. Души је потребна благодат Божија.
Благодат је новина коју је Господ Христос донео у свет. Благодат је радостотворна вест и сила Јеванђеља и Тајна Цркве. Оно што „нова твар“ има, а што није постојало у старом свету, јесте благодат. Царство благодати је Царство Небеско. Јеванђелист Јован, у уводу Јеванђеља, говори нам сажето, у две ставке, о благодати и истини Исуса Христа у односу на Мојсија и Закон. „Закон се дaдe Преко Мојсеја, а благодат и истина постаје кроз Исуса Христа“.
Господ љуби и кажњава, и у овом животу и у следећем, при чему је последња казна много гора од од свих овоземаљских, јер вечно траје. Савремено човечанство тврди: "Бог је добрица… Сажалиће се и на и гејеве, и на атеисте, и неће их вечно осудити на муке, и увешће у рај све, управо мери политичке коректности и хуманизма. А како? – па, то није на нама да знамо". Међутим, ма шта говорили, Нови Завет и даље упозорава о казнама, простирући их, за разлику од Старог, кроз целу вечност која нам следи...
Само гледањем у Христово Пречисто Лице можемо очистити и своје лице, само живећи у истини и савести, по заповестима Божијим, можемо стећи људско достојанство. Ако се грех афирмише као нормална појава, људи у најбољем случају постају безлични, а у најгорем, кроз њих почиње да се прозире лик звери. Зато се поставља питање: како да стекнемо лице по Лику Христовом, Лику који није направљен рукама? Како да не сањамо о љубави, која може бити само самообмана, ако се прво не научимо ревности за истину и славу Божију?
Због људске слабости и тенденције ка неспоразуму, чак и реч или мало непромишљено погрешно дело може да доведе до озбиљних последица у људским односима. Много је пажње потребно да би се сачувала добра воља међу људима, а тамо где је поверење уздрмано много труда је потребно де се добри односи обнове.
Ваљало би опширније размислити о оној прекретници на којој се човек губи у гневу. На тој прекретници има, у већини случајева, исти број разлога да човек, са нешто песимизма, мало мудрости и мало умора истраје у својој судбини, или да скочи, сав свој разум да окрене против разума, и да улети у ватру гнева. Вредно би било потражити онај одлучни симптом који значи скакање стрелице уназад, у примитивизам и дивљаштво.
У људској природи, најзначајније својство његово је слобода. Она је у Православљу врло одређена; није нешто многозначно, магловито и неодређено. Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода.
Педагогија примера је убедљиво најзначајнија педагогија. Пример оставља најјачи утисак и пројављује се као најснажнији фактор утицања на човека, особито дете. Било да је добар или лош, пример је у стању да обликује и усмери будућег зрелог човека.
Суштина критике коју Црква упућује на рачун предбрачног телесног живота није у томе да га сматра „прљавим“, већ Црква указује на знатно дубље и сложеније последице до којих доводи упуштање у једну или више телесних и емоционалних веза пре брака. То су, пре свега, трајни ожиљци на души, немогућност потпуног сједињења са брачним другом, неплодност, духовна расцепљеност и патња. Све ово потврђује и савремена наука.
Све до доласка Сина Божијег у овај наш људски свет, човек није имао одговора ни објашњење, још мање решења, за све несреће, болове и патње људског рода. Ипак, Својим доласком Христос не укида зло, које као да господари у васељени. Христос не искорењује бол који и даље мучи људски род. Шта се онда, дакле, променило?
Сваки грех који човек учини, по речима светог апостола Павла, ван тела је, једино грех блуда представља грех учињен телу. И заиста, ако завиримо у историју човечанства, видећемо да је блуд, на директан или индиректан начин, био узрок највећих људских трагедија. Почев од Содома и Гомора, преко Потопа, тројанског рата … и да не набрајамо.
Свето писмо нас упућује на то да преиспитујемо себе како смо поставили сопствену љествицу вриједности и да све у себи, и око себе, вреднујемо и превреднујемо. Оно пред нас поставља, рекло би се, једну антиномију: „Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Шта то значи?
Атеиста више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао о смрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.
Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу.
Човек је биће које је Бог произвео из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме Творцу, да оствари хришћански „категорички императив“: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“.