Искреност и честитост значе јако много. Свето Писмо нас учи да смо у рату са силама које нису од крви и меса, већ са мрачним силама овога света. Немогуће је борити се против мрачних и нечистих сила уколико не живимо у искрености и честитости.
Често духовност мешају с моралом. Међутим, то су прилично различити појмови, мада се у нечему и пресецају. Истинска духовност сједињује човека с Богом, принуђује нас да добровољно следујемо Његовим највишим принципима. Морал је нешто више спољашње, него унутрашње и дозвољава глуму, играње улоге, претварање и фалсификат. Често је моралан човек само на изглед свет, а заправо је гори од ђавола.
Они који приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, светој Тајни Причешћа, морају да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. А који то не чине, нека се не причешћују. Јер на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.
Ако Господ дозволи на човека патњу или крст, то је да би схватио сопствену слабост, да би га научио да се никада не узда у себе или да излечи његову душу... Благословен, стоструко блажен, онај коме Господ даје да носи унутрашње крстове јер су истинско исцељење душе, посебна благодат Божија, и показују бригу Његову за наше спасење.
Од праскозорја хришћанства, питање сложеног односа између Божје милости и слободе људске воље заокупља умове и срца верника. Кроз векове су се теолози, монаси и обични људи борили да разумеју како се ови концепти испреплићу и допуњују. Да ли Бог, у свом бескрајном милосрђу, Спаситељску милост спушта у наша срца, ослобађајући нас од терета греха? Или је можда на нама, слободним бићима, да се активно трудимо и допринесемо сопственом спасењу?
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Хришћански пост је дело духовног оптимизма. То значи: бити задовољан малим, а свако добро које долази од овога света је увек - мало. Међутим, ми, Христијани, већ смо се на Крштењу одрекли овога света и свих трулежних добара његових. Ми смо гладни једино љубави Божије и ми знамо, од Христа Бога, да је само Бог богат и да је богат само онај човек који има Бога у себи, после причешћа.
Господ може једним дахом уста Својих, све наше непријатеље и проблеме, развејати. Није довољно само рећи, jа сам православни хришћанин и то да буде довољно, или мислити, ја сам добар човек, а мислити и радити све наопако. Господ може и од камења да начини православне хришћане.
Kада смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа? Где је то братољубље о коме слушамо проповеди? Зашто не спроводимо веру у дело уместо што је чинимо мртвим словом на папиру? Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
Данас, у доба свеопште девалвације свега и свачега и речи су постале јефтинe, скоро безначајне. Ради тога се и прибегава заклињању, једној врсти потврде и уверавања да је дата реч истинита и да ће бити тако како је обећано. Иако инструмент потврде и осигурања, заклетва ипак открива палост и раслабљеност наше воље, нашу неутемељеност и лабилност. Као неку врсту нужног зла, прихвата је и Црква, иако у изузетним околностима.
Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом.
Постоји само један научник у историји који је био назван био назван „шампион и икона атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, који је био идол свим светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. А онда се за све њих десило нешто неочекивано, шокантно… Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „постао сам верник!“
Ко ће одредити нашу судбину на Страшном суду? Да ли ће то бити Бог или ми сами? Испоставља се да ће човек сам себи одредити своје место у вечности, повезујући свој земаљски живот и духовно стање са Богом. Ако је човек целог живота ишао ка Богу, чак и ако је посрнуо и пао, онда ће бити срећан да нађе Оног Кога је тражио. Али, ако није волео ни Бога ни ближње, ако је још на земљи створио свој лични пакао, онда ће и близина ђаволу у вечности постати природни наставак његовог постојања.
Свако од нас сања о Рају. У сновима, његови златни ходници и предивна природа маме нас обећањем вечног мира, среће и љубави. Али да ли би смо заиста бити срећни у вечности без љубави према Богу и ближњима, чак и према онима који су нас повредили? Архимандрит Андреј (Конанос) објашњава шта је истински рај, зашто је љубав кључна за спасење и како је можемо пронаћи и створити рај већ овде на земљи.
Ако бисмо данас питали поједине људе шта је за њих најважније у животу, сваки би одговорио на свој начин, сваки би говорио о ономе чему тежи, што мисли да јесте, свако ће помињати оно чиме је оптерећен. Сваки човек има неку посебну жељу. И то је добро, то Бог не ускраћује већ благосиља, поготову кад су наше жеље и наше намере добре.
Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима а ви спокојно одговарате - па шта, деца су мала? Господ ће вас питати зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, и нисте их учили заповестима Божијим...?
Јеромонах Венедикт (Емеличов): Као православни свештеник, током много година служења у Цркви, често сам се сусретао са људима под утицајем секти и демонских ентитета. Ако у кући почну да вам се дешавају чудне ствари: предмети се померају, чују се необјашњиви звуци или гласови, то је велики проблем. Једино решење је да се одмах оде у Православну цркву, исповеди се, а кућа освешта.
Свети Јован Златоусти каже да је православна породица зачуђујуће сродна манастиру: и једно и друго постоје ради спасења душа. Из тог разлога сваки млади, заљубљени пар, треба да постави себи следеће питање: да ли ће ми особа коју волим помоћи да спасем душу или ће ме спречити у томе?
Живимо у времену које ствара арогантне, самољубиве, себичне и похотне људе, склоне задовољавању својих потреба, ако треба, и по сваку цену. Сваки онај ко се не уклапа у ово, ко у себи носи иоле смирености и одмерености, одбацује се као слабић и неспособњаковић.
О покајању је у духовној литератури објављено толико текстова богослова и пастира да их је као звезда на небу. Но, вероватно, нико реч о покајању није изразио са таквим поетском сликовитошћу као што је то учинио преподобни Исак Сирин.