Смрт је тренутак последњег најозбиљнијег испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? Смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем, могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу...
Основа грађанске и друштвене слободе налази се у вери хришћанској, у високом предодређењу човека да постане син Божији и бесмртна твар преображена у Богу. Вера хришћанска, која осветљава разлику између привременог и вечног, уједно представља и корен храбрости која је хришћане држала усправно и пред суровостима и смртним опасностима.
Свет у коме живимо данас гори од ватре мржње, бола и патње. Чини нам се да Бог не примећује шта се дешава на Земљи. Али, када бисмо довољно вере, схватили бисмо да нам је Бог сада близу као никада раније. Зато, не заборавимо Христов прекор апостолима за време буре на мору: "Зашто сте страшљиви, маловерни?"
Непрестана молитва је свагдашње хођење у Господу, размишљање о Њему, живот са Њим, по Његовим заповестима, у Његовој љубави, у заједници са Њим, у Његовој Цркви. Непрестана молитва није ништа друго него свагдашње литургисање. Исусова молитва је једно од средстава, најмоћније и најблагословеније средство ради постизања тог циља, одмах иза Светог Причешћа.
Код многих људи, и простих и образованих, влада мишљење да је хришћанство песимистичка религија. Хришћанство, веле они, сматра земљу за долину плача, човек је на њој изгнаник и заробљеник, а тело је тамница душе; треба презрети задовољства и уживања и одрећи се, чак и самога себе... Да ли је то заиста тако?
У целини, хришћанске породице су стабилније него нецрквене породице. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава? Зашто се распадају бракови хришћана?
Немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што молитва није као наши свакодневни послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.
Покретач језика је срце. Чиме је пуно срце, то се излива преко језика. Али и обратно, оно што се преко језика излило, јаче и дубље се усађује у срце. Зато је неопходно знати како треба управљати језиком и обуздавати га.
Једном се историји нашег света десила катастрофа: човек, створен од Бога за вечни живот, одступио је од Створитеља свог и прекршио Његову заповест. Тако је, једном пуштено у свет, зло у њему почело да добија снагу и да се развија. Зато речима "не уведи нас у искушење" молимо Бога да нас Својом благодаћу спасе од искушења света, тела и ђавола. Па чак и ако паднемо у искушења, Бог неће дозволити да будемо побеђени, него ће нам помоћи да их савладамо.
Кроз реч човек може да подигне свој ум изнад земље, кроз реч он може у молитви да се приближи Богу, али кроз реч он може да служи и демону. Господ нам је дао реч за молитву, ради комуницирања, реч као мач против сатане, а ми смо је изврнули и уперили против себе.
Ова истинита прича добро илуструје чест симптом духовне болести неких данашњих верника, који “знају” сва правила, све шта “треба - не треба”, “ваља - не ваља”. Свако држање за правила крије у себи страх, а страх увек рађа агресију према другима. Христос је, међутим, несместив у правила и идеје, Он је стваран, Он је Живот Сам. На крају, и живот је несместив у правила, а наша потреба да га под правила подводимо - извире из потребе да контролишемо друге, да њима владамо, а не да их волимо и разумемо.
Молитва је својеврстан испит, који човек полаже показујући тимe какав је заиста његов живот. Међутим, људски егоизам жели да добије награду без труда и лукави човеков разум се слаже са страстима – да превари Бога. Ово се дешава неприметно. Човек престаје да схвата да молитвене речи добијају животворну силу када се осмишљавају умом и доживљавају срцем.
Како данас да тумачимо Кнежев позив? Која је то битка пред нама? Тада, пре више од 600 година, борили смо се против највеће силе која нас је притиснула. И данас је ситуација слична. Страдали смо у неравноправној борби, али су алава царства која су нас нападала ломила на нама зубе и увек смо били несварљиви залогај силницима.
Требало би да се молимо за оне који су нас повредили, јер само жртва има право да истински опрости. Зато, када искрено узвикнемо, онако како је Христос узвикнуо на Крсту: „Оче! Опрости им јер не знају шта чине“, можемо и ми са радошћу да говоримо: „да се свети име Твоје, да буде воља Твоја, да дође Царство Твоје“ - и да Бога назовемо Оцем својим.
У условима данашњег отпадништва породица трпи најјаче ударе и сасвим сигурно носи епитет најугроженије људске заједнице. Превише је тога што утиче на разбијање породице а премало је онога што утиче на спајање њених чланова. Можда би заједничка трпеза могла бити добар начин да се расуто сабере.
Има једно благо које нас може заувек обогатити! То благо није у градовима и насељима, него на пољу које није од овога света, не на овој земљи, него на небу. То је Царство Небеско.
Улица суза нас подсећа на то колика је величина и љубав Бога према нама, који није ни свог Јединородног Сина поштедео великих и апсолутно никако заслужених мука, да би се људски род искупио кроз страдања Његовог Сина. Тиме је Господ људском роду даровао и бесмртност, подсећајући нас да је за љубав потребна жртва, да је потребан крст. Улица суза није ништа друго него живот једног хришћанина, коме Господ поручује: “Ко хоће за Мном да иде, нека понесе свој крст са собом”.
Тражите и даће вам се, говори Свето Писмо. Без Божије помоћи трпимо потпуни неуспех. Али, ако тражимо Божанску помоћ, онда нас Христос веже Својом Благодаћу и чува нас од сваке опасности. Kада човек не схвата Ко га придржава, удаљује се од Христа, a са свих страна почињу да дувају ветрови и он страда.
Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози, познаници и пријатељи. Али, постоји решење. Пронађи оно чему тежиш и спроведи то у живот! Живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање - не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.
Један од најстрашнијих, а тако уобичајених и неприметљивих грехова које чинимо свакодневно, јесте оговарање. Оно не само да наноси штету појединцу, већ изазива немир и на друштвеном плану.