Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична. Али, потрага за срећом је у исто време и потрага за смислом живота. Отуда и питање: у чему је смисао живота?
Као хришћани, ми смо изабрали цркву за свој пут у вечни живот. Али да ли је то заиста једини начин? Шта је са људима који верују другачије, или можда уопште не верују, али чине много више добра од нас? Постоје различита мишљења по овом питању. Али сва наша нагађања не могу ни да отворе ни затворе рајска врата.
Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех. Ово је највећа опасност времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење због претварања у навику и његовог честог понављања.
Сама мисао о Богу као бесконачно добром Творцу неминовно одводи закључку да је Творац неизоставно и Промислитељ света, јер ради чега је створио свет ако неће да се брине о њему? Кад је Бог, чијој доброти нема мере, благоволео небићу даровати биће, како би могао занемарити своју творевину и не бринути се о њој?
Св. Старац Тадеј, наш прослављени духовник, је говорио: ,,Каквим се мислима бавимо, такав нам је и живот". То исто можемо рећи и за музику. Какво нам је срце, какве су нам мисли, такву ћемо енергију, музику и представљати свету, ако је у срцу Христос, онда ће Христова енергија бити и у таквој музици.
Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано... Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.
Постоји данас једна веома распрострањена страст међу верујућим људима, која се нарочито манифестује на друштвеним мрежама: критиковање других и указивање на њихове грехове и недостатке. Људи који то испољавају користе масу библијских цитата, како би потврдили своје тврдње. Међутим, већина од њих упорно не види своје проблеме – да су они у очигледно жалоснијем стању од свих других које разобличавају...
О нашим ближњима морамо се бринути више него о себи... На Страшном Суду мене неће питати колико сам била успешна у својим подвижничким правилима или колико сам метанија начинила током молитава. Питаће ме јесам ли нахранила гладног, обукла нагог, болесног или утамниченог; то је оно што ће ме питати... Мати Марија, Париз
Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали.
Велика је радост Светих у царству вечности, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сличним душама које славе Бога. При свему томе они задржавају своју личност, али не на себичан начин, како је још увек одржавају на Земљи чак и духовни људи. Ум, воља и срце постали су у просветљених људи - једно: они су, иначе најчешће раздвојени у човеку, отуд и бројне невоље човекове у животу.
Човјечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће подијелити свијет на хришћански и пагански. Сад хришћански свијет више личи на огромну пустињу, гдје су се само ријетке некаквим чудом сачувале мале оазе и мјестимично испод камења и пјеска пробија се као закржљала трава. Једина сила, која се може супротставити овој пустињи која гута све, јесте молитва.
Није ли застарео Завет који се некад називао Новим? Са Старим Заветом људи су живели мање од петнаест векова, а с Новим живе већ двадесет. Није ли на прагу трећег миленијума дошло време да се човечанству донесе ново Јеванђеље, нова религија? Није ли природна претпоставка да настаје ера Трећег Завета?
У животу често не разликујемо три појаве у блиским односима и све их сматрамо љубављу. А само једна је истинска љубав. То неразликовање код многих људи доводи до великих патњи, недовољно добрих процена приликом уласка у брак, проблема у самом браку, различитих психичких и физичких болести.
Како је апостол Павле узвеличао брачни савез! Да ли постоји узвишеније поређење брака од његовог поређења са савезом Христа и Цркве? То је узвишавање на недостижну висину светости брачних уза између мужа и жене.
Врло често ћемо у свакодневном животу чути како за некога кажемо да је савестан, а за неког да је несавестан. Обично то разумемо као неку врсту ревности, поштеног односа према раду, марљивост и сличне особине. Међутим, савест је нешто много озбиљније, суштинскије. Савест је печат Бога живога у човеку.
Ми данас често грешимо мислећи да је главно да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу. Многи су под оваквим изговором одустали од бодрог корачања, задржавајући се и, на крају, заборавивши на себе изгубили интересовање за само путовање.
Истраживање научника показало да су кодови записани у деловима људског ДНК, који су се годинама одбацивали као бескорисни, потпуно идентични древном арамејском језику. Још невероватније, кад су лингвисти почели да га преводе, открили су да је код унутар ДНК, који се налази у свакој људској ћелији, садржи у себи директне цитате из Библије.
Такозвани грађански брак је од времена настанка већ стигао да се промени нагоре. „Да ли би хтела да са мном живиш, спаваш и сл.? Ако би хтела, ни ја немам ништа против. Само хајде да то чинимо без икаквих обавеза, печата, заклетви и потписа. Коме првом буде досадило нека оде, а дуго нека се мирно помири с тим. Слободни смо људи. Наравно, без деце. Иначе нећемо моћи лако да се разиђемо.“ Ако она каже: „Пристајем,“ управо то је „грађански брак“ у модерном паковању.
Морамо да научимо да не губимо време, и ако још увек постоји тренутак да се човеку каже нешто важно, да се учини нешто за њега, морамо то да препознамо. Требало би да схватимо да око нас има пуно људи којима је потребно наше учешће и помоћ управо сада, а не сутра. Морамо да уштедимо време како би дела на која га трошимо сведочила о нама. Морамо пожурити. Све док наш немар и непажњу не прекину немоћ и неостварени снови.
Троје сведочи о души и вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?