Због мене…
Велики и страстни петак за православне хришћане је најтужнији и најтрагичнији дан у читавој години. У цјелокупној људској историји нема веће трагедије и срама од догађаја распећа Сина Божијег. То је дан наше жалости и духовне скорби, због велике неправде коју је човјечанство нанијело Спаситељу свијета.
Смисао Христовог страдања
"У чему је трагедија Христовог страдања на крсту, ако је знао је да ће поново устати?" Често се питају људи. Иза оваквог питања стоји разумљиво људско резоновање: "Ако је Христос Бог, никада није ни престао бити Бог, чак ни када је патио на Голготи. Знао је да ће се ове патње ускоро завршити, да ће се поново уздићи на Небо с којег је сишао у наш свет, и све ће опет бити као некада.“ Да видимо шта није у реду са оваквим размишљањем.
Православно хришћанство није ограничено на изградњу цркве
Постоји лажно мишљење, које је, нажалост, данас веома распрострањено, да је довољно имати Православље које је ограничено на изградњу цркве и формалне „православне“ активности, као што је молитва у одређено време или осењивање крсним знаком; у свему осталом, тако се каже, може се бити као било ко други, без проблема учествовати у животу и култури нашег времена, све док не чинимо грех. Онај ко је схватио колико је Православље дубоко и колико је велико залагање које се тражи од озбиљног православног хришћанина, а такође и какве тоталитарне захтеве савремени свет поставља пред нас, лако ће видети колико је ово мишљење погрешно.
Трагика апокалиптичког времена
Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.
Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!
Сведоци смо да у свакој парохији постоје расправе, сукоб мишљења, који се односи Свету Тајну Причешћа, која је центар живота једног хришћанина и кроз коју црпемо сву духовну снагу и сједињујемо се са Богом. Расправљамо да ли смо достојни и да ли треба да прилазимо Светој Чаши чешће или ређе, питамо се шта је услов, да ли нам је на спасење или на осуду...
Зашто нисам волео?
Замислите се, колико смо далекo од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља?
Рат очима Светог Николаја Велимировића
Свети Николај Велимировић лично је доживео страхоте рата. Заједно са Патријархом српским Гаврилом, 1944. био је заточен у логору Дахау. Ужас који је доживео навео га је на дубока размишљања о природи, узроцима и логици рата. Главни резултати овог рада сабрани су у књизи под насловом Рат и Библија.
Како сачувати душевни мир посред саблазни нашег времена?
Ако те снађе невоља, помисли: "Господ види моје срце, и ако Му буде угодно, биће добро и мени и другима". Тако ће ти у души увек владати мир. А ако неко ропће: "Не треба тако, није добро што је овако", никада неће имати мира у души, без обзира колико се молио и постио.
Тријумф Цркве
Како се показује да Христос јесте Бог? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену.
Смрт није крај, већ почетак
Као хришћани одлично знате да од вашег понашања и начина живљења на земљи, зависи где ћете провести вечност. Једног дана ће ваше срце престати да куца и то ће бити крај живота вашег тела. Ипак, то неће бити крај вас самих. Зато, потребно је да се припремамо за вечност са Богом.
Доста је било, време је за побуну!
Ми се не боримо против крви и меса, него против поглавара, против власти, против владара таме овога света, против духовне злобе на висинама. Погледај око себе. Свет је потпуно супротстављен Христу. Зато је време је за побуну! Против наше воље! Против наших страсти! Против целог света, окрећући се само и потпуно Христу.
Страдање ће напунити земљу
Нити је било нити ће бити тренутка у историји када човек неће постављати питање које поставља од почетка: Зашто Бог допушта да невини страдају? Да ли у томе има смисла? Како се може спојити вера у свејаког Бога који воли и таква вапијућа неправедност? Примера невиног страдања има на претек. Један од њих је и страдање светог архиђакона Стефана. А колико је таквих незабележених и само Господу познатих страдања?
Распињање добра
Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
Смоква
Посебно место међу флором и фауном у библијским текстовима, како Старог тако и Новог завета, заузима смоква. Ни један плод нема тако сложено значење и ни један не носи тако суштинске поруке као што је то плод смокве. Иако она символише многе аспекте људске егзистенције, најважнија је, свакако, духовна димензија оличена у овом плоду.
Свему има краја осим милости Божијој
Бог данас поставља оно исто питање које је чуо и свети пророк Исаија у старозавено време: Кога ћу послати? И ко ће нам поћи? Богу данас треба не један човек него један народ. Смеш ли се дакле осмелити ти, најсмелији од свих народа, да се одазовеш и попут великог Исаије рекнеш: Ево мене, пошљи мене Господе?
Етички доказ о постојању Бога
Наша Света Црква, вера, наша религија, православно хришћанство, хришћанство уопште, учи о Богу Љубави који је превасходно личност, односно, јединосуштна заједница три личности (2). Екстатички Бог који ствара свет из суште несебичне љубави и који не оставља свој свет ни у паду, него се бори за тај свет, унеђрује га, страда за тај свет побеђујући смрт да би човек и свет задобили вечни живот и обожење.
Знаци последњих времена
Тема последњих времена и Другог доласка Христовог, али и зацарења Антихриста, нису престајала да интересује хришћане кроз сву историју Цркве. Иако се од самог почетка говорило о такозваним знацима времена нису сви то чинили на исти начин и са истим настројењем. Ево неких назнака које садрже суштину онога због чега време у којем живимо називамо – последњим.
Наше страдање је у нашим греховима
Узрок нашег тешког живота и извор страдања јесте наш грех. У овом, земаљском, животу то се јасно не види. Делује нам да праведници страдају, а грешници напредују и уживају у свим земаљским добрима. Али, не бисмо смели ствари и појаве мерити спољашњим изгледом. Ех, кад бисмо могли да видимо шта се дешава са душама оних који изгледају срећно у овом животу!
O узроцима светских ратова
Кризе, обојене револуције и ратови или претње ратовима, осим што су наша свакодневица, постали су и извор страха од будућег светског рата за који многи кажу да је сасвим известан. Ради тога свакодневно расте интересовање за пророчанствима које су остали свети Оци на ову тему. Међутим, мало је оних који размишљају о истинским узроцима који доводе до светских ратова.
Сусрет са Христом
Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо – то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?