Узор православном мушкарцу
Необичан модел за угледање православном мушкарцу је свети праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу“. Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас.
Да нам Христос буде мера свега
Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања? И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.
Сан је лажа - Бог је истина
Од искони су се људи занимали за садржаје својих снова, трудили се да их протумаче и сазнају њихово скривено значење. Ипак, силазак у снове је пут у туђу земљу за коју ми немамо ни путоказе, ни водиче, ни јасно одређене дестинације.
Господ често ћути из љубави
Зашто се чуда не дешавају свима? Колико болесника и њихових сродника са вером моли Бога и свете за исцељење! Али често не видимо да им се догодило чудо! Зашто? Не постоји дефинитиван одговор на ово питање. Божија воља је нама непозната. „Ко је познао ум Господњи?“ (1. Кор. 2, 16) – пита се свети апостол Павле.
Болести воље
Велики део човечанства није слободан у својој вољи и робује сатани кроз грех. Како пише митрополит Венијамин: „Ми грешници не можемо да будемо слободни, јер наше страсти владају нама. Гордељивац је роб самога себе, иако уображава да је слободан... Неверовање је ропство. Но људи мисле сасвим супротно“.
Мислени рат
Човек и не схвата да је духовно биће. Сав погружен у тело и телесан, он не поима да је душа његова слична анђелима, и да има огромну, Богом јој даровану, енергију. Од стања човекових мисли не зависи само његов однос са другим људима, него и са Творцем, његовом старијом браћом, анђелима, и са читавим космосом. Кад се људске помисли толико озвере и оземље, биће крај света.
Мало по мало...
„Хоћу сад и хоћу све“, чувени припев из једне од песама „Партибрејкерса“, није само симбол похлепе данашњег човека већ и израз нестрпљивости када је у питању и наша жеља да се отарасимо зла. Међутим, у једном трену нити се можемо докопати добра нити се решити зла.
Глума или истинско смирење
Како спојити оно што су Свети Оци и подвижници називали истинским смирењем са нашим неуспелим покушајима да стекнемо смирење. Где грешимо? Да ли постоји нека мера смирења за нас, јер, како рече један духовник: смирење није дозвољавање да други људи газе преко тебе.
Како угледати вечно?
Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку. Спознајте Бога у Његовој творевини не сумњајте да Он постоји и да свет има Творца, име му је Господ.
Дубина вере
Наша вера православна, говоре свети Оци кроз своје искуство, не садржи се само и једино у поштовања и прихватања догмата, нити је она поштовање утврђеног кодекса правила и прописа. Далеко од тога. Вера је израз и одраз слободног пристајања на Христа и другог човека, без страха и без подразумеваног користољубља.
Четири искушења у часу смрти
Премда је сав наш живот на земљи непрекидна борба и премда је морамо водити до самога краја, главна и одлучна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Ако се зли дух усуђивао да приступи безгрешном Господу последњих Његових дана на земљи - што је Господ Сам посведочио говорећи: Иде кнез овога свијета и у мени нема ништа (Јов. 14,38), шта га може задржати од напада на нас грешне на крају нашег живота.
Трпљење
Раслабљеност и размаженост данашњег човека последица је духа самољубља, саможивости и самозадовољства којем смо се предали и у којем нема места ни за какво трпљење. Парола данашњег човека и јесте изражена у ставу: нећу да трпим! А човек и не слути да га управо трпљење приближава Богу и смислу његовог постојања у овоме свету.
Да ли је Исусова молитва за мирјане?
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. О условима под којим је мирјанима могуће користити Исусову молитву пише протојереј Георгије Брејев, духовник московског свештенства, рецензент збирке од четири дела о аскетској литератури „Молитва Исусова - две хиљаде година искуства“.
Бесмртна браћа
Сви ће васкрснути - апсолутно сви. Чак и људи у чије се очи плашимо да погледамо и људи који су нам зло учинили. И наше комшије су бесмртне. Они су наши вечни сапутници и наша судбина: ми смо осуђени на њих, а они на нас. Ово може да буде застрашујуће. Нема где да се побегне! Стога једини начин да прихватимо Пасхалну вест је да научимо овде - код куће, у цркви, на послу - како да се слажемо са свим својим сапутницима на путу за Вечност, да бисмо их, кад будемо видели њихова лица и чули њихове гласове, волели, прихватили и опростили им.
Огањ љубави Христове
Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. Светлосна и пламена манифестација Бога живога која теши Цркву Христову сведочећи да је Христос са Њом у све дане до свршетка века.
Због мене…
Велики и страстни петак за православне хришћане је најтужнији и најтрагичнији дан у читавој години. У цјелокупној људској историји нема веће трагедије и срама од догађаја распећа Сина Божијег. То је дан наше жалости и духовне скорби, због велике неправде коју је човјечанство нанијело Спаситељу свијета.
Смисао Христовог страдања
"У чему је трагедија Христовог страдања на крсту, ако је знао је да ће поново устати?" Често се питају људи. Иза оваквог питања стоји разумљиво људско резоновање: "Ако је Христос Бог, никада није ни престао бити Бог, чак ни када је патио на Голготи. Знао је да ће се ове патње ускоро завршити, да ће се поново уздићи на Небо с којег је сишао у наш свет, и све ће опет бити као некада.“ Да видимо шта није у реду са оваквим размишљањем.
Православно хришћанство није ограничено на изградњу цркве
Постоји лажно мишљење, које је, нажалост, данас веома распрострањено, да је довољно имати Православље које је ограничено на изградњу цркве и формалне „православне“ активности, као што је молитва у одређено време или осењивање крсним знаком; у свему осталом, тако се каже, може се бити као било ко други, без проблема учествовати у животу и култури нашег времена, све док не чинимо грех. Онај ко је схватио колико је Православље дубоко и колико је велико залагање које се тражи од озбиљног православног хришћанина, а такође и какве тоталитарне захтеве савремени свет поставља пред нас, лако ће видети колико је ово мишљење погрешно.
Трагика апокалиптичког времена
Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.
Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!
Сведоци смо да у свакој парохији постоје расправе, сукоб мишљења, који се односи Свету Тајну Причешћа, која је центар живота једног хришћанина и кроз коју црпемо сву духовну снагу и сједињујемо се са Богом. Расправљамо да ли смо достојни и да ли треба да прилазимо Светој Чаши чешће или ређе, питамо се шта је услов, да ли нам је на спасење или на осуду...