Наша православна хришћанска теологија и философија уче да је човек једино и онда личност када живи у заједници, када се остварује у породици и литургијској заједници са живим Богом.И наш Бог, чији лик и подобије као људи носимо јесте личност која постоји у заједници. Света Тројица, Отац, Син и Дух Свети јесте наш Бог, Бог заједнице, заједничарења и љубави.
Молитвена пракса монашких редова у римокатолицизму, методе учитеља јоге и вежбе многих савремених психотерапеута, доводе до тога да се стварају лажне представе о духовном свету и тако запада под власт духова зла. Опасно је експериментисати не само са богословљем, него и са мистиком, и зато треба да правилно примењујемо молитву, онако како су нам заповедали аскети Православне Цркве, на основу благодатног опита који је постао део црквеног Предања.
И у духовном животу у пракси постоји и делује једна војничка доктрина и начин која може стати у ову кованицу: „Марширајмо одвојено, нападајмо заједно“. Управо се ово и догађа када је у питању насртај и рат против Христа. Једна од многих колона којом се крећу и нападају христоборци носи назив – реинкарнација.
Смрћу тела не умире сећање, осећање, мисао, воља... Душа која је са собом у вечност понела сва та света чувства, као што је: љубав према Богу, добрим делима, смирење, душевну и телесну чистоту, - наћи ће их у себи као изворе непојамне и узвишене радости, многоструко умножене...
За нас би било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.
Колико год и да неко избегава помисао о смрти и страшном суду, тај дан ће ипак једном доћи. Доћи ће Син човечији да суди и идолопоклоницима и Јудејцима и хришћанима. Првима по гласу савести, другима по десет Божијих заповести а нама хришћанима и по гласу савести и по десет заповести, али пре свега по Јеванђељу.
Узимамо ли спасење здраво за готово? Верујемо ли да смо спашени или да се спасење лако постиже? Јесмо ли од оних који мисле да је „забринутост“ за своје спасење искушење, којег би требало да се ослободимо? Да ли се ослањамо на Божију милост, љубав и саосећање, да нас сигурно неће пустити у пакао? (Уосталом, нисмо најгори грешници на свету...) Надамо ли се да ћемо некако „стићи“ до раја и уживати у вечном животу с праведницима? Да бисмо одговорили на ова и слична питања, испитајмо прво шта је живот вечни.
До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци. Гледајући га, људи као зомбији упадају у шахтове, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору, јер им је фокус усмерен само на екран мобилног телефона. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона.
Вера је пут на ком Бог и човек иду у сусрет један другоме. Први корак чини Бог. Он човеку даје некакав знак, некакво предосећање Свог присуства. Човек као да чује тајанствени позив Божији, и његов корак у сусрет Богу представља одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, осетно или чак неприметно. Али човеку је тешко да поверује у Бога ако не осети позив.
Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам деца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? Све што смо зидали без Божијег благослова, без вјере – то ће пропасти. Тако бива свакоме ко живи верујући у себе, у своју силу а не у Бога Живога.
Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препреку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем... Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: „Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско“.
На жалост, данас сав фокус поста стављамо само на храну. Тако смо дошли до парадокса да се православни верници не препознају по својим добрим делима, него по томе да ли посте или не. Тиме је опасно редукован наш хришћански идентитет, па се тако наш однос са ближњима завршава на осудама оних који не посте. Морамо поново пронаћи истинске димензије поста, а једна од њих се налази у Христовој заповести: Љуби ближњег свог као самога себе.
Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану док је скромност тежи облик испољавања добра. Човек који болесно размишља како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Такав човек показује не само морално него и умно заостајање.
Модерни човек на ТВ екран гледа као на врата кроз која улази у другу кућу, која му је постала као његова рођена. Он постаје сличан наркоману и пијанцу који се удаљава од себе самог, од људи који га окружују и од својих брига и тешкоћа. Тако екран човеку узима душу, цеди из њега сву снагу, а оно што му остаје, личи на грожђану комину од које је направљено вино.
Све животиње воле да се играју, а у нас гледају као у Бога, али пречесто виде самог сатану и онда се непријатељски односе према нама, а ако виде Христа у нама, онда почињу да се умиљавају. Пред великим Светитељима су се умиљавале најопасније животиње. Код Светог Серафима, великог руског старца, долазио је медвед, а код Светог Герасима Јорданског и Светог Саве Освећеног су боравили лавови.
Чудо, схваћено као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога - не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте...“ (Јн 14,15).
Толеранцијом модерни човек изражава своју спремност да трпељиво сапостоји са људима друге припадности, другачијих назора, ставова, начина постојања. Међутим, у духовном смислу то је веома плитко, јер је толеранција ограничена и у трену се може преокренути у своју супротност. Зато није довољно само трпети људе и њихове различитости, већ је потребно волети их истинском хришћанском љубављу.
Деца на сваком кораку све више западају у зависност од многих страсти. Њихова личност је неисписана табла на којој сваки надражај оставља свој траг. Зато је веома важно знати због чега је и колико важан проблем дечјих облика зависности, каква је њихова духовна природа и како изаћи на крај с овим проблемом.
Свето Писмо, реч Божија, као и проповеди Богочовека Христа, неретко се дотичу односа човека према материјалном, према новцу, богатству, имовини уопште. Дела Светих отаца као и Житија Светих такође ову тему дотичу и у оквиру ње, шаљу педагошку поруку ради утвђивања здравог и духовног става према материјалном.
Гнев је једно од најнегативнијих стања људске душе. Гнев је сложено стање и у њему се удружује више разарајућих тенденција. Гнев је, пре свега, повезан са гордошћу. Гнев је, затим, повезан са окрутношћу. Није ли врло често и осећање зависти и љубоморе оно које нас баца у стање гнева? Гнев је, једном речју, демонско стање људске душе.