Замислите се, колико смо далекo од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља?
Свети Николај Велимировић лично је доживео страхоте рата. Заједно са Патријархом српским Гаврилом, 1944. био је заточен у логору Дахау. Ужас који је доживео навео га је на дубока размишљања о природи, узроцима и логици рата. Главни резултати овог рада сабрани су у књизи под насловом Рат и Библија.
Ако те снађе невоља, помисли: "Господ види моје срце, и ако Му буде угодно, биће добро и мени и другима". Тако ће ти у души увек владати мир. А ако неко ропће: "Не треба тако, није добро што је овако", никада неће имати мира у души, без обзира колико се молио и постио.
Како се показује да Христос јесте Бог? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену.
Као хришћани одлично знате да од вашег понашања и начина живљења на земљи, зависи где ћете провести вечност. Једног дана ће ваше срце престати да куца и то ће бити крај живота вашег тела. Ипак, то неће бити крај вас самих. Зато, потребно је да се припремамо за вечност са Богом.
Ми се не боримо против крви и меса, него против поглавара, против власти, против владара таме овога света, против духовне злобе на висинама. Погледај око себе. Свет је потпуно супротстављен Христу. Зато је време је за побуну! Против наше воље! Против наших страсти! Против целог света, окрећући се само и потпуно Христу.
Нити је било нити ће бити тренутка у историји када човек неће постављати питање које поставља од почетка: Зашто Бог допушта да невини страдају? Да ли у томе има смисла? Како се може спојити вера у свејаког Бога који воли и таква вапијућа неправедност? Примера невиног страдања има на претек. Један од њих је и страдање светог архиђакона Стефана. А колико је таквих незабележених и само Господу познатих страдања?
Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
Посебно место међу флором и фауном у библијским текстовима, како Старог тако и Новог завета, заузима смоква. Ни један плод нема тако сложено значење и ни један не носи тако суштинске поруке као што је то плод смокве. Иако она символише многе аспекте људске егзистенције, најважнија је, свакако, духовна димензија оличена у овом плоду.
Бог данас поставља оно исто питање које је чуо и свети пророк Исаија у старозавено време: Кога ћу послати? И ко ће нам поћи? Богу данас треба не један човек него један народ. Смеш ли се дакле осмелити ти, најсмелији од свих народа, да се одазовеш и попут великог Исаије рекнеш: Ево мене, пошљи мене Господе?
Наша Света Црква, вера, наша религија, православно хришћанство, хришћанство уопште, учи о Богу Љубави који је превасходно личност, односно, јединосуштна заједница три личности (2). Екстатички Бог који ствара свет из суште несебичне љубави и који не оставља свој свет ни у паду, него се бори за тај свет, унеђрује га, страда за тај свет побеђујући смрт да би човек и свет задобили вечни живот и обожење.
Тема последњих времена и Другог доласка Христовог, али и зацарења Антихриста, нису престајала да интересује хришћане кроз сву историју Цркве. Иако се од самог почетка говорило о такозваним знацима времена нису сви то чинили на исти начин и са истим настројењем. Ево неких назнака које садрже суштину онога због чега време у којем живимо називамо – последњим.
Узрок нашег тешког живота и извор страдања јесте наш грех. У овом, земаљском, животу то се јасно не види. Делује нам да праведници страдају, а грешници напредују и уживају у свим земаљским добрима. Али, не бисмо смели ствари и појаве мерити спољашњим изгледом. Ех, кад бисмо могли да видимо шта се дешава са душама оних који изгледају срећно у овом животу!
Кризе, обојене револуције и ратови или претње ратовима, осим што су наша свакодневица, постали су и извор страха од будућег светског рата за који многи кажу да је сасвим известан. Ради тога свакодневно расте интересовање за пророчанствима које су остали свети Оци на ову тему. Међутим, мало је оних који размишљају о истинским узроцима који доводе до светских ратова.
Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо – то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?
Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.
Неретко бива да се верници у разговору пожале на људе са којима се сусрећу, наводећи низ критика на њихово понашање, непознавање или неприхватање вере. Но, нико од њихове горчине није имао користи, док је штета коју тиме наносе себи, а и ближњима, очита. Своју душу затрују туђим сагрешењима, иако уверени да чине дело Божије и да се боре за спасење људских душа.
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, када је пошла у смрт за правду српског народа, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Током проучавања и дигитализације рукописа из манастирске библиотеке, монаси манастира преподобног Макарија Великог у Нитријској пустињи (Коптска Црква, Египат), открили су древне текстове написане пре 1630 година на коптском језику. Њихова анализа, коју су спровели стручњаци са Института за коптске студије у Каиру, показала је да представљају последње духовне поуке монаха Макарија Великог, које су забележили његови ученици. Ово дело резимира основе побожног живота хришћанина, задивљује својом једноставношћу, а истовремено и дубоким мислима.
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.