Шта је живот вечни?
Узимамо ли спасење здраво за готово? Верујемо ли да смо спашени или да се спасење лако постиже? Јесмо ли од оних који мисле да је „забринутост“ за своје спасење искушење, којег би требало да се ослободимо? Да ли се ослањамо на Божију милост, љубав и саосећање, да нас сигурно неће пустити у пакао? (Уосталом, нисмо најгори грешници на свету...) Надамо ли се да ћемо некако „стићи“ до раја и уживати у вечном животу с праведницима? Да бисмо одговорили на ова и слична питања, испитајмо прво шта је живот вечни.
Мобилни телефон и наше време
До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци. Гледајући га, људи као зомбији упадају у шахтове, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору, јер им је фокус усмерен само на екран мобилног телефона. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона.
Позив
Вера је пут на ком Бог и човек иду у сусрет један другоме. Први корак чини Бог. Он човеку даје некакав знак, некакво предосећање Свог присуства. Човек као да чује тајанствени позив Божији, и његов корак у сусрет Богу представља одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, осетно или чак неприметно. Али човеку је тешко да поверује у Бога ако не осети позив.
Зашто смо толико занемоћали?
Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам деца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? Све што смо зидали без Божијег благослова, без вјере – то ће пропасти. Тако бива свакоме ко живи верујући у себе, у своју силу а не у Бога Живога.
Лек против кривице
Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препреку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем... Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: „Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско“.
Пост и наше време
На жалост, данас сав фокус поста стављамо само на храну. Тако смо дошли до парадокса да се православни верници не препознају по својим добрим делима, него по томе да ли посте или не. Тиме је опасно редукован наш хришћански идентитет, па се тако наш однос са ближњима завршава на осудама оних који не посте. Морамо поново пронаћи истинске димензије поста, а једна од њих се налази у Христовој заповести: Љуби ближњег свог као самога себе.
Скромност је изнад врлине
Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану док је скромност тежи облик испољавања добра. Човек који болесно размишља како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Такав човек показује не само морално него и умно заостајање.
О телевизији и серијама
Модерни човек на ТВ екран гледа као на врата кроз која улази у другу кућу, која му је постала као његова рођена. Он постаје сличан наркоману и пијанцу који се удаљава од себе самог, од људи који га окружују и од својих брига и тешкоћа. Тако екран човеку узима душу, цеди из њега сву снагу, а оно што му остаје, личи на грожђану комину од које је направљено вино.
Старац Исихије - О благодати Божијој
Све животиње воле да се играју, а у нас гледају као у Бога, али пречесто виде самог сатану и онда се непријатељски односе према нама, а ако виде Христа у нама, онда почињу да се умиљавају. Пред великим Светитељима су се умиљавале најопасније животиње. Код Светог Серафима, великог руског старца, долазио је медвед, а код Светог Герасима Јорданског и Светог Саве Освећеног су боравили лавови.
Вера у Христа и(ли) вера у чудо
Чудо, схваћено као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога - не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте...“ (Јн 14,15).
Толеранција или љубав
Толеранцијом модерни човек изражава своју спремност да трпељиво сапостоји са људима друге припадности, другачијих назора, ставова, начина постојања. Међутим, у духовном смислу то је веома плитко, јер је толеранција ограничена и у трену се може преокренути у своју супротност. Зато није довољно само трпети људе и њихове различитости, већ је потребно волети их истинском хришћанском љубављу.
Лечење од претеране разоноде
Деца на сваком кораку све више западају у зависност од многих страсти. Њихова личност је неисписана табла на којој сваки надражај оставља свој траг. Зато је веома важно знати због чега је и колико важан проблем дечјих облика зависности, каква је њихова духовна природа и како изаћи на крај с овим проблемом.
Бог и богатство
Свето Писмо, реч Божија, као и проповеди Богочовека Христа, неретко се дотичу односа човека према материјалном, према новцу, богатству, имовини уопште. Дела Светих отаца као и Житија Светих такође ову тему дотичу и у оквиру ње, шаљу педагошку поруку ради утвђивања здравог и духовног става према материјалном.
Зашто смо толико гневни?
Гнев је једно од најнегативнијих стања људске душе. Гнев је сложено стање и у њему се удружује више разарајућих тенденција. Гнев је, пре свега, повезан са гордошћу. Гнев је, затим, повезан са окрутношћу. Није ли врло често и осећање зависти и љубоморе оно које нас баца у стање гнева? Гнев је, једном речју, демонско стање људске душе.
Смирено и неупадљиво...
Да ли је велика ствар – седети на једном месту, «туговати и уздисати»? Не, не изгледа тако. Шта је ту велико? Али понекад је људима потпуно одузета свака могућност да учине било шта велико. Ниједно велико дело, никакви свети пориви. Само слабост и немоћ, као за време окупације или у данима усамљене старости. Преостаје само нешто смирено и неупадљиво као што је ово – «туговати и уздисати». Ипак, управо то постаје фактор спасења.
Утичу ли греси предака на данашње генерације
Kључна ствар састоји се у томе да ли ми својим понашањем и нехришћанским живљењем саучествујемо у гресима својих родитеља (понављајући те исте, конкретне грехе или напросто одбацујући живот у Христу и Божије Заповести чинимо и друге грехе). Уколико је одговор „да“, онда се на нама сламају и греси наших родитеља и предака.
Похвала праведности
Ми, људи, веома брзо примећујемо сваку неправедност нама нанесену. Љутимо на све који нам се нађу у близини, па чак и на самог Господа Бога, ако у нашем животу не иде онако како би ми то хтели. Али неправедност коју ми чинимо у свету, не видимо баш тако јасно. Чак не желимо ни да је признамо.
Ћутањем се издаје Христос
Тенденција да се ствари неједнаке прогласе једнаким никада није била јача него у ово наше време. Али, за разлику од неких пређашњих времена, данас се то чини нежно и неагресивно, са пуно лажне финоће и пристојности. Тако се отупљује оштрица наше расудљивости и моралности и стварају генерације неосетљивих који ће ћутањем, из тзв. политичке коректности, пристати на издају Христа и на сопствено понижење па и нестајање.
Циљ, циљеви и промашивање циља
Када успевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије.
Музиком до Бога
Особеност музике састоји се у томе што су њени „поклоници“ људи различитих генерација, узраста, друштвеног положаја и вероисповести. Музика има ту способност да проникне у људско срце и да позитивно утиче на душевно стање и расположење. Исто тако, посредством музике може да делује и ђаво, узрокујући да се у души појаве неспокојство, негодовање, гнев и пожуда, стварајући у човеку у депресију и очајање...