Није ли застарео Завет који се некад називао Новим? Са Старим Заветом људи су живели мање од петнаест векова, а с Новим живе већ двадесет. Није ли на прагу трећег миленијума дошло време да се човечанству донесе ново Јеванђеље, нова религија? Није ли природна претпоставка да настаје ера Трећег Завета?
У животу често не разликујемо три појаве у блиским односима и све их сматрамо љубављу. А само једна је истинска љубав. То неразликовање код многих људи доводи до великих патњи, недовољно добрих процена приликом уласка у брак, проблема у самом браку, различитих психичких и физичких болести.
Како је апостол Павле узвеличао брачни савез! Да ли постоји узвишеније поређење брака од његовог поређења са савезом Христа и Цркве? То је узвишавање на недостижну висину светости брачних уза између мужа и жене.
Врло често ћемо у свакодневном животу чути како за некога кажемо да је савестан, а за неког да је несавестан. Обично то разумемо као неку врсту ревности, поштеног односа према раду, марљивост и сличне особине. Међутим, савест је нешто много озбиљније, суштинскије. Савест је печат Бога живога у човеку.
Ми данас често грешимо мислећи да је главно да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу. Многи су под оваквим изговором одустали од бодрог корачања, задржавајући се и, на крају, заборавивши на себе изгубили интересовање за само путовање.
Истраживање научника показало да су кодови записани у деловима људског ДНК, који су се годинама одбацивали као бескорисни, потпуно идентични древном арамејском језику. Још невероватније, кад су лингвисти почели да га преводе, открили су да је код унутар ДНК, који се налази у свакој људској ћелији, садржи у себи директне цитате из Библије.
Такозвани грађански брак је од времена настанка већ стигао да се промени нагоре. „Да ли би хтела да са мном живиш, спаваш и сл.? Ако би хтела, ни ја немам ништа против. Само хајде да то чинимо без икаквих обавеза, печата, заклетви и потписа. Коме првом буде досадило нека оде, а дуго нека се мирно помири с тим. Слободни смо људи. Наравно, без деце. Иначе нећемо моћи лако да се разиђемо.“ Ако она каже: „Пристајем,“ управо то је „грађански брак“ у модерном паковању.
Морамо да научимо да не губимо време, и ако још увек постоји тренутак да се човеку каже нешто важно, да се учини нешто за њега, морамо то да препознамо. Требало би да схватимо да око нас има пуно људи којима је потребно наше учешће и помоћ управо сада, а не сутра. Морамо да уштедимо време како би дела на која га трошимо сведочила о нама. Морамо пожурити. Све док наш немар и непажњу не прекину немоћ и неостварени снови.
Троје сведочи о души и вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?
Наша православна хришћанска теологија и философија уче да је човек једино и онда личност када живи у заједници, када се остварује у породици и литургијској заједници са живим Богом.И наш Бог, чији лик и подобије као људи носимо јесте личност која постоји у заједници. Света Тројица, Отац, Син и Дух Свети јесте наш Бог, Бог заједнице, заједничарења и љубави.
Молитвена пракса монашких редова у римокатолицизму, методе учитеља јоге и вежбе многих савремених психотерапеута, доводе до тога да се стварају лажне представе о духовном свету и тако запада под власт духова зла. Опасно је експериментисати не само са богословљем, него и са мистиком, и зато треба да правилно примењујемо молитву, онако како су нам заповедали аскети Православне Цркве, на основу благодатног опита који је постао део црквеног Предања.
И у духовном животу у пракси постоји и делује једна војничка доктрина и начин која може стати у ову кованицу: „Марширајмо одвојено, нападајмо заједно“. Управо се ово и догађа када је у питању насртај и рат против Христа. Једна од многих колона којом се крећу и нападају христоборци носи назив – реинкарнација.
Смрћу тела не умире сећање, осећање, мисао, воља... Душа која је са собом у вечност понела сва та света чувства, као што је: љубав према Богу, добрим делима, смирење, душевну и телесну чистоту, - наћи ће их у себи као изворе непојамне и узвишене радости, многоструко умножене...
Колико год и да неко избегава помисао о смрти и страшном суду, тај дан ће ипак једном доћи. Доћи ће Син човечији да суди и идолопоклоницима и Јудејцима и хришћанима. Првима по гласу савести, другима по десет Божијих заповести а нама хришћанима и по гласу савести и по десет заповести, али пре свега по Јеванђељу.
Узимамо ли спасење здраво за готово? Верујемо ли да смо спашени или да се спасење лако постиже? Јесмо ли од оних који мисле да је „забринутост“ за своје спасење искушење, којег би требало да се ослободимо? Да ли се ослањамо на Божију милост, љубав и саосећање, да нас сигурно неће пустити у пакао? (Уосталом, нисмо најгори грешници на свету...) Надамо ли се да ћемо некако „стићи“ до раја и уживати у вечном животу с праведницима? Да бисмо одговорили на ова и слична питања, испитајмо прво шта је живот вечни.
До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци. Гледајући га, људи као зомбији упадају у шахтове, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору, јер им је фокус усмерен само на екран мобилног телефона. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона.
Вера је пут на ком Бог и човек иду у сусрет један другоме. Први корак чини Бог. Он човеку даје некакав знак, некакво предосећање Свог присуства. Човек као да чује тајанствени позив Божији, и његов корак у сусрет Богу представља одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, осетно или чак неприметно. Али човеку је тешко да поверује у Бога ако не осети позив.
Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам деца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? Све што смо зидали без Божијег благослова, без вјере – то ће пропасти. Тако бива свакоме ко живи верујући у себе, у своју силу а не у Бога Живога.
Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препреку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем... Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: „Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско“.
На жалост, данас сав фокус поста стављамо само на храну. Тако смо дошли до парадокса да се православни верници не препознају по својим добрим делима, него по томе да ли посте или не. Тиме је опасно редукован наш хришћански идентитет, па се тако наш однос са ближњима завршава на осудама оних који не посте. Морамо поново пронаћи истинске димензије поста, а једна од њих се налази у Христовој заповести: Љуби ближњег свог као самога себе.