Као што је Господ и прорекао, тако се и дешава. Људи више заволеше таму од светлости, више заволеше идоле од Једнога истинитог Бога и зато их нема на свадбеној гозби, зато туку, убијају, клевећу, руже и вређају посланике Његове, како оне у свештеном чину, тако и оне верне душе, мушкараце, жене и децу, који својом речју и својим животом проповедају Истину Христову. После толиких векова и после толиког мноштва светитеља, које ево и данас славимо, оно што се дешавало пророцима у Старом и Новом Завету, оно што се десило и са Самим Сином Божијим, дешава се данас са посланицима Божијим.
Одувек су свети Божији људи били “мета” како људи заинтересованих да задовоље своју радозналости, тако и оних који су као циљ својих разговора са њима постављали духовну корист и могућност сопственог узрастања у Христу. Много пута њихови одговори били би обавијени велом тајанствености и неразумљивости, али, исто тако и отвореношћу и јасноћом.
Човек који је страсно привржен било чему никада неће умаћи од туге. То су парафразиране речи Преподобног Јована Лествичника. Из тога произилази да је било каква страсна приврженост увек разлог за тугу, а туга у нашем срцу је увек последица страсти. Стога морамо уложити труд да бисмо се ослободили од поменутог разлога како би се наш живот, барем мало, испунио радости.
Човек може постати заиста одрастао и самосталан само онда када му верују. Само је у том случају у стању да поверује у сопствене снаге и преузме одговорност за сопствени живот и поступке. Сумња у човекове могућности, која се испољава у претераној бризи и старању поткопава веру детета у своје снаге, чини га пасивним и беспомоћним. Таква су презаштићена деца.
Једна од највећих, можемо слободно рећи, пошасти нашег времена је потпуно игнорисање брака и породице. Ако оставимо по страни факторе који споља утичу на ставове младих људи, важнији су они који изнутра чине да људи у центар свог живота стављају неке друге вредности. И тако, све док не стигне старост. А онда...?
Чињеница је да живимо у тешким, турбулентним, и несигурним временима. Неки људи уз фанатизам и екстремизам још и више подижу интензитет овакве атмосфере. Они су пуни демонологије, антихристологије, митова, науке, и морбидности. Они користе чак и Цркву у погрешне сврхе.
Опомињу научници да је у свету све мање воде и наслућују будућу борбу за воду. Који је буду имали и још могли да је сачувају, имаће живот. У занетости за земаљским водним благом скоро да нико и не размишља о једној другој води – Води вечнога живота!
За оне који приступају Светом Причешћу, много је важно да им срце није гневно, да није напето, да није наоштрено и кроз гнев усмјерено према ближњем. Каже један наш отац: он пости на води, а једе џигерице свих око њега. И, он прилази Светом путиру да се причести кротким и смиреним Богом. На тај начин, дистанца између њега и Бога, сваким наредним Причешћем, бива све већа и већа.
Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог. Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна.
Променила се целокупна Православна традиција, којој је утемељење Црква Божија, а ми се свакодневно оглушујемо на њене позиве. Уместо ње, прихватили смо лажне идоле Запада у виду дугобрадих митских бића, који јашу ирвасе и лете по небесима. Заборавили смо кротост и смиреност Светог Николаја Мирликијског, онога чије име прославља трећина Православних Срба и чији је он заштитник.
Страни језици су одвајкада били саставни део образовних програма школа на свим нивоима и свим друштвима а тако је, наравно, и данас. Ако томе додамо приватне специјализоване школе страних језика, онда долазимо до закључка да је учење и говорење страних језика напросто постао критеријум писмености. Али, колико је та врста писмености спасоносна у духовном смислу и колико ће нам бити од користи за спасење душе?
Живот у потпуном послушању духовном оцу је део искључиво монашког начина живота и у таквој форми није примењив за вернике "у свету". Добро је успоставити однос поверења са својим парохијским свештеником јер је он и постављен од Епископа као пастир који брине о повереном му стаду. У идеалном случају парохијски свештеници требало би да буду непосредно задужени за духовно руковођење својих верника, да исповедају и дају савете.
Лидер, победник, сигуран у себе, самопоуздан… само су неки од атрибута какви би требало да касе човек данашњице. Но, шта је истинско самопоуздање, да ли је свака увереност у себе са хришћанског становишта погрешна, шта значи ослањати се на себе али и на Бога у истовремено, да ли је хришћански људима постављати границе, да ли је хришћански некога одбити, некоме рећи „НЕ“, како се односити према свом неуспеху. И коначно, какав је стварно живот у Христу, а какав ми замишљамо да ће бити па се касније изненадимо или чак разочарамо.
Свети апостол Павле говори о узвишеној епископској служби казујући да ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Настављајући, он набраја и врлине које треба да красе васцело биће једног епископа, јер, по речима светог Јована Златоуста: “Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот”. У том духу, исти светитељ саветује епископе речима: “Уколико будеш водио живот достојан (свога чина), нико те неће презирати због узраста, него ће ти се још више свако дивити”.
Блуд не живи у нашој утроби и не налази се у анатомским детаљима. У крајњој мери, код мушкараца блуд живи у очима. Не видиш и миран си. Угледаш и запалиш се. Чак је и Давид пао у ватру случајно видевши женску лепоту.
Често заборављамо - бити номинални Хришћанин није исто што и бити истински Хришћанин. Номинални Хришћанин постајемо изјашњавањем на попису, када славимо (питање је и како!) крсну славу, или носимо на себи неко хришћанско обележје. Иако ништа од наведеног није непотребно, то нас не чини Хришћанима. Томе нас чини искључиво једна ствар - хришћански живот.
Ако бисмо иоле, чак и површно завирили у то колико је заиста хришћана у нашем окружењу, били бисмо пренеражени! Истина, велика већина би се данас изјаснила тако, али, брзо би додали да нису фанатични верници који сваке недеље иду у цркву. Јер, шта је њима до цркве и попова када они имају Бога у својој души.
Покајање је без сумње основа духовног живота. Без покајања нема приближавања Богу и побеђивања страсти и греховних склоности. Господ нам је дао велики дар – дар исповести, захваљујући којој се ми ослобађамо наших страсти и греховног живота.
Стара изрека „једоше оци грожђа киселога а деци зуби трну“ на најдиректнији начин упућују на схватање да су деца, на неки начин, баштиници родитељских грехова и отплаћивачи њихових дугова. Овакав став уноси стрепњу и узнемирење међу људе, али, ова опомена нема превелики ефекат. Зло и грех се и даље чине без обзира на децу. Има ли, дакле, истине у овој изреци?
Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би смо били бољи хришћани - до саме себе. Наше срце је поприште те битке и ту верујући људи воде своју невидљиву борбу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера, је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо.