Како развити у детету саосећајност?
Децу васпитавамо, углавном, по принципу: такав је ред, такав је обичај. Ипак, све што је временом усвојено, није увек и паметно. Треба ли тако упорно, како ми чинимо, учити децу формалној учтивости? Признаћете, ретко нас шта одбија као учтив, а у ствари, безосећајан човек. Јер, сама спољашња култура није довољна. Потребна је и те како још и унутрашња.
Светитељ и самурај
Бити мисионар и благовестити име Христово међу људима, један је од најтежих подвига којег се може прихватити православни хришћанин. Али, обраћати Христу људе тврдокорне и непоколебљиво укорењене у своју традицију, као што су то Јапанци, па још и оне који припадају посебном слоју јапанског друштва какви су самураји, заиста се граничи са самоубиством. Но, што је човеку немогуће – Христу је могуће.
Родити за Бога
Многи у ово наше време постављају питање да ли има потребе и оправдања мисионарити. Најчешћи аргумент је чињеница да смо хришћани већ два миленијума и да ту нема места никаквим додатним причама. Ипак, да ли је то баш тако? Најпре, једна од првих заповести Христових је управо заповест о проповедању Истине Божије. А потом и небројена искуства хришћана која сведоче о потреби ширења благе вести о Христу.
Пустите децу...
Сви ми који се трудимо у хришћанским врлинама и на свете литургије редовно одлазимо, сусрећемо се са грајом, немирлуком и несташлуком дечијим. Истина, зна то да буде на сметњи па тако постоје и дежурни ''жандари'' који реагују, понекад и непримерено. Али, ако боље размислимо, видећемо да та граја и дечија игра на литургији носи и нешто узвишено. Призив Христов упућен управо деци.
Противотров за ђавоиманост
Јеванђељско казивање о исцељењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцељење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много.
Разговор са безбожником
Мисија Цркве јесте проповедање Истине и она је обавља од свог првог дана, од апостолских дана. А и данас. Зато предлажемо вашој пажњи дијалог чувеног подвижника Цркве 20. века, Старца Епифанија Теодоропулоса. У овом занимљивом и корисном тексту можете видети прави пример вођења разговора између Христу верног и атеисте, одмерен однос пун љубави, без икаквих негативних осећања према саговорнику који има другачије мишљење. Поред тога, текст је врло користан јер нуди аргументе на које атеисти у суштини не могу дати одговор.
Спотицање слепца
Свакодневни живот препун је примера људи који користе туђе незнање и неупућеност да на њима, варајући их, извуку себи корист. За такве кажемо да спотичу слепце како би им се смејали када падну. А тежина греха подсмевања слепом (неупућеном) је таква да се на једном месту у Писму за то директно прети проклетством.
Зашто се Христос распео на Крсту
Свети Оци саветују да верујући човек треба стално на уму да има Крст Христов, да буде свестан шта је Христос за њега учинио на Крсту. Прилика је да се запитамо: због чега је Спаситељ наш, Господ Исус Христос Који је одлучио да пострада за читав људски род од свих могућих смрти изабрао не неку другу, већ најсрамнију смрт – смрт на крсту? За ово су древни црквени писци налазили различите разлоге.
Прогрес и преображај
Хришћански идеал не треба да буде прогрес, него преумљење — кретање увис, према благодати Светог Духа, Горњем Јерусалиму. То је увек био идеал и смисао живота хришћанина. Што смо се више удаљавали од овог идеала, више је несрећа и бесмислених послова стајало пред нама - како пред државом, тако и пред народом Божијим.
Јеванђеље о победиоцу смрти
Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Једино је Христова победа победа свих и радост за све.
Велики Петак
Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек.
Велики Четвртак
На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.
Унутрашњи бол
Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана. Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело. Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити. Почеће да боли.
Отуђеност у електронском добу
Са појмом отуђења се не сусрећемо први пут. Осим тога овај израз и није тако нов. Напротив. Многе такозване хуманистичке научне дисциплине се баве овом проблематиком деценијама уназад, али, оно што нас интересује јесте: како православна хришћанска наука гледа на проблем отуђености људи. Ово тим пре што живимо у времену које би се могло назвати ером електронских комуникација. Међутим, проблем отуђења нераскидиво је повезан са начелним темама бића и личности.
Остави дете на миру!
Дужни смо да стремимо томе да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато, чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и исправно, али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш. Не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.
Постоје ли нежељена деца?
Дете не може да буде нежељено. Чак и ако је било нежељено до свог настанка, односно, зачећа, када се појавило, оно постаје жељено. Нека има само 2-3 дана, недељу или месец, али за мајку је то већ њен човечуљак, њена мрвица, и она више не може да га не воли. То је нормалан закључак.
Где Црква греши са омладином?
Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.
Гостопримство
„Јер Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосте ме…” До краја времена и историјe одјекиваће ове речи Христове у срцу богољубивог и човекољубивог човека наводећи га на чињење добра. Aли, исте ове речи биће вечна осуда ономе ко их из свог срца избљује.
Незахвалност
Јеванђелска прича о исцељењу губаваца веома је важна за наше спасење. Међутим, то није само јеванђељска прича, већ историјска реалност. И не само историјска реалност, већ реалност великог броја људи и веома ружне и душегубне навике незахвалности.
Ко није у подвигу тај је у прелести
Покајник који се обратио Богу од првих тренутака новог живота неминовно ступа на пут подвига, борбе, труда, и почиње да носи бреме, јарам. То је тако природно, да Сви Свети за једино исправан пут врлиновања сматрају његову мукотрпност и напорност, док је томе супротна лакоћа одлика лажног пута: Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају. У противном, ко није у подвигу, тај је у самообмани.