Дивљи брак
У нашем народу одомаћени назив за ванбрачну заједницу јесте – дивљи брак. Овакву, слободну везу, неки називају и пробним браком. У ванбрачним заједницама, додуше, особине правог брака постоје, али одговорности нема никакве. У оваквим заједницама се млади људи „проверавају” јесу ли за брачну заједницу или не. Међутим, да ли је то исправно и добро?
Недољубљена деца
Живећи у породици, дете расте усвајајући искуства старијих. Оно како-тако уме да решава животне проблеме. Али, најважније је да га породични живот учи како да превазилази проблеме, препреке које одрастао човек среће на сваком кораку, да у неким случајевима иде на компромис, а у другима - да буде принципијелан. Зато, породично васпитање детета нема алтернативу.
Врлина и грех у српској народној свести
Свест о греху и страх од почињеног греха представља меру духовног склопа човека. Са друге стране, врлина и витештво духа огледају се у храбрости која се не мери одсуством страха од смрти већ спремношћу да се прихвати страдање и смрт имајући за меру Христа и Царство вечних вредности. Данас те свести која је била константа средњевековног Србина више нема. На њено мето стасала је једна нова свест вођена интересом и у том интересу препозната реалност живота.
Највеће искуство које човек може да стекне
Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Призвани смо да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са Исусом Христом, конкретном, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави.
Понос – демонско упориште
Понос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: окретања према себи. Из свих ових речи две имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Они су као младић и човек, семе и хлеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?
Идентитет као дар
Компликован и нејасан концепт идентитета игра средишњу улогу у текућој дебати на пољу друштвених али и природних наука. Навикнути смо да мислимо како нам идентитет обезбеђује држава, друштво или идеологија. Међутим, ако нам лични идентитет дарује Бог који нас воли, тада иако патимо од деменције или Алцхајмера, не престајемо да имамо и личну историју. А уколико немамо ближњег који нас воли, увек имамо Бога који нам даје и прошлост и идентитет, који је повезан са коначним исходом нашег постојања и који ће нас васкрснути у Последњи дан као личности.
„Тешка“ мушка судбина
У томе што је муж глава жени, за жену нема ничег увредљивог. Муж је глава, а жена је срце. Шта је главније и важније? Може ли човек живети без срца или без главе?
Зашто монаси напуштају манастире?
Напуштање свештеничке службе, као и излазак монаха из манастира и напуштање монашког живота, одувек су деловали саблажњиво на чланове Цркве. Иако је ова појава учесталија у наше време, она није била никаква новина ни у неким “бољим” временима. Најновији пример објаве изласка из свештеничке службе архимандрита Анедеја Конаноса, ипак је оставила дубок траг и изазвала буру реакција у православном свету.
Божији промисао
Све што постоји у свету, видљиво и невидљиво, држи, одржава и управља непрекидним дејством промисла Божјег, док зло само предвиђа и допушта, али га не подржава, јер га Он није створио. Бог надгледа, чува и одржава биће и силе својих створова, упућује их крајњем циљу, помаже свакоме добру, а обуздава или исправља зло не спутавајући слободу твари.
Како против немарности?
Да не би пао у немар који зауставља напредовање савршенству и предаје те у руке непријатеља, мораш избегавати све врсте празне радозналости, свако везивање за ма шта земаљско и сваки посао који радиш само зато што ти се он свиђа, иако ти не одговара.
Напуштање Православља води у злочин
Највећу улогу у геноциду над српским народом у НДХ имали су штокавски Хрвати, тј. Срби који су напустили Православље. Човек који напушта Православље може себе да оправда само лажју да је изнад Православља. Свако подсећање на издају код њих је будило мржњу, јер, напуштање Православља – води у злочин.
Уби ме прејака реч
Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Али, ако не може да уздржава свој језик, то показује у каквом се нереду налази његов ум. Само што му неко упути неку реч, одмах из њега нешто искаче. Ко контролише своје помисли – тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.
Љубав без правила
Веома често ћемо и међу нашим православним пастирима наићи на оне врло слободоумног настројења који, сматрајући да је љубав сасвим довољна, у потпуности пренебрегавају било каква правила. Они се углавном руководе паролом: Љуби и чини што ти се прохте! Ова превара која у наш црквени живот долази из римокатоличких и протестанстских заједница, широм су отворена врата у сатанизам који почива на демокатији осећања и својевољи.
Ујединимо се у борби за хришћанске вредности
Настојатељ Богојављенског храма Грузијске Православне Цркве у граду Тбилисију, отац Давид Квиливидзе, позвао је православне вернике на уједињење како би се спасиле Грузија, Србија, Црна Гора и друге хришћанске земље од судбине Содома и Гоморе! Посебно чврст став Цркве по питању недопустивости параде хомосексуалаца и лезбијки у земљи – постао је узрок да ЛГБТ активисти ставе име Патријарха Илије II на списак лица која наводно крше људска права...
Сведочити радост живота са Богом
Како схватити да ли је ваше дете припремљено за то да свесно, дубоко и за цео живот “с мајчиним млеком” прими веру у Бога? Тек када се увере у то да су душевне снаге детета нахрањене родитељском љубављу, родитељи могу очекивати да ће оно прихватити од њих благодатну и спасоносну веру у Господа нашега Исуса Христа.
Бол у нашем животу
Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од Њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа.
Страх
Једно од најопаснијих осећања која могу обузети душу човека јесте осећање страха. Страх везује све силе у човеку и чини да оне замиру. Из страха, који истовремено означава и уплашеност за егзистенцију, човек је кадар да учини много тога лошег. Но, нису ни сви страхови из истог извора и не воде истом циљу.
Шта чинити за живот вечни?
Наш пролазни живот, колико год да је дуг, диван, леп, пун дела, подвига и победа – свеједно траје један трен. Људи ће заборавити сваког човека, колико год да је диван и изванредан и колико год да је учинио у свом животу, зато што је све то пролази врло брзо, као трен. Али, шта чинити да бисмо били упамћени у Вечности?
Кремирање мртвих
Много шта се последњих деценија прихватило у нашем народу а да је у потпуној супротности са духом вере православне којој, макар формално, припадамо крштењем у Цркви православној. Једно од таквих помодарстава које последњих година узима све више мана јесте и – кремирање упокојених сродника.
Стефан Немања – истеривач духова
Осењивање крсним знаком као гест идентификације православних хришћана, ни из далека није тако небитан покрет. Иако делује за неке као потпуно неважна радња од тог покрета беже демонске силе и то није никаква измишљотина, још мање магијска радња. Зато све оно што има органску везу са Часним Крстом дејствује као истеривач демона. То важи и за споменик Стефану Немањи, Светом Симеону Мироточивом, који ће ускоро бити постављен у Београду.