Како насађивати у деци највиши хришћански морал? Пре свега својим животом, јер свако словесно поучавање или педагошко умеће није ништа, оно је празно у поређењу с примером који деца виде у својим родитељима. Хоће ли одрасти као добри људи деца која у својим родитељима виде најлошије узоре неморала? Хоће ли бити чиста и чедна кћи ако јој мајка сама даје пример прељубе? Зар се неће научити лоповлуку деца ако их не будете одвраћали од овог греха од најмлађих година?
Још је свети пророк Мојсије, боговидац, оставио народу израиљском поруку да се држи Књиге. Смисао ове поруке јесте у томе да је потребно бавити се речју Божијом и да се у њој поучавамо даноноћно, у свакој прилици и на свакоме месту. Њега је његов, старозаветни, народ послушао те стога и нама, хришћанима, може послужити као пример. Али, по речима Христовим, ако га не превазиђемо, нећемо ући у Царство Божије.
Стварајући свет, Творац је истовремено стварао и музику. Зато је музика и прва на списку стваралаштва човека, те иконе Творца. Музика доиста и јесте први и најстарији израз човекове сензибилности али и први и, може се рећи, најстарији израз човекових осећања, размишљања, испољавања његовог бића. Уосталом, музика је и незаобилазни начин приношења службе Богу.
Мајка треба да над главом своје бебе чита Јеванђеље и молитве, посебно Исусову молитву: то је тај небески балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, нека прве речи, које родитељи треба да га науче, буду име Исуса Христа и Исусова молитва. Преподобни Јован Лествичник пише да, када се човек ујутру пробуди, прва његова мисао треба да буде о Богу. А, детињство је – јутро живота.
Космос је променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијим приоритетима и ставовима који се врло често сукобљавају с православним погледом на свет. Индивидуализам и интерес одвајају нас једне од других и од Бога. Изоловањем и раздвајањем материјалног света од небеске стварности неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству које нарушава и само постојање и функционисање природе и људског друштва.
Црква Христова највећи је универзитет љубави. У њој се сви уче овој несравњиво највећој мудрости, врлини али и вештини. Љубави су обручени сви житељи Цркве – од апостола, преко епископа и презвитера до последњег „малог брата“ у њој. Зато је свима, али свакоме према служби, завештана и одговорност. Зато, „Све да вам бива у љубави“, како поучава свети апостол Павле, јер, ако је у љубави онда то значи да је у Христу!
Није никаква мудрост ако кажемо да се навике које човека прате кроз живот стичу у најранијем периоду живота, у детињству. Са старом пословицом да се дрво савија док је младо сусрећемо се свакодневно у свим ситуацијама. Наша лењост укорењена је у нераду још у дечијем узрасту те је због тога од животне важности да се дете учи раду од најранијег узраста.
До Царства небеског не долази се самачким ходом и вођењем „сопствене бриге“, макар се и о спасењу радило. Ми се спасавамо ходећи у друштву са свима онима које нам је Господ у наше окружење послао. Јаки су дужни – наглашава свети Апостол – дужни а не ако они хоће, да помогну слабије.
Питање еутаназије је једно од најактуелнијих и највише расправљаних биоетичких проблема. Сучељавања дијаметрално различитих ставова лекара, правника, психолога па и теолога показују колико је то питање, данас, постало сложено и многодимензионално. Наука је пружила мноштво чињеница; њено је да зна а етике да вреднује. Основно питање је: да ли смемо све што можемо?
Политички лидери савремене Европе су људи који немају порода. Поглед на свет савременог човека се дубински мења у корист егоизма. Људи се одричу порода и, може бити да су измењеном човеку потребни измењени лидери. Себичним масама су нужни одговарајући егоистични лидери, како би разумели једни друге и делили мисаоне координате. Нису потребни очеви и мајке, баке и деке. Потребни су конзумери роба и услуга, индивидуе са скупом права без обавеза, владари без Неба.
Бунтовна деца нам показују каква је наша душа заиста. Да ли смо способни да истински волимо, да ли можемо да трпимо, да ли је Бог у нашем срцу? Христос посебно долази у тренуцима када имамо проблеме и нелагодности; долази и чини наш живот бољим. Тешка и бунтовна особа на нашем путу је опомена од Бога, да треба да се загледамо дубље у своје срце, и видимо шта се дешава у нашој души.
Један од највећих празника које прославља наша света Црква, по рангу и важности одмах иза празника Господњих и Богородичиних, јесте празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Ова два апостола представљају темељ Цркве Христове у свету и оличење су вере и љубави хришћанске.
Пут човеков у грех започиње преко чула. Одатле кроз мисли, речи и дела налази свој крајњи циљ – обарање човека у бешчашће и погибао. И то је од искони тако. Данас, пак, уз помоћ савремене дигиталне технологије, превара чула достигла је савршенство тако да човек више нема начина да препозна а је истина а шта лаж и подвала. Чини се да је од тога немогуће одбранити се, али...
Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповед и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу.
Kао један од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, открива нам да је смисао брачне заједнице да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице. У том амбијенту свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. То није нимало једноставан процес. Основни задатак двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству.
Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушност млађих старијима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен.
Ништа тако страшно не пада на срце човеково као могућност изненадне смрти. Та неочекиваност надвија се над човеком као тешка мора. Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куће, и на путу, и у храму, и у кревету?
Ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају псовању. Псовања се не стиде ни политичари у јавним наступима, ни новинари, ни уметници, а шта тек рећи о „обичним смртницима“? Многи говоре језиком псовки која је на филму, у серијама, на позорници постала безмало културни бренд. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо.
Бити у мисији љубави Христове значи да, шта год радили, то не чинимо ради уображености и похвале, или ишчекивања награде, плакета и медаља. То значи управо оно што је свети апостол Павле оставио као најграндиознију духовну баштину хришћанства: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.“ Управо један чудесан догађај, плод мисије „Радост срца“, на најубедљивији начин сведочи о овој великој истини. О њему своје сведочење исписује монах Бенедикт, сабрат манастира Високи Дечани.
Бог вас је створио за одређену сврху. Одустајањем од сопствених снова, ограничавате Божију моћ! Не можете ограничити свој живот лишавајући себе Његове љубави! Наш стални циљ је да тежимо да постанемо боља особа, проширимо своје границе и остваримо своје снове. Ако се изнутра плашите, ако се сажаљевате, ограничавате сами себе. Ослобађање себе од страхова и сажаљења је први корак ка циљу. Тако ћете пружити подршку и другима којима је исто тако тешко или чак теже.