Закон привлачности
Бог је личност и сав живот свих људи проткан је (не)чињењима, која у основи нису ништа друго него лични однос према Њему, било да смо тога свесни или несвесни. Свестан однос према Богу и чињење у том духу тражи од човека и његово лично учешће. Далеко је лакше ствари пренети на терен општег, а Бога и све оно што се тиче Њега, заменити некаквим универзалним законом. Такав је закон безличан и обавезно делује по аутоматизму…
Дружење у царству отуђених
Осим што живимо у комерцијалном времену и припадамо комерцијалној цивилизацији чији је основни мото и стварност - “плати па живи”, усамљивање и удаљавање људи једних од других представља други тег који човека и човечанство вуче ка понору непостојања.
Христос а не Христ
Од како смо, у време Светог и Равноапостолног Патријарха Фотија Великог крштени, кроз Свету Браћу Кирила и Методија и њихове Свете Ученике и Наследнике, и слободно, свесно-словесно ступили у Цркву Христову, Стуб и Тврђаву Истине и Мудрости и Логосности = Словесности, ми Православни Срби говоримо и пишемо Свето Име Бога и Господа и Спаса нашег: ИСУС ХРИСТОС.
Нема спасења без Благодати
Благодаћу Духа Светога се спасавамо, по речи светог апостола Павла. Да не бисмо помислили и умислили да само трудом својим и упињањем можемо допринети своме спасењу. Зато и сами Господ опомиње да без Њега не можемо чинити ништа. Али, то не значи да можемо скрстити руке и мирно сачекати дан спасења не учинивши ништа ни за себе и још мање за ближње.
Какви људи ми се свиђају
Било би добро тему „Какви ми се људи свиђају“ задати одраслима. Они би морали да се замисле о моралној проблематици, да ископавају из дубина подсвести неко лично искуство, да га анализирају, почели би да размишљају срцем и да пишу огрубелом руком на папиру. То би било велико искуство. Како приморати људе да се одвикну од мисли да разговоре о моралу треба водити само у школи са жутокљунцима, а у одраслом животу, ето, нико више у морал не само да не верује, већ сви одбијају и да разговарају о њему.
Како могу заједно да живе осмех и сузе?
Болест је једно веома посебно стање, како организма, тако још и више психичког стања болесног човека. Нарочито ако је у питању неизлечива болест која као свој обавезни епилог има – смрт. Људи на различите начине реагују на сазнање да је близу крај њиховог живота.
Не остављајмо дело спасења
Кроз читаву историју и кроз примере многих народа видљива је љубав Божија према човеку и човечанству. И када су људи грешили и падали и Бога пренебрегавали, Он је стрпљиво чекао покајање и обраћење. Али, исто тако, непокајане предавао стихијама које су означавале крај њиховог постојања. Зато, не допустимо себи да се прибројимо Содомљанима и другима који су дрскошћу означили себи крај и смрт без остатка.
Псовка – паклена тамница
И дану и ноћи, и сунцу и камену, и живима и мртвима псовачи казују ко су и шта су и какви су - дављеници страсти и скверних мисли. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. Псовка је ватра пламена пакленог, а псовач изјављује и исповеда чиме је испуњена душа његова.
Модерна манија пророчанстава
Ствари се у свету компликују на свим плановима, па тако и на војно-политичком. Нарастање опасности од свеопштег ратног сукоба плодна је подлога за мислени метеж који све више овладава људима. Скоро да је постала мода трагати за пророчанствима која би људе упознала са развојем будућих догађаја. У њима се тражи простор и прилика за себе и сопствени опстанак.
Озакоњење лажи
Највећа опасност неолиберализма (или како год га назвали) није у томе што ће се преко њега покушати загосподарити свим земаљским ресурсима, довести човјека у робовласнички однос, већ у томе што се хоће, анестезирањем душе, уништити човјек који је по лику Божијем, и покушати створити човјека који је у служби лукавог.
Потрошачи равнодушности
Данашњи човек, праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као и пре триста-четристо година: вера, нада и љубав. Међутим, то је већ „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и „љубав према себи“. Борба за истину је за њега прерасла у борбу за тржиште продаје. А као делић целог света не осећа се у литији и у храму, већ на стадиону и поред гласачке кутије на још једним изборима.
Како развити у детету саосећајност?
Децу васпитавамо, углавном, по принципу: такав је ред, такав је обичај. Ипак, све што је временом усвојено, није увек и паметно. Треба ли тако упорно, како ми чинимо, учити децу формалној учтивости? Признаћете, ретко нас шта одбија као учтив, а у ствари, безосећајан човек. Јер, сама спољашња култура није довољна. Потребна је и те како још и унутрашња.
Светитељ и самурај
Бити мисионар и благовестити име Христово међу људима, један је од најтежих подвига којег се може прихватити православни хришћанин. Али, обраћати Христу људе тврдокорне и непоколебљиво укорењене у своју традицију, као што су то Јапанци, па још и оне који припадају посебном слоју јапанског друштва какви су самураји, заиста се граничи са самоубиством. Но, што је човеку немогуће – Христу је могуће.
Родити за Бога
Многи у ово наше време постављају питање да ли има потребе и оправдања мисионарити. Најчешћи аргумент је чињеница да смо хришћани већ два миленијума и да ту нема места никаквим додатним причама. Ипак, да ли је то баш тако? Најпре, једна од првих заповести Христових је управо заповест о проповедању Истине Божије. А потом и небројена искуства хришћана која сведоче о потреби ширења благе вести о Христу.
Пустите децу...
Сви ми који се трудимо у хришћанским врлинама и на свете литургије редовно одлазимо, сусрећемо се са грајом, немирлуком и несташлуком дечијим. Истина, зна то да буде на сметњи па тако постоје и дежурни ''жандари'' који реагују, понекад и непримерено. Али, ако боље размислимо, видећемо да та граја и дечија игра на литургији носи и нешто узвишено. Призив Христов упућен управо деци.
Противотров за ђавоиманост
Јеванђељско казивање о исцељењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцељење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много.
Разговор са безбожником
Мисија Цркве јесте проповедање Истине и она је обавља од свог првог дана, од апостолских дана. А и данас. Зато предлажемо вашој пажњи дијалог чувеног подвижника Цркве 20. века, Старца Епифанија Теодоропулоса. У овом занимљивом и корисном тексту можете видети прави пример вођења разговора између Христу верног и атеисте, одмерен однос пун љубави, без икаквих негативних осећања према саговорнику који има другачије мишљење. Поред тога, текст је врло користан јер нуди аргументе на које атеисти у суштини не могу дати одговор.
Спотицање слепца
Свакодневни живот препун је примера људи који користе туђе незнање и неупућеност да на њима, варајући их, извуку себи корист. За такве кажемо да спотичу слепце како би им се смејали када падну. А тежина греха подсмевања слепом (неупућеном) је таква да се на једном месту у Писму за то директно прети проклетством.
Зашто се Христос распео на Крсту
Свети Оци саветују да верујући човек треба стално на уму да има Крст Христов, да буде свестан шта је Христос за њега учинио на Крсту. Прилика је да се запитамо: због чега је Спаситељ наш, Господ Исус Христос Који је одлучио да пострада за читав људски род од свих могућих смрти изабрао не неку другу, већ најсрамнију смрт – смрт на крсту? За ово су древни црквени писци налазили различите разлоге.
Прогрес и преображај
Хришћански идеал не треба да буде прогрес, него преумљење — кретање увис, према благодати Светог Духа, Горњем Јерусалиму. То је увек био идеал и смисао живота хришћанина. Што смо се више удаљавали од овог идеала, више је несрећа и бесмислених послова стајало пред нама - како пред државом, тако и пред народом Божијим.