О јединственом српском обичају, Слави, писано је пуно, и на све стране. Схваћен у традиционалистичком смислу, овај у суштини духовни садржај, представља широко поље разнородних заблуда и погрешака које остављају дубок траг у нашем националном бићу. Јер, како то кажу Светогорци, ни добро ако се на добар начин не учини – неће донети добро. Добро је навести неке примере,, јер, време слава је већ ту.
Млади људи се налазе на раскршћу. Они проверавају вредности, које су родитељи успели да им усаде и трагају за својим, личним путем ка истини. Како с младим људима треба говорити о Цркви? Како пронаћи одговарајуће речи и не уплашити их? Како сами родитељи треба духовно да се припреме за тај сложни дијалог? Е, то је прави мисионарски подвиг уза који је потребно бити спреман.
Много је анегдота, шаљивих прича, па и такозваних вицева испричано на рачун односа између зетова и ташти, снаха и свекрва. Ове односе карактеришу углавном конфликти, неразумевање а у крајњим случајевима и отворено непријатељство. Шта је прави разлог ове нетрпељивости која у великом броју случајева завршава раскидом бракова своје деце?
Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, не толико практичној области. То је литургијска, наша заједничка, молитва. Осим што свет држи у постојању, Литургија од нас прави сведоке вере. И док се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни.
Све што нас окружује, све што имамо, су дарови које нам је Бог дао, како би наш ум био усмерен на Бога сваки пут кад погледамо на њих. Када посматрамо Његове дарове, ми мислимо о Њему. Од Њега проистиче све што је добро на земљи и на небу: твоја супруга, твоја деца, дом, здравље, све што имаш ти је дато од Бога. Да ли ми то разумемо? Од раја и богатства, ми стварамо пакао својом неразумношћу и неблагодарношћу Њему!
О смрти није лако размишљати а још мање писати, али дође вријеме и за једно и за друго. Пред чињеницом нојевског забијања главе у песак појединих људи, када је смрт у питању, свештеник не сме и сам да се поведе њиховим примјером па да и сам, забивши главу у пијесак, не опомиње их на ту неизбежну чињеницу живота. У свештеничкој пракси има много примера мојих да су људи неприпремљени отишли Богу на суд и истину.
Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој, кличе псалмопевац Давид у чувеном покајном псалму. Тиме нас стално опомиње на потребу очишћења срца. Но, чистоте срца нема без благодати Божије али ни без наше воље и труда. Без тога је свака наша духовна делатност површна и суштински нас чини духовно беживотнима.
Господ и Бог наш Исус Христос, Духом Светим, свакога од нас је благословио неким талентом. Нема онога ко се родио без талента. Господ даје свакоме понешто. Али, Господ, Промислом Својим, дарује таленте да ми у њима саучествујемо и да, дјелећи једни са другима, умножавамо те таленте, и да их оправдавамо пред Оним Ко нам их је дао.
Христос, оваплоћени Бог, дошао је у свет без помпе, части, а са овога света отишао је до краја понижен, омаловажен, повређен, прогнан, обесправљен и исмејан. Зар ико ко крене за Њим мисли да ће у животу проћи другачије него што је Он? Једина ће разлика бити што понижења, страдања и муке неће бити онаква и онолика колика су била Његова, него у мери дариваној свакоме од Његових лично.
Није мало примера светих или, у крајњем случају, од Бога одабраних људи којима је Господ открио дан њихове кoнчине. Али, то су ванредно ретки примери. Човеку није дато да зна тренутак свога краја и то не из хира Оца небеског, већ, из крајње практичних разлога.
Злословље је грех од кога је, вероватно, најтеже уздржати се. А и ми се не трудимо посебно на том плану: тамо смо некога осудили, ту смо нешто невероватно сазнали и испричали другима, оговарали власт... Међутим, злословље је озбиљан грех и ако се оно укорени, то може имати веома штетне последице. Зашто је опасно злословље за онога који злослови?
Постоје теме које су актуелне периодично: о празницима, годишњицама, које се тичу сећања на одређене догађаје из црквене или националне историје. Али, постоје и оне чија је актуелност ванвремена те стога увек и свевремена. То су теме које се односе на догађаје који, кад год да су се збили у прошлости, и не баве се спољашњим околностима догађаја већ оним што их је изнутра покретало и покреће.
Људи знају понекад да буду јако непромишљени, чак досадни када говоре о својим гресима. Често запиткују да ли је нешто грех и тако свештенике стављају у ситуацију да се осећају да су адвокати а не духовници. То неразумевање природе и суштине греха прилично отежава и пастирима да усмеравају људе на прави пут.
Да ли је бављење спортом корисно за децу? Наравно да јесте. Међутим, ако је то бављење праћено дуготрајним и тешким тренинзима, ако дете од малих ногу наступа на великим такмичењима, онда се појављује опасност по здравље детета – и физичко, и психичко, и духовно.
Велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. То је од памтивека свеопште народно искуство. Страшно је кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије. Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, спокојство и задовољство. На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Добитник Нобелове награде, проф. др. медицине Алексис Карел, назива молитву најмоћнијим обликом енергије. По њему, то је снага једнако стварна као и сила теже. Након њега је чувени амерички научник др. Х. Ј. Стовел, у једном чудесном открићу, измерио моћ молитве. Ево резултата.
Талас феминизације који већ више од једног века запљускује свест и савест цивилизације није срачунат само и једино на урушавање Богом благословеног устројства човечанства, већ директно удара на темељ тог устројства – жену. Нажалост, хришћански свет је први постао жртва лажне слободе заборавивши на истинско достојанство и слободу коју жени даје једино васкрсли Христос.
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Кaко у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигло савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!
Недавно је на светлост дана изишла до сада непозната и необјављивана беседа светог владике Николаја из 1938. године. Пронађена је, према писању студеничког архимандрита Тихона, међу папирима и фотографијама које су биле у ташни покојног оца Јулијана, блаженопочившег игумана студеничке Лавре.