О РАЗВОДУ ХРИШЋАНСКОГ БРАКА
Што је Бог саставио човек да не раставља.(Мт. 19,6)
Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Толико су јасне, да им никакво тумачење није потребно. Црква је до данас остала верна Христовом учењу, будући да за хришћане не постоји важнији закон од јеванђелских речи Господњих.
ЕТИЧКА, ЗАВЕТНА И МОРАЛНА ВРЕДНОСТ ЛАЗАРЕВЕ КЛЕТВЕ
У поводу Видовдана 7519. лета (2011. године)
Из комплексног косовског феномена, посебно место у етичком, моралном, националном, култном, временском и просторном смислу има Лазарева клетва. Њени стихови су исписани на споменику Косовским јунацима на Газиместану, на Косову, централном месту наше историје, вере, завета, културе и традиције.
ЦАРСКИ ПУТ
"Како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне... Ми треба да идемо царским путем, клонећи се крајности обеју страна"
(Св. Јован Касијан) Ову истински-православну умереност не треба мешати са празном млакошчу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом компромиса између политичких крајности.
ПСОВАЊЕ ЈЕ ХУЛА НА БОГА
Ништа горе! Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом. Нити ишта друго толико срди Бога, као псовање Имена његовог. Стога не треба нико да је немаран, да не допусти да буде лично увучен, али и да не буде индиферентан када чује свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао коме нема краја и неподношљиву казну.
ДУХОВНИ ЗАКОНИ - СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
Поглавље књиге "Живот старца Хаџи-Георгија Атонског"(1809-1886)
Будући да се код неких људи можда може појавити питање "због чега Бог допушта да праведници буду мучени искушењима и клеветани, и то људи као на пример човек Божији Хаџи-Георгије - који је био једна чиста душа од малена?", помислих да би добро било да напишем о томе оно што осећам.
АМЕРИЧКИ МИР И БИТКА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ
Живимо у пост-хришћанском свету, репаганизованом и секуларизованом до сржи своје историје. То је хришћанска ситуација на крају XX и почетку XXИ века. Тај "Нови свет" (Нови светски поредак) конституисао се кроз побуну против хришћанског света прошлости и израстао на рушевинама тог света као његова изврнута (демонизована) слика или анти-икона, и нимало случајно, одабрао управо "Запад" за своје име, за свој суштински символ и судбину.
ЕТИЧКИ КОРЕНИ ГЛОБАЛНЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ
Глобални финансијски систем је базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма.
О посту - Свети Василије Велики
Пост је многоцени дар Божји. Примите пост са радошћу. Не ограничавај, међутим врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова.
БОЖИЋНИ ЗАГРЉАЈ БОГА И ЧОВЕКА
Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.
Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука... Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.
Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човјеку није до "дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми "дјела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вриједност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће "кроз огледало у загонетци" - у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмјеси Мудрости, но - све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за "мишицу Силнога"... Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада..."
У овом изводу из недавно објављеног писма мученички ишчезлог о. Павла Флоренског, изражена је исконска људска жеђ за додиром Бога, што значи Истине бића, и сазнање да је личност и лични сусрет, додир, сједињење, једина непропадљива истина и вриједност живота. Када је писао ово писмо (1905. г.), Флоренски се већ био вратио са свог лутања по бесплодној пустињи - "Витлејемском аспекту живота", тј. Хришћанству. Зато је и прогледао за тајну Друга, тајну личног сусрета и додира као смисла свега постојећег. Јер, шта је сусрет Бога и човјека, малог бога, божића, - на дан Божића? - Ништа друго до остварење тога смисла и задовољење неутољиве људске жеђи за додиром Бога "кроз душу другога". На дан Божића, Бог не само што је допустио да га човјек "додирне" својом руком, него се сјединио са њим неразоривим јединством. Тај други пак кроз кога је дошло до тог сједињења, то је Исус, рођен од Дјеве Марије и Духа Светога. Од тога дана Бог се не додирује само кроз "огледало" вјечно немирне и променљиве природе, и кроз немоћну људску мисао: од тада он постаје најприсутнија реалност бића и човјека, рађа се у јаслима, повија се пеленама, постаје незаменљиви Друг анђела и људи и свега што постоји. Туга људска, и пре Христа и послије Њега, то је туга за човјеком који додирује Бога и за Богом који општи са човјеком, што значи туга за - Богочовјеком. На дан Божића та туга се претвара у радост анђела и људи, неба и земље... Од тога дана Мудрост се не осмјехује више човјеку стидљиво и преварно, него улази у матицу људског живота, да одатле умудрује, просветљује и освећује сваког човјека који долази у свијет. Јер по светоотачкој философији живота, Бог је на Божић постао човјек, да би човјек постао Бог.
Ако истјерамо из матице живота ту Мудрост Божију и Логоса Божијег, свако јединство ишчезава бесповратно или потања у бездан неразумља. Оно ишчезава и онда, и долази до непремостивих расјелина и провалија међу људима, када се они не сретају у Њему и када се њихова "дјела" и њихове "врлине" и њихово стварање не освећују и не очишћују Њим, и не пролазе кроз Њега. После Божића, основни закон живота је закон обогочовјечења свега, тј. вјечног личног сусретања и све дубљег сједињавања Бога и сваког појединог човјека, на христоподобни, божићни начин. Само ако човјек то хоће. У оваплоћеном Логосу, сва природа се открива као хаљина Његова, а свака тварца - свједок и израз личног додира и општења између Бога и човјека, човјека и човјека. Наш Бог, дакле, није "неко" и "нешто", неко апстрактно и далеко Биће философа, Он је наш Друг и наш најближи Ближњи, преко кога се сретамо један са другим, и предајем један другог и сав живот наш Њему - Богу своме. Отуда, све што не прође кроз Христа и не преобрази се Њим, тврди новојављени светитељ и друг Божији Нектарије Егински, па било да се ради о љубави нашој и умјетности и култури и сваком дјелу или врлини нашој - нечисто је, сакато је, заводи у безличну земљу Недођију.
На Божић је изречена, пред људима и пред анђелима и пред свим створовима, неизрецива Тајна. Божија бескрајност је постала благодатно људско својство; Божија бескрајност се открила као људска бескрајност, и загрлила се с њом. Човјек који је био и смртан за микрокосмос, мали свијет у великоме, постао је макрокосмос, велики свијет по достојанству у маломе. Бог је постао човјек, а човјек се проширио и продужио Богом - у бескрај...
Основи православног васпитања, Митрополит Амфилохије
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Земља није наше власништво, већ дар Божији Аутор: Епархија Средњоевропска
Беседа о. др Радована Биговића у Центру за источне цркве у Регензбургу Земља није наше власништво, већ дар Божији Аутор: Епархија Средњоевропска Човечанство данас, као ретко када, страхује за свој опстанак, јер је изглед земље унакажен у планетарним размерама. До неслућених размера је погођено њено тло, унутрашњост, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Прети опасност не само од уништења људског живота на земљи, већ и од уништења саме планете земље. „Последице еколошке кризе постале су болне не само за природу него и за човека, који је у органском јединству с њом“ (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 13.1). Свакодневно слушамо о загађењу ваздуха, воде, глобалном загревању, о томе да прети опасност да изумру бројне врсте животиња и биљака. Екологија је постала нека врста световне религије. Њоме се баве многи, укључући и специјализоване установе: световне и религијске. Широм света готово се свакодневно организују скупови (семинари, симпосиони, конференције) посвећени екологији. Њој је посвећено све више стручних и популарних часописа и листова, радио и телевизијских емисија. ТЕОЛОГИЈА ТВОРЕВИНЕ Божанска икономија (економија), тј. Божија неизмерна љубав и промисао према човеку и творевини, потиче од грчке реч икономиа која указује на бригу, старање о окружењу или домаћинству (икос). То је такође корен и речи екологија. Постоје различите врсте економије: природна, људска, Божија. Савремена људска економија (посебно на евро-америчком континенту) изразито је потрошачка, конзумистичка. Циљ живота је што више произвести и што више потрошити. Важније је имати него бити. Та и таква економија озбиљно врши насиље над природном економијом, што се одражава и на однос према Божанској економији. „Мало ли вам је што пасете на доброј паши, него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него остатак мутите ногама својим?“, каже старозаветни пророк (Јез.34,18). Бог је по својој слободној вољи и с љубављу створио читав космос и поверио га човеку као „принцу“ целокупне творевине на употребу и чување. Свет своје постојање дугује Богу. Он не постоји сам од себе и сам по себи. Судбина света зависи од односа човека према Богу. Христос је узео на себе људско тело (тиме тело целог космоса који се у малом налази у човеку - микрокосмосу) како би обновио и осветио (довео у заједницу са својим Оцем) сваки аспект и детаљ света. Све што је створио Бог - добро је. Ширина и дубина хришћанског виђења космоса показује да је људски свет само један део величанствене и чудесне Божје творевине. На овај начин творевина престаје да буде нешто што ми објективно посматрамо и себично користимо, већ постаје целина где је очигледна свеопшта повезаност и суштинска међузависности свих ствари, што је св. Максим Исповедник назвао „космичком Литургијом“. У свету ништа не може да постоји само за себе. Све за своје постојање потребује друго. „Једно од битних начела на којима почива став Цркве у вези са питањима екологије јесте начело јединства и целовитости света који је Бог створио. Православље не гледа на природу која нас окружује као на изоловану, затворену структуру. Биљни, животињски и људски свет су узајамно повезани (ц. д.13.4). Такве ставове и представе сусрећемо у Библији и агиолошкој (светоотачкој) литератури. То се предивно манифествује у Поеми свим створењима св. Фрање Асишког (кога је Католичка Цркца прогласила покровитељм еколога и екологије), Житију Св. Прохора Пчинског (којег један број еколога у Србији узима и слави као свог покровитеља), у Молитвама на Језеру и Речима о Свечовеку св. Николаја Охридског и Жичког. Сваки однос човека са природом спојен је са потребом и неумереношћу. Потреба се манифестује као немање (оскудица, нужда); неумереност се манифестује као расипање сувишка. На тај начин човек у себи самом инстиктивно поседује средство мерења колика је права потреба или где је штетна неумереност. Следи, дакле, да људи, обдарени слободном вољом, поседују дар да своју сопствену инстинктивну способност усмере ка одређивању својих сопствених граница. Тако себе налазимо у конфронтацији са овим условима: или смо изложени похлепи (која је према ап. Павлу идолатрија, Кол. 3,5), или у одређеној мери презиру па и мржњи према животу, творевини, природним благословима и даровима Божијим. Првобитни човек је одбио да живи у складу са вољом Божјом. То је трагична реалност због које испашта и цела творевина. Почео је да гради идентитет на самоме себи, тј. да његово постојање буде мимо Бога и против Њега. У том тренутку свет је престао да буде дар Божји који треба неговати и чувати и постао је средство за задовољавање ничим обузданих потреба. Човек је постао биће које једе (Фојербах). Одбио је да обузда своје потребе, да употребљава свет, да делује у њему, да га чува у складу са Божјим наумом о творевини. Односи између човека и природе око њега били су поремећени у праисторијским временима, а разлог томе био је човеков грехопад и његово отуђење од Бога. Грех, који се зачео у души човековој, кобно је утицао не само на њега него и на сав околни свет“ (ц. д.13.2). То има за последицу похлепни, грабљиви и насилнички однос према свету. Када творевину не користимо на прави начин, нарушавамо хармонију у њој и природа онда негативно реагује. Окреће се против човека. Последице тога су: неуобичајно варирање температуре, тајфуни, земљотреси, вулкани, снажне олује, загађеност мора и река и многе друге катастрофалне. То је аларм да се нешто мора променити у људском понашању. Главни разлог непријатељског и насилничког односа према природи је човеков егоцентризам (гордост, самољубље, самодовољност). То самоуверење и самодовољност иду до самообожења, до претварања себе у религију. Човек данашњице безобзирно и брутално подчињава себи творевину Божју и проглашава себе за њеног власника. Отима је од Творца - јединог истинског власника. Власништво над земљом постала је светиња и неприкосновено право. Богу и творевини одричу се свака права. „Са хришћанске тачке гледишта природа није складиште ресурса за себичну и неодговорну употребу него је дом у којем човек није газда већ домоуправитељ; она је уједно храм у којем је он свештеник, при чему он не служи природи него јединоме Творцу“ (ц. д.13.4). И уместо очувања живота и слободе, ове деструктивне силе уништавају и угњетавају наше ближње. Човека обузима похлепа, допушта себи прекомерну употребу, без освртања на последице такве прекомерности. Употреба атомских и нуклеарних сила из природе у ратне сврхе представља болест (гордост). Какав год да је начин наше претеране употребе, природну средину смо „натоварили“ таквим загађењем да је температура земље у порасту и многи природни балансирајући поступци су сада нестабилни, са свим што то са собом носи. Огромна количина енергије која се троши за савремене војне (ратне) машине, као и расипништво савременог живота које далеко надмашује данашње разумне људске потребе, чини два различита сектора, у којима је одговорност лидера и обичних грађана испреплетена на такав начин да свако има способност да уради нешто за побољшање општих услова. „Ако човечанство не стави тачку на рат, рат ће ставити тачку на човечанство“ (Џон Кенеди). Данас научници, који се баве природном средином, истичу да постојеће климатске промене имају потенцијала да разоре и униште целокупни екосистем, не само људе већ и биљке и животиње чије је постојање ланчано повезано. Ово је све настало изборима и деловањем савременог цивилизованог човека и тиче се пре свега његовог стила живота. Апостол Павле је то изразио речима: „Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити и од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“(Рим. 8,20,22). Код већине људи постоји склоност да еколошку кризу доводе у везу са моралном кризом. Не спорећи одређену међузависност, ипак треба истаћи да се проблем не може решити само јуридичким путем, моралним паролама и апелима, јер су обе ове кризе условљене једном дубљом егзистенцијалном кризом. За решење проблема није довољна нормативна поправка и побољшање, већ промена самог начина постојања. Докле човек не усклади живот са вољом Божјом, еколошки проблем је нерешив и свет се налази у смртној опасности. Код људи данас сазрева уверење да је загађење природе проблем свих људи, верујућих, неверујући, агностика, а нарочито младих људи који су свесни чињенице да човечанство има заједничку судбину. Највише погађа чињеница да су све учесталијим загађењима највише погођени најсиромашнији људи на планети који су овом загађењу најмање допринели и најмање су одговорни (цариградски и васељенски патријарх Вартоломеј). Широм света људи су погођени великим сушама. Некад плодна земљишта више не рађају, што доноси глад локалном становништву. Од Јужне Америке до срца Евроазије слушамо о отапајућим глечерима, од којих милиони људи зависе да ли ће бити снабдевени водом. Наставити са загађењем природе није само глупост, већ је и грех против Бога и Његове творевине. О загађивању природе као греху, са смртним последицама, Црква и верске заједнице, треба стално да говоре. Људи који данас живе у богатијим земљама, много више троше и искоришћавју земљине ресурсе. Евро-америчка цивилизација, која себе сматра хришћанском, својим технолошко-техничким изумима и њиховом злоупотребом прославила се уништењем и разарањем природе. Њена одговорност за опстанак планете и живота на њој је несразмерно већи у односу на друге цивилизације. Када разумемо присну повезаност и међузависност свих личности и свих ствари у космичкој Литургији, тада можемо да почнемо да разлучујемо питања екологије и економије. Ово уништење природе заправо значи самоуништење живота човерчанства. Чини се да у овом контексту треба указати на чињеницу да у хришћанству, Истока и Запада, постоје противречни ставови о природи (материји, творевини Божјој). Позитиван и негативан. Први је афирмисан у Библији, Литургији, Светим тајнама, богослужењу, већем делу патристичке литературе. Други у етици, новијој школској теологији, беседништву, уобичајеним свакодневним представама, народној побожности, конвенционалном говору. У Великом требнику (најпотпунијој црквеној књизи разних обреда и молитвословља) постоји чинови освећења: ма које ствари, пчела, стоке, хране, воде, уља, мира, грожђа, сира и јаја, соли, вина, меда, пшенице, брашна, винограда, бадњака, траве, семена за сетву, врбе, нових рибњака, мора, реке, воденице, новог моста, икона, крста, храма, темеља нове куће, надгробног крста, пекаре, бунара, рибарских мрежа, гумна, новог гробља, тамјана, освећење јевањђеља, књиге, нове лађе, брода, оружја, војних застава, барјака, звона, болница, фабрика, кола... Све свете тајне користе материју, тј. имају за циљ да је очисте и преобразе. Најочигледнији пример је Света Евхаристија. Она најистинитије изражава став Цркве према творевини. Екологији природе мора да предходи, или (са њом да сапостоји), црквени (посни, аскетски) стил живота. Самоограничење на свим плановима „екологија душе“ је предуслов заштите творевине. Оздрављење и исцељење природе није могуће без Христа. Свет у злу лежи. Затрован је грехом, болестима. Болује од „болести на смрт“. Исти је случај и са човеком. Човек и творевина немају, по себи, способност оздрављења. Христос и Његова Црква су здравље и лек бесмртности (св. Игњатије) свега створеног и постојећег. Па ипак, то се не догађа независно и мимо човека. Кроз Цркву и у Цркви творевина има свој смисао, доживљава свој преображај и трасформацију. Изгубивши литургијски етос, престали смо да будемо ходочасници, на овој земљи, пуни поштовања. Свели смо се на небрижне, похлепне, конзуматоре или пролазне путнике. Употреба света и коришћење материјалних добара мора бити евхаристијско, доксолошко. Мора постојати правда и љубав у свим аспектима економске активности. Профит – а нарочито краткотрајни – не може и не треба да буде једини мотив наших активности. Љубав према материјалним добрима не сме да у нама парализује сваку љубав према истини, правди, доброти, другом човеку, Богу. Унутар хришћанског света постоји и претрајава и један негативан однос према материји. Многи смисао живота виде као спасење од материје, тела, света а не као спасење света. Са материјалним се готово поистовећује свако зло. Платонизам, неоплатонизам, гностицизам, манихејство... током векова су нашли плодно тло у појединим хришћанским круговима. Сада они имају и хришћанско оправдање, хришћанску костимографију. То ствара располућеност унутар сваког хришћанина: супротставаљају се дух (душа, духовно) и тело (материјално). Од краја Средњег века у Европи се супротстављају вера и разум, наука и религија, сакрално и световно, Црква и држава (друштво). То је све изазвало несагледиве трагичне последице на еколошком плану. Наука, која је проглашена за највећу вредност и моћ, негирала је Творца, сагледавајући човека као аутономно и самодовољно биће, а материју као једину реалност. Тајна живота је редукована на материјалне процесе. Теолошке и религиолошке науке, бранећи Творца, често су западале у другу крајност. Ниподаштавале су и обезвређивале творевину. У неким случајевима творевини је одрицано свако супстанцијално значење, а давано јој само акцидентално (појавно) значење. Изгледа да аријанизам и монофизитизам нису никада до краја били побеђени. Први је тријумфовао на Западу, други је нашао плодно тло на Истоку. Презир према телу и глорификација душе још увек доминира у школској хришћанској етици, појединим црквеним школама, проповедима, публицистици и тзв. духовној литератури која је добрим делом опака црквена болест. То је данас и највећи узрок неспоразума Цркве са светом, посебно са младим људима. Религија и наука су протвиречиле једна другој на различите начине, али су, по свему судећи, добрим делом заједно радиле, иако несвесно, на уништавању Божије творевине (Ј. Зизијулас). Еколошки препород није могућ без помирења вере и разума, науке и религије, духовног и материјалног, створеног и нествореног, Бога и човека. „Еколошка криза са којом се суочава читаво човечанство у нашем времену не може бити превазиђена уколико сва људска бића у свим доменима живота не удруже снаге у покушају да пронађу решења за њу “ (Ј. Зизијулас). Највећи допринос Цркве разрешењу еколошке драме јесте првенствено у ономе што она јесте, али и у ономе што чини и сведочи. Од Ње се очекује да афирмише свој холистички поглед на свет. Човек је незамислив без органске повезаности са остатком творевине. Опстанак људског бића зависи од остале природе. Истинском човечанству неопходна је органска веза са осталом творевином, али је и твревини такође потребан човек да би себе остварила. Човек усмерава творевину према Богу и против Бога. Евхаристијски приступ творевини је пут познања Бога света и човека. Човек се сједињује са Богом не психолошки (осећајем) и умно већ кроз Евхаристију (Причешће). Творевина је пропевдетика хришћанске теологије. За многе је природна теологија („теологија по звездама“) једина теологија. Поједини социолози, теолози, а и други мислиоци често наводе да је један од узрока еколошке кризе тзв. урбани стил живота. Модерни човек је престао да идолатризује природу, све мање разуме њен језик и ћуди. Градови заиста јесу места отуђења, прво човека од човека, али и човека од Бога и творевине Божје. Ипак, градски живот, сам по себи, не мора да подразумева човеков терор над природом и њено свакодневно тровање. Посматрано из те перспективе хришћанство је урбана, градска вера, јер се појавило у ондашњим градовима, а тек касније у селима. Земаљски градови треба да су слике Небеског града (небеског Јерусалима). Човек може хришћански да живи и у селу и у граду и да воли природу или пак да је уништава. „Природа се реално преображава - или страда - не сама по себи него под утицајем човека... Историја Цркве зна за мноштво примера када су љубав хришћанских подвижника према природи, њихова молитва за околни свет и њихово састрадавање са творевином на најделотворнији начин утицали на жива бића“ (ц. д.13.5). Велики протестански теолог 20. века Јирген Молтман опревдано је довео у везу људска права и екологију. Сматрао је да је нужно дефинисати, поред људских права, и права човечанства, права природе, права Творца. Уколико се то не деси, прети опасност да готово свакодневно проширење каталога људских права, озбиљно угрози планетну земљу, самим тим, и сама људска права. Лист Црква, гласило Српске православне Епархије средњоевропске, бр. 89 преузето са www.Православље.рс
Какав филм може да буде душекористан?
Током последњих година, појављује се све више филмова који су посвећени црквеном животу и историји: овде свакако спадају и филм Павла Лунгина „Острво“ и документарни филм архимандрита Павла Шевкунова „Пропаст империје. Византијска лекција“.
Ови филмови су наишли на широк одјек не само код православних, него и код оних гледалаца који још увек траже своју пут ка Богу. Међутим, у целини посматрано, ови филмови још увек пролазе незапажено, вероватно и због тога што за просечног гледаоца који не посећује храм они представљају „чврсту храну“.
Догађа се да и филмови од којих се то не би очекивало, на пример „Господар прстенова“, неке људе наведу да се замисле над својим животом и да трезвено погледају на саме себе. Какав би онда требало да буде филм који ће бити душекористан, који ће приморати човека да размисли о Богу? Какви су филмови који би могли да помогну у моралном васпитању? Какав би требало да буде мисионарски филм? Покушали смо да одговор на ова питања добијемо од свештенослужитеља и мирјана чија је делатност повезана са савременом кинематографијом.
О. ДИМИТРИЈЕ КАРПЕНКО: ПРЕДАВАЧ НА БЕЛГОРОДСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ И ЗАМЕНИК ГЛАВНОГ УРЕДНИКА ЧАСОПИСА „НОВИ КОВЧЕГ“:
- Говорећи једноставним језиком, превасходно је важно да филм буде добар и при том није важно у којој је земљи настао - у Америци, Шпанији, Индији, Русији или Хонг Конгу. Важно је да режисер и остали сарадници на филму поседују дар да, посредством екрана, са гледаоцима поделе своја запажања, осећања, мисли. Иако нека „хришћанска“ кинематографија практично не постоји, постоје филмови режисера-хришћана, у којима се појављују глумци са хришћанским погледом на свет. Чак и у случају да ствараоци филма још увек нису дефинисали свој однос према религији, то не значи да нас њихови филмови не могу нечему научити. Уколико говоримо сажето и о суштини, саветовао бих свима да пре свега погледају филм „Форест Гамп“ Роберта Земекиса са Томом Хенксом у главној улози. То је чудесан филм о животу америчког „Иванушке-дурачока“ који свето чува љубав и верност према њему најдражем човеку. Овај филм је веома искрен и једноставан и, без обзира на чињеницу да траје око три сата, гледа се у једном даху. Ова једноставна људска прича учи нас елементарним хришћанским особинама, на које су многи од нас почели да заборављају.
Тешко да бих могао да замислим какав би требало да буде „мисионарски“ филм. Ако се мисли на филмове као што је „Острво“, ни најмање не бих желео да се после њега појаве филмови-клонови, који ће понављати једну исту тему. Веома је важно да осетимо емотивну везу са ауторима филма, да схватимо да глумци (и поред тога што играју своје роле) не варају и да постоји природност и професионализам. Веома је важно да осетимо да је оно што гледамо - стварно. А како ће се такав филм назвати - „мисионарски“, „хришћански“ или „православни“, није најважније; важно је да сваки гледалац осети енергију аутора и да се, после одгледаног филма, код њега појави жеља да поново преиспита увек живе хришћанске истине. Ако би требало да кажем нешто о томе шта бих препоручио да погледају они људи који у филму траже хришћанску поруку, онда су то свакако „Страдања Христова“ Мела Гибсона, дилогија А. Звјагинцева „Повратак“ и „Изгнанство“, филмови Андреја Тарковског, „Форест Гамп“ Роберта Земекиса, „Зелена миља“ Ф. Дарабонта, „Хроника Нарније“ и, наравно, „Острво“ П. Лунгина. Постоје, наравно, и они филмови који су превасходно намењени „љубитељима филма“ и који се просечном гледаоцу обично не допадају али они, и поред тога, веома често могу да нас наведу на исправан начин размишљања, чак и ако на први поглед не изгледа тако. О реалном мисионарском ефекту ових филмова можемо да говоримо само када је у питању одређени круг људи, због чега се за такве филмове обично и каже да „нису за свакога“. При том мислим на филмове Квентина Тарантина, браће Коен, Ларса фон Трира, Емира Кустурице, Алексеја Балабанова. Не бих никога наговарао да гледа ове филмове али, у сваком случају, морам да приметим да се о таквој појави као што је „филмска уметност“ не може озбиљно говорити без ових аутора.
ВАЛЕРИЈА ЈЕРШОВА: ФИЛМСКИ КРИТИЧАР И ПУБЛИЦИСТА:
„Када говоримо о мисионарској улози филма, морамо напоменути да је то сложено питање и да зависи од тога ко је мисионар и каквом се аудиторијуму обраћа. Овде не постоје универзални рецепти. Једнима ће бити корисни филмови или емисије који једноставно илуструју свештену историју (такав је, на пример циклус „Вера светих“, који је режисер Јевгеније Крилов урадио према Катехизису светог владике Николаја Српског). Млађој публици, онима који су још веома далеко од Цркве, може да буде ближи филм који ће преобразити њихову представу о свету и приморати их да отворе очи, да се замисле. Такво је, на пример, „Острво“ П. Лунгина. Наша, руска кинематографија, веома је богата значајним, озбиљним и дубоко моралним филмовима, и они данас не само да нису изгубили своју снагу, него и добијају нову димензију, нову дубину. Нажалост, већина тих филмова није доступна на дисковима и они су познати само истинским љубитељима филма. Услед тога, овакви филмови немају много утицаја на масовну културу, заинтересовану само за непрестану потрошњу оних новитета који подстичу уобразиљу. Сматрам да, поред поменута два филма која су већ сви гледали, посебну пажњу заслужује и филм Алексеја Попогребског, „Обичне ствари“. То је прича о томе како један лекар, када дође у сложену животну ситуацију, мора да донесе исправну одлуку од које не зависи само његова, него и судбина његове породице, и његовог детета. Лауреат прошлогодишњег московског филмског фестивала био је филм Вере Сторожеве, „Путовање с домаћим животињама“. То је задивљујућа, лирска слика о судбини жене која, да би постала оно што јесте, мора да научи да воли и да прашта. Жао ми је само што неке слободније сцене не допуштају да препоручим овај филм за „породично“ гледање. Посебну снагу поседује и ретко помињани филм Лидије Боброве, „Старица“. У средишту приповедања је једна бака, која је васпитала децу и одгајила унуке, а они је сада као непотребну ствар пребацују од једнога до другога, јер у њиховим животима једноставно нема места за њу. Немогуће је остати равнодушан према овом филму!
Сматрам да мисионарски филм треба да буде занимљив - он не сме да буде догматичан, и треба да остави простор за слободу избора, за слободу мисли. Такви морају да буду они филмови који се баве проблемима од ширег значаја, филмови са јасно израженим моралним стожером“.
ЈЕВГЕНИЈ КРИЛОВ, РЕЖИСЕР
- Тешко да би се на ова питања могло укратко одговорити. Једноставније је да кажемо какав мисионарски филм не би требало да буде - досадан, напоран, морализаторски, лицемеран, сладуњав, естетски немоћан... Сматрам да користан може да буде практично сваки филм - важан је мисионарски коментар о њему. Публика тешко прихвата мисионарске и катехизаторске филмове у ужем смислу - они су за њу „чврста храна“. Уколико говоримо о документарном филму, таквих филмова има много, али готово да нико не зна за њих, јер не постоји механизам за њихову дистрибуцију. Играни филмови? „Син“, белгијски филм браће Дарден, Кустуричин „Завет“, филмови А. Тарковског (посебно „Сталкер“ - сећам се да сам га приказивао студентима Белгородске Духовне академије, где сам водио специјални курс посвећен коришћењу визуелних медија у циљевима мисионарског рада).
ЂАКОН АЛЕКСАНДАР ВОЛКОВ: САРАДНИК ПРЕС-СЛУЖБЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ, АПСОЛВЕНТ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА НА МГУ:
- Према мом мишљењу, најпре би требало приметити да се филмови у мисионарске сврхе с једне стране могу користити врло опрезно, а са друге врло широко. Зашто? Зато што, с једне стране, човека нећеш помоћу филма привести Христу (као што то нећеш учинити ни књигом, ни позоришном представом, уколико не постоји тежња самога човека), али га зато помоћу њега лако можеш одвојити од Цркве. Овде би, превасходно, требало заговарати начело квалитета - ми можемо да говоримо само и искључиво о истински квалитетном „великом“ филму и при том се никакве поделе на православне и оне који то нису не могу разматрати, јер ће управо оне и одбити човека; напротив, у начелу је добар онај филм који је занимљив да се погледа и без неке мисионарске позадине - такав филм треба одабрати и над њим се треба замислити. Што се тиче ширине избора, овде не смемо заборавити да филм није црквена догма или нека светиња; филм је једна врста уметности и као таквог га превасходно треба и разумети, а не као инструмент за мисионарство.
Никада се не сме заборавити на важно начело субјективности - далеко од тога да оно, што се допада мени, мора да се допадне и другом човеку. Проницљива лирика Бродског некоме ће изгледати одбојно и ту ништа не може помоћи. Тако је и са филмом - мени се допада филм „Кум“, али нисам убеђен да ће онај смисао који ја лично проналазим у њему одјекнути и у души другог човека и да га он неће сматрати једноставно родоначелником „гангстерског“ филма. Некоме ће се учинити да је „Форест Гамп“ хришћански филм, бољи него иједан други у историји Холивуда, али ја сматрам да је просечан. Постоји, међутим, филм као што је „Пут дугачак хиљаду миља“, рађен у кинеско-јапанско-америчкој копродукцији, и на основу овог филма могао би да се поведе разговор о вредности обичаја, о истинитој и лажној љубави. „Мирис жене“ је још једно ремек-дело, после чијег се гледања може говорити о најразличитијим стварима - и о љубави, и о вредности овог живота, и о дужности, и о породичним односима, и о много других ствари; и опет, овај филм је сам по себи генијалан и дубок, овде се не мора ништа тражити и измишљати - све је на екрану. Постоји много таквих филмова, набројао сам само америчке, а постоје и европски („На западу ништа ново“, рађен према Ремарковом роману, „Небески гром“ са Жан Габеном), као и наши руски филмови. Узгред, ако се говори о филмовима који су за мисионара сигуран добитак, онда се ту многу убројати многи совјетски ратни филмови - „А зоре су овде тихе“, „Хладно лето '53“, „Лете ждралови“ и многи други. Наша савремена кинематографија је, према мом мишљењу, или ступидна и просечна, или су то „филмови који нису за свакога“ као филмови „Повратак“ и „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева. Постоје и филмови који су усмерени изразито антихришћански, као што су „Матрица“, „Небо над Берлином“ В. Вендерса или „Базични инстинкт“, а како овакви филмови врше веома снажан утицај, морају се имати у виду као антипримери. Најзад, нећемо заборавити ни филмове који говоре о ономе на шта се често заборавља - о смрти, као што је случај са филмом „Седам“ у којем главну улогу игра Бред Пит.
Појам мисионарског филма је неправилан - ја сматрам да постоје добри и лоши филмови. Увек морамо имати на уму шта и коме показујемо. На пример, ако пожелим да са својим пријатељима који не иду у цркву погледам неки филм, да бисмо затим покушали да о нечему дискутујемо, онда бих заједно са њима погледао „Кишног човека“, „Небески гром“ или „Лет узнад кукавичјег гнезда“, једноставно зато што знам да они имају одређену културну позадину. Међутим, ако би требало да прикажем неки филм у сеоском дому културе, онда би мој избор био сасвим другачији, на пример „Острво“, иако овај филм ни у ком случају није „за свакога“. Главни критеријум је следећи - филм мора да буде добар сам по себи, без обзира на циљ његовог гледања. Познајем једну игуманију која је свом сестринству приказала „Мирис жене“, и то би могло да изгледа чудно, јер овај филм нипошто није монашки. Најважније је да запамтимо да је филм - уметност, а не алтернатива за богословску књигу или за Катехизис!
ЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ ЈЕРШОВ: СВЕШТЕНИК ХРАМА СВ. НИКОЛАЈА ПРИ ДРЖАВНОЈ ТРЕТЈАКОВСКОЈ ГАЛЕРИЈИ:
- Није обавезно да филм носи неки конкретан хришћански или мисионарски садржај, да посредно говори о Христу или о хришћанству. Уколико се филм обраћа човековој савести и ако наводи човека да се замисли над моралом, над општечовечанским вредностима, он ће већ сам по себи привести човека ка Богу, независно од тога где је снимљен и да ли га је снимио православни режисер. Ако човек начини филм по савести и ако се обраћа савести, онда филм сам по себи носи позитиван набој.
Од онога што сам недавно гледао могао бих да поменем филм који се зове „Опустели град“. Не кажем да је то најбољи филм, али нас наводи да се замислимо над човековим местом у овом животу, над његовим односима са људима који га окружују - човек се или повлачи у усамљеништво, или успоставља контакт са људима и почиње да живи на другачији начин - не само ради себе, јер сада око себе види људе са њиховим патњама и радостима, чак и ако су у питању његови најближи - жена и дете. Филм говори о животу успешног лекара који, на први поглед, има све - жену, дете, сопствену клинику. Он сусреће свог пријатеља који је у катастрофи од 11. септембра изгубио и жену и дете, који очајава и изгубио је смисао живота. Главни јунак покушава да изведе пријатеља из очајања и за то време неприметно почиње и сам да се мења, почиње да примећује своје ближње и поново гради односе са њима. Чак и овакав филм може да донесе корист човеку, да га наведе да другачије погледа на свој живот и да помисли и на некога другог, а не једино на самога себе.
Преузето са сајта правамир.ру
Разговор водила: Марија Мојсејева
Превод и адаптација текста:
Антонина Пантелић
КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ
Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[1]
Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?
Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.
Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.
Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.
Крст Христов је учење Христово.[2]
Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.[3]
Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.
Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.
Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.
Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.
Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.[4]
Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које мује послао Божији промисао.
Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.
Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.
Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.
Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.
Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.
Са крста благослови зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.
Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.[5]
Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешнојсти којој је потребна казна - када га носи и при том благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.
Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.[6]
Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: "Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу." Мученик јој је одговарао: "Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести."[7]
Крст је одувек сила и слава свих светитеља.
Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.
Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.
Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.
Ако хоће ко за мном ићи говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Мт 16,24.
2. Пс 118, 38, 120.
3. Гал 5, 24.
4. Мт 11,30.
5. Преподобни Марко Подвижник, Слово о духовном закону, гл. 31.
6. Последовање дванаестом псалму, молитва светог Евстратија.
7. Чети минеј, 3. мај
одломак из књиге СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ која ће ускоро бити доступна.
Последња одбрана српског идентитета
аутор: Бошко Обрадовић Век у коме живимо биће веома суров: криза енергената, криза хране, криза воде, финансијска криза, криза међународног правног система Уједињених нација... Да бисмо сачували свој национални идентитет у једном таквом веку нама је као народу потребно све оно што тренутно немамо: далекосежан национални програм и високо одговорна национална елита. Ми никакав стратешки програм шта нам је чинити у наредних 5, 15, 50 година немамо, а наша актуелна интелектуална и политичка елита је безидејна, корумпирана и историјски потрошена и превазиђена. Нама је данас неопходно да се изнова образујемо и организујемо за 21. век, да улажући у Младу Србију инвестирамо у властиту будућност, да стварајући нову националну елиту и дугорочни национални програм спремно дочекамо историјске изазове који следе. При том, нама је данас, као толико пута у историји, остала само Српска православна црква, као национална установа која једина функционише на нивоу глобалног Српства и не престаје да врши своју духовну и националну мисију. Прошло је време свих изговора, чекања на државу које нема, веровања да ће се нешто десити само од себе, да ће неко други уместо нас бранити наше националне интересе, да ће нам неко нешто поклонити. Прошло је време кафанског патриотизма, празног бусања у прса, голе импровизације, родољубља без садржине, духа и даха. Такође је прошло време националног самозаборава, духовне и моралне предаје и повлачења, стида од властитог идентитета.Долази време хришћанске ренесансе, обнове порушеног националног достојанства и поноса, нових родољубивих прегнућа, националне дисциплине и самоорганизовања, предвиђања и акције. Ствари морамо узети у своје руке, истину и лаж, пријатеље и непријатеље поставити на право месту, српски национални интерес учврстити као заједничку идеју водиљу која се војнички дисциплиновано спроводи и од које се не одступа. Нема шале у 21. веку и нове илузије, заблуде и лаковерности, какве смо себи допустили у 20. веку, биле би наш историјски крај. Зато је толико важно да се утемељимо у сопственом националном идентитету и да се организујемо у његову одбрану. Од тога ће зависити да ли смо извукли одређене историјске поуке и да ли смо способни за претрајавање у историји. Но, пре тога, да бисмо уопште неговали, развијали и заштитили национални идентитет, морамо сасвим прецизно знати шта чини елементе српског националног идентитета. ВЕРА Вера у Бога је дефинитивно на првом месту. Без Бога ни преко прага, говори нам наша народна мудрост. Православље представља комплетан наш поглед на свет и даје основни систем вредности без којих немамо јасан животни и друштвени компас. Црква је извор српске духовне и националне свести, јер смо као народ рођени у Српској православној цркви. Из Цркве црпимо духовну снагу и у њој чувамо и све друге елементе националног идентитета, ако су порушене све институције које би требало да се тиме баве. Најбољи доказ првоврховног значаја вере у нашем националном идентитету је тај да су припадници нашег народа који су променили веру убрзо престајали бити Срби. Брзо и лако губили су и остале елементе националног идентитета и често предњачили у антисрпском деловању. Одбрана и неговање верског идентитета је основа духовног, моралног, социјалног и културног обрасца којим постојимо као национална заједница. ЈЕЗИК Језик је кућа народа, како је то говорила једна од најумнијих Српкиња, Исидора Секулић. У српском језику је сачувана читава наша историја и сво наше самосазнање. Губитак језика није губитак само средства за комуникацију, него губитак читавог једног света који постоји у том језику. Ми можемо да се споразумевамо и на другим језицима и на друге начине, али тај губитак не можемо надокнадити. Зато је учење, неговање и очување српског језика, посебно међу нашом децом у дијаспори, толико суштински и стратешки важна ствар. И ту нема сумње: на првом месту у породици, школи и држави треба да бринемо о вероисповести, а на другом месту о језику наше, српске деце. И једно и друго захтева учење од малих ногу, утврђивање и заштиту. Што се тиче болног питања очувања српског језика код нашег народа у Расејању, онда је формула успеха врло једноставна и проверена у пракси: у кући се међусобно и са децом говори искључиво српски и то од најмањих ногу, редовно се посећују недељне српске школе (за шта је потребна одређена жртва и напор после великих дневних обавеза и деце и родитеља), док пресудан фактор чини провођење најмање месец дана годишње код родбине у Отаџбинским земљама. Другог начина за очување језика код нашег народа и посебно деце у дијаспори нема. Један народ има и своје језичке територије, и оне су важније од државних граница. Јер први наши порази одиграли су се у области језичке политике (крађа српског језика и преименовање у хрватски, македонски, црногорски, бошњачки...), где смо прво изгубили многе територије, па су тек накнадно на том трагу уследили државни територијални порази. ПИСМО Мало је народа на свету који су се одрекли свог националног писма. Многи народи који имају изузетно компликовано писмо још увек га се држе. Ћирилица као писмо српског језика, притом, једно је од најсавршенијих и графички најлепших писама на свету. Немамо нити један једини разлог да га се одрекнемо, а пуно је разлога зашто треба да га сачувамо. Ћирилица је потпуно у складу и са савременим информационим технологија, што је обично био један од главних захтева њених опонената. Коначно, ћирилица је увек била симбол Српства и прва на удару од стране сваког окупатора Српских земаља. Ћирилица такође има своју територију, и њено потискивање на најпрецизнији могући начин јасно говори и показује правце потискивања српског народа на Балкану. ИСТОРИЈА Историјско сећање и памћење једна је од веома важних категорија националног идентитета, јер омогућава постојање националне свести. Морамо много више познавати властиту историју. Без познавања историјских процеса и примера нећемо успети добро да се оријентишемо ни у садашњости нити за будућност. А у томе смо веома лоши. Опасно мало познајемо своју историју и још мање учимо из ње. Историја је ризница српских великана и величанствених дела као најлепших узора и вечитих циљева. Склонији смо да измишљамо нове узоре и циљеве, него да следимо поуздане историјске путоказе. Посебно не смемо дозволити прекрајање новије српске историје и инсталирање другачијег сећања и памћења. Губитак права на опис и тумачење властите националне историје био би погубан по национални идентитет и сигуран пут у национално отуђење и одрицање. Зато је толико важно да свуда и на сваком месту сведочимо истину о своме народу и ономе што нам се догодило у трећем узастопном геноциду учињеном над нашим народом у прошлом веку. Народ смо светле, хришћанске и моралне историје, које немамо разлога да се стидимо као један од древних европских народа. Нисмо велики по броју и територији, политичкој, економској и војној моћи, али смо велики народ по богатој историји, духовности и култури, посебно по личностима које су на разне начине обележиле светску историју. Не желимо да будемо већи „националисти“ него што су то други европски и светски народи. Нећемо бити већи али ни мањи од других у родољубљу и заштити својих легитимних националних интереса, праву које никоме није ускраћено изузев, нажалост, често нама. Овде коначно мора престати политика дуплих стандарда. Српском народу би требало да буде дато све што и другим народима, и за наш народ не би смело да важи оно што не важи нити за један други народ на свету. КУЛТУРА И ОБИЧАЈИ Имамо пуно лепих и старих народних обичаја, и треба да их сачувамо и негујемо. Народна песма, игра, ношња, кухиња, архитектура, монархија као принцип власти и облик државног уређења, као и многи други обичаји, драгоцен су део нашег националног културног изражавања у ширем смислу. Народни обичаји су спољашњи израз нашег националног духа по коме смо препознатљиви међу другим народима и треба да их сачувамо и даље развијамо као своју националну посебност. Међутим, обичаји се мењају и осавремењују. Старе обичаје, као и традиционалну националну културу у целини, треба чувати, али и модернизовати и осавремењивати, даље развијати. Спољашње ознаке националног духа су променљива категорија кроз коју један народ показује своју креативност и богатство. Но, суштина се ипак крије у непроменљивом унутрашњем народном духу и систему вредности. Он је пречи, и од њега зависе и спољашњи изрази наше националности. Зато фолклор јесте битан део националног идентитета, али не и пресудан и никако најважнији. Он се као што видимо налази на петом месту лествице српског националног идентитета и самостално није довољан да очува идентитет. Свој фолклор можемо и очувати а да изнутра нисмо више исти народ, тј. да немамо исту веру, језик, писмо и историју. У осталом, и национални фолклор је настао из одређене духовне, унутрашње инспирације, и само очување овог извора и упоришта националне културе у целини омогућава опстанак и неговање и фолклора. ДРЖАВА Ми смо државотворан народ. Стало нам је до државе као гаранта наше националне слободе и самосталног развоја. Много смо у историји жртвовали због државе и у њу уложили изузетно много живота наших најбољих синова. Никада нисмо обожавали државу ради државе, али смо сматрали да нам је један такав самоодбрамбени механизам за заштиту и спровођење сопствених животних начела и потреба био и остао неопходан. Зато није небитно питање ко и на који начин води политику и државу у Србији. Нити је мање важно у ком правцу плови овај брод. Живимо у времену када се урушава униполарна слика света, када Запад више није „рај на земљи“ већ генератор великог броја огромних кризних жаришта, док на Истоку планете узрастају нове Велике силе. Између Истока и Запада, припадајући европској хришћанској цивилизацији, стојимо и ослушкујемо преиспитивања унутар Уједињене Европе, трагајући за путем који води у живот у 21. веку. Оно што је дефинитивно јасно јесте да не можемо седети скрштених руку, већ да се морамо ухватити у коштац са проблемима нашег доба. Морамо изнедрити организациони модел за духовни, морални, биолошки, културолошки и државни опстанак српског народа, јер се један такав вишеслојан изазов пред нас поставља. Време је за велике људе и велике визије, а за њихово појављивање на челу српског народа, поред Божијег благослова, потребне су и наше заслуге и припреме. Мислимо о томе! преузето са православље.рс
Пријатељ-Ава Јустин
Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић) ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ "Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам."(15:14) Богочовек је Својим Новим Заветом донео свету и ново пријатељство, нову садржину пријатељства. По њему, право пријатељство се састоји у светој и божанској љубави човека према човеку. Човек је пријатељ свему светом и божанском у човеку; то му је пријатно у пријатељу. На томе он и заснива све своје односе према пријатељу. То пак значи: садржину правом пријатељству даје Бог и оно што је Божје. Такво пријатељсто је уствари пријатељевање са Богом и божанским у пријатељу. У томе је и сила, и јачина, и бесмртност, и саможртвеност правог пријатељства. Такво пријатељство, у правом смислу, омогућио је Богочовек Својом појавом у свету. Он је Бога учинио темељом и суштином и садржином истинског, светог и бесмртног пријатељства људског. Да би човек могао бити прави пријатељ човеку, мора претходно постати пријатељ Богу, тј. пријатан Богу својим светим, божанским, еванђелским животом. Постане ли пријатељ Божји, он лако постаје пријатељ људима, а понајлакше - пријатељ пријатељима Божијим. Како се пак постаје пријатељ Божји, Спаситељ нам показује Својим Еванђељем. Испуњавањем заповести Божијих постаје се пријатељ Божији, пријатељ Христов. А од тога нема веће славе и части за човека ни у овом ни у оном свету. Држање заповести Христових, а сврх свега заповести над заповестима: заповест о божанској љубави, постаје се пријатељ Христов. Таква благовест бруји из ових Христових речи: "ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам"". Ви сте пријатељи Моји ако сте пријатељи Мојој божанској истини, Мојој божанској правди, Мојој божанској љубави, Мојој божанској мудрости, свему божанском што Еванђеље проповеда. А ви сте то, ако све то творите и по томе живите. "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам."(15:15) Пријатељима Божијим откривају се тајне Божије, јер их они неће ни злоупотребити ни издати. Искреној љубави према Богу Бог одговара искреном љубављу. Усрдно творећи заповести Божије, човек све више стиче божанске љубави, а са њом и у њој - истинско знање о Богу и Божијим тајнама. Такав човек, већ није слуга него пријатељ Божији. А пријатељима се поверавају тајне. Богочовек је и постао човек и остао међу људима, да би људе начинио пријатељима Божијим: тј. свесним и пуним љубави творцима заповести Божијих. И све што им је за то било потребно, Он им је и казао и дао. Тако је робовски однос према Богу претворен у пријатељски, сав заснован на узајамној љубави. То је благовест ових Христових речи: "више вас не називам слугама јер слуга не зна шта ради господар његов; него вас назвах пријатељима: јер вам све казах што чух од Оца Свога".
О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ ВЕРНИХ
Свето причешће је за сваког ко се искрено каје од свог греха. Сваки хришћанин је позван да практикује тајну светог причешћа у понизном преиспитивању свога греха и чисте савести. Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле
О Посту
Прва Божја заповјест у Рају била је заповјест о посту, уздржавању од забрањеног плода. Као Творац човека, Бог је знао колико лоше може бити робовање човека своме стомаку, па је овом заповешћу хтео да га као разумно и слободно биће опомене од тешког робовања својој телесној похоти. Хришћански пост води поријекло од Господа Христа. Господ сам је постио 40 дана прије него што је почео да проповеда своју науку. Као што је постио прије њега пророк Мојсије и други пророци, постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све свете руководио у животу по Богу", каже свети Василије Велики. У чему се састоји прави пост? Већина мисли да се пост састоји у уздржавању од забрањене врсте хране. Али важније је уздржавање од греха. Тек оба облика поста сачињавају прави пост, користан и за тело и за душу. Само телесни пост, без духовног, слаба је корист. Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни па онда спољашњи, телесни, но не зато да би потценио телесни. И Он сам је постио телесно, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора вољом, срцем и умом да усвоји пост, и то драговољно и радосно. Тако пост треба да је радост а не жалост. Циљ постаје очишћење тела, јачање воље, уздизање душе. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Душа има два крила којима лети ка небу: пост и молитву. Оне су лек за душевне и телесне болести и од сваког демонског дејства. Сам Спаситељ је рекао: "Овај род се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста. Уз пост је врло значајна и молитва. Пост без молитве је дијета за мршављење. Молитва треба да је непосредна и јасна. Треба да излази из срца а не само са усана, јер је молитва разговор са Богом. Сва наша чула треба да су усредсређена на тај разговор. Онима који немају Молитвеник и не знају молитве ми бисмо препоручили да купе мали Православни молитвени, Сан мајке Божје и сваку другу православну литературу, у којој постоје молитве. Поред ова два крила (пост и молитва), узношење ка Господу чине нам и добра дела. Нарочито у време поста, како би нам то прешло у свакодневну навику и ван поста. Какви све постови постоје и како треба постити? Црква је прописала једнодневне и вишедневне постове. Једнодневни постови су: сваке среде и петка, осим трапавих седмица: Усековање (11. септембар), Воздвижење Часног Крста (27. септембар), и Крстовдан пред Богојављење. Вишедневни постови су: Велики часни пост пред Васкрс: Апостолски пост: Великогоспојински пост и Божићни пост. Како постити у Божићном посту? Прве и последње недеље се пости на води. Осталих недеља се пости: понедељак, среда и петак на води, уторак и четвртак на уљу, а суботом и недељом може и риба. То је по канону (правилу). Међутим, деци, старијим особама, болесним особама и онима који раде тешке послове, њима се пост ублажује. Пост може да ублажи само духовник, а то је надлежни свештеник. Може и духовник из манастира ко га има. Значи, треба се обратити духовнику за ублажење поста са истинским разлозима, јер пост не сме да убија тело и да буде терет, већ треба да убија страсти у телу. У посту се и чешће причешћујемо, а то изискује и Свету тајну исповести. Како се исповедати? На исповести не треба ништа тајити или заобилазити, треба бити искрен и све грехе које знамо и којих се сетимо рећи појединачно. У свештеника можемо и морамо имати пуно поверења јер нам се он неће чудити нити смијати нити нас осуђивати већ једино помоћи да победимо грех. Наша исповест остаће знана Господу преко свештеника. Треба се трудити да се исповедамо пре Литургије да бисмо могли активно да учествујемо на Литургији. У току Литургије приступамо Светој тајни причешћа. Како? Пре причешћа те ноћи и јутра не стављати ништа у уста, ни храну, ни пиће нити цигарете. У храм се долази пристојно одевен, а жене ненашминкане, нарочито без ружа на уснама. Како прићи Светој чаши? У највећем реду без гурања и галаме, приче и томе слично. Светој чаши прво прилазе деца, старе особе (које не могу дуго да стоје), затим мушкарци и на крају жене. Ако има монаха и монахиња, онда они иду први. Када приђемо ближе, онда десну руку ставимо преко леве на грудима у облику слова "Х", не крстећи се, рећи свештенику своје име, приклонити кољена колико је потребно да уста дођу у висину Свете чаше, отворити уста, узети Свето причешће са кашичице коју нам свештеник стави у уста као што узимамо мед, а не чекати да нам свештеник сипа у уста. Не целивати свештенику руку нити иконе, да не би Часна крв и Тело, који су нам евентуално остали на уснама остали свештенику на руци, или икони. Нафору узимамо тако што десни длан ставимо изнад левог, и сачекамо да нам свештеник удели нафору. Узмемо нафору и у највећем реду враћамо се на своје место и сачекамо молитву благодарности коју свештеник прочита.