Бесмислено је људско постојање који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. Ако је последња станица човековог живота - смрт, онда, по речима апостола Павла, хајде да једемо и пијемо, јер, више нас неће бити. Човек је створен за вечност и то мења све. Нови живот и нови смисао заблистали су - из гроба!
„Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе … Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља цвога, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство ове Литургијске бескрвне жртве…“
Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу србску породичну Славу: да свака србска породица слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру.
Постојање Бога није експериментално доказиво нити практично искуство аргументима засновано и потврђено. Вера у Бога је плод слободе људске личности и ничим условљене нити изнуђене одлуке да се прихвати да Бог постоји. Ван ове слободе постојање Бога је нешто наметнуто, датост коју морамо прихватити.
Гнев, непријатељство, осуђивање, чак и на изглед због основаног и праведног разлога, увек је од сатане… Бездушност, нетрпељивост, увреде – све то трује наше срце. Ми морамо у сваком човеку да видимо лик Божији.
Натпис „Исус Назарећанин, цар јудејски“ није формално правна кривица због које је Исус распет на крсту, већ се у Еванђељу по Јовану наводи у теолошком смислу, као месијанска титула. Који је био разлог да се натпис испише на три језика?
Сва несрећа долази од прешироких погледа на свет. Боље смирено оборити очи, гледати пред ноге и разабирати где треба који корак да се учини. То је најисправнији пут. Ако нашу веру не прати поштовање и труд око извршавање заповести, онда - то није добар улог за вечност.
Свјетлост Христова која просвећује све и сва, освећује и просвећује не само Христовим првим доласком од Рођења до Васкрсења и Вазнесења, него и Његовим Другим доласком, када ће се јавити знак Сина Човјечијега на небу, када ће проплакати сва племена земаљска и изаћи на видјело сваки човјек и сва дјела људска.
Нове технологије проовоцирају и стварају нове зависности. Опијени привлачношћу и могућностима интрнет-технологије све мањи број људи покушава и успева да одоли овој ‘’сирениној песми” модерног доба. Може ли се Црква изборити са овом помамом?
Није добро априори одбијати све што је модерно, јер ни у старим временима се црква није либила да прихвати најновије технологије, али не треба ни по сваку цену срљати у све што је модерно и популарно . Можда би најбоља порука била она коју је давно изрекао св апостол Павле: ‘’Све испитујте, добра се држите!’’
Осим у свету и у црквеном (духовном) животу све је видљивији раскорак између љубави и разумијевања. Многи верници данас у потрази за "доживљајем" и молитвеном "атмосфером" на богослужењима, више се окрећу својој "приватној" потреби него што учествују у заједничкој молитви, у Светој Литургији...
Бог нам је оставио Цркву да буде наша нова, вјечна породица, у којој као дјеца бесмртности кроз Њега постајемо једни другима вјечна сабраћа, и из које узимамо квасац светости и бесмртности – да њиме заквасимо и своје мале, земаљске породице.
Наше покојнике не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај грехова. Свети Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
Ове године навршавају се два века од рођења владара, епископа, песника и философа Петра Петровића Његоша, свакако једне од најмаркатнијих личности националне историје српског народа. Сјединивши у својој личности духовну вертикалу са културно-политичком хоризонталом, Његош је и свој народ уздигао до висина које припадају само великим народима.
Раскорак између онога што мислимо и говоримо да јесмо и онога што чинимо је - огроман. Да би се то двоје сјединило и постало једно, потребно је испунити врло одређене захтеве. Да бисмо се могли назвати православни хришћани - морамо и постојати на такав начин.
Као прва и најважнија је љубав, и пре свега, љубав према сиромашним, страдајућим, и унесрећеним. Ништа није тако угодно Богу као милосрђе, жалост и састрадање, јер су те особине својствене Њему Самом. Зато смо ми дужни да помажемо свима страдајућим, ма какав да је узрок њиховог страдања.
Највећи успех непријатеља спасења, казују свети Оци, јесте тај што је успео да човека убеди у постојање сутрашњег дана и тако га трајно привезао за навику нечињења. ''Нека, сутра ћу...'' - животни је мото огромног броја људи који не схватају да је наше спасење само сада! Данас је дан нашег спасења, искористимо га!
Многи не схватају ову заповест и мисле: ако човек воли непријатеље, то значи да не треба да се бори против неправде и зла. Ми можемо да се боримо са злом, али да истовремено волимо човека који чини ово зло, и да у њему, као и у сваком човеку, видимо блистави образ Божји, да видимо драгоцени дијамант, иако је он бачен у блато и прашину.
Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби. Из дубина срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице
Не градимо себи идоле, не упадајмо у лукаве замке ђаволове. Очистимо себе и светиње наше, да се у нама обнови благодат Светога Духа, да будемо достојни да се синовима Божијим назовемо.