Где год да се окренемо око себе видећемо људе у разговору: за воланом аутомобила, преко пешачког прелаза, на спортској приредби, на школском часу, на литургији чак… Видимо човека самог а, заправо, у друштву! У друштву а, заправо, самог?
Затворен у царству чула, пригњечен борбом за опстанак, преварен лажним идеалима непостојеће стварности, човек све више савија главу ка земљи тражећи на њој и у њој оно што није могуће наћи. Исцрпљеном илузијом, полако му понестаје снаге за поглед на Небо.
Неретко ћемо, нажалост, наићи и на такве хришћане који своју ревност, марљивост и заинтересованост за спасење желе да пренесу и на оне мање заинтересоване за духовни живот. Међутим, то не чине на благ и богоугодни начин, већ осуђујући људе који нису по њиховој мери.
Желимо ли миран и безметежан живот, онда је потребно да увек изнова преиспитујемо свој избор. Ако је он учињен са добрим намерама онда нећемо имати никакве трзајеве савести и то ће бити путоказ да смо на правом и добром путу.
Питања која се тичу света и човека, њиховог узајамног односа, а посебно смисла човековога постојања на земљи никада нису губила своју актуалност. Кроз целокупну историју људске цивилизације свет, и човек у њему, били су предмет широког истраживања, како научног тако и општељудског интересовања.
Природну потребу човекову за безметежним и мирним животом, изгледа, није могуће остварити. Изгледа као да под капом небеском нема већег несклада него што је несклад између човекове жеље за миром и немира који је очигледан на сваком кораку. И не само у односу међу људима, него и када је у питању природа која нас окружује, у коју смо зароњени. Откуд немир у природи, откуд стихије и разарања? Чега су оне сигнали и шта нам поручују?
Људски живот, ма на ком нивоу да га посматрамо и разумемо, трагичан је у свим својим појавама. Чак је и љубав пуна оштрих противречности и судбоносних криза. Тако је на сваку земаљску појаву, од самог почетка, утиснут печат распадања. Почетна представа са којом млад човек креће у живот и свет претвара се, на крају, у своју супротност. Трагизам живота који тражи да буде надвладан. Али чиме?
Жене далеко брже него мушкарци прихватају учење нашег Господа; у њихово срце вера се укорењује далеко лакше. Зато је трећа недеља по Васкрсу посвећена је успомени на жене мироносице, које су окруживале Исуса Христа за време Његовог земаљског живота и нису оставиле свог Учитеља ни после смрти.
Скоро да нема народа који у свом постојању није био дариван личношћу која би собом пројавила све оне особине кроз које би се и народ којем припада показао достојним и поштованим међу осталим народима. Наш народ је таквога задобио у личности светога Саве. Ипак, постоји бојазан да смо у овоме тренутку далеко, не само историјски, него, још и више духовно и интелектуално, од тога да можемо да у пуноћи двоумимо сву грандиозност личности највећег међу највећима, првог српског просветитеља и учитеља.
Данашње време обликује човека индивидуалца особинама које га чине таквим: саможивог, надменог, самовољног, себичног... Тако моделован човек тешко да може творити заједницу, а и ако се нађе у њој, она или служи да њоме оствари неки свој интерес или као пуки амбијент за егзистенцију. Дијагноза је увек - дијалог!
Млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима.
Без молитве ни преко прага – кажу свети оци. Без молитве не приступај ни јелу ни делу; нит’ где полази, нит’ где долази. У овим изрекама састоји се згуснуто искуство хришћанског живота чији је темељни принцип – молитва Богу у свакој прилици и на свакоме месту како би наш живот и активности биле покривене Божијим благословом.
Ако желимо вечни живот потребно је да испуњавамо заповести Божије и да избегавамо осуђивање других. Друге ћемо најбоље поучити делима, а не речима и примедбама. Суд припада Богу. А ми смо грешни као и сви људи. Дужни смо, дакле, да исправљамо своје грешке, и да се молимо за све људе.
Хришћанин не сме да се меша и да се лакомислено раствара у свакој политичкој сили и покрету, ма које пароле да звуче, са сваком пеном и шумом, код којих је вера другостепена ствар. Наш закон могу бити речи: „На почетку добро исповедање, затим – све остало.“
Бесмислено је људско постојање који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. Ако је последња станица човековог живота - смрт, онда, по речима апостола Павла, хајде да једемо и пијемо, јер, више нас неће бити. Човек је створен за вечност и то мења све. Нови живот и нови смисао заблистали су - из гроба!
„Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе … Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља цвога, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство ове Литургијске бескрвне жртве…“
Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу србску породичну Славу: да свака србска породица слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру.
Постојање Бога није експериментално доказиво нити практично искуство аргументима засновано и потврђено. Вера у Бога је плод слободе људске личности и ничим условљене нити изнуђене одлуке да се прихвати да Бог постоји. Ван ове слободе постојање Бога је нешто наметнуто, датост коју морамо прихватити.
Гнев, непријатељство, осуђивање, чак и на изглед због основаног и праведног разлога, увек је од сатане… Бездушност, нетрпељивост, увреде – све то трује наше срце. Ми морамо у сваком човеку да видимо лик Божији.
Натпис „Исус Назарећанин, цар јудејски“ није формално правна кривица због које је Исус распет на крсту, већ се у Еванђељу по Јовану наводи у теолошком смислу, као месијанска титула. Који је био разлог да се натпис испише на три језика?