Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота - у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава., она је темељ слободе на који смо позвани да станемо.
Све што је икада ико постигао у животу није његово постигнуће и успех. Јер, буквално све што имамо, дато нам је рођењем као дар од Бога. Зато не одбацујмо драгоцени дар овог живота, него га употребимо добро, употребимо га за Бога, а Он ће нам дати и све остало што нам је потребно.
Православље носи у себи једину силу која може да се супротстави светском злу, светлост коју западни свет није схватио и коју је одбацио. Зато Православље, у коме је истина Христос, које увек поседује пуноту Духа Светог и чији су критеријуми вере чврсти и непромењиви, представља највише служење човечанству: чувајући Таворску светлост, оно једино открива пут ка стицању ове светлости и пут ка спасењу.
Суочавање са тешкоћама може уздрмати уверења. Ипак, истинска вера се огледа у спремности да се, упркос несавршености, ослонимо на оно у шта верујемо. То је унутрашњи осећај сигурности који прожима наш живот, чак и у најмрачнијим тренуцима.
Како се једна наивна порука на стубу претвара у неочекивани извор наде? Замислите изненађење када се једној уморној души не врати само изгубљено, већ се умножи доброта непознатих људи. Шта то покреће ланац анонимне солидарности и какву промену доноси у животу појединца? Да ли је управо несебично давање најбољи начин да се испуни и сопствено срце?
Понекад је највећа промена која нам је потребна она која почиње у нама самима. Занемаривање спољних кривица и окретање ка унутрашњости може бити први корак ка преображају, не само личном, већ и колективном. Да ли смо спремни да преузмемо одговорност и отворимо простор за нешто више у свом животу?
Након пожара који је опустошио две цркве на Поросу, ватрогасци су били сведоци чуда: једно је икона Христа остала потпуно неоштећена.
Узбудљиве вести за филмске фанове и поштоваоце контроверзног хита „Страдање Христово“! Званично је потврђено да ће у чувеним римским студијима Чинечита у Риму почети снимање дугоочекиваног наставка Мела Гибсона, под називом „Васкрсење Христово“, и то у августу ове године. Ово је потврдила генерални директор студија, Мануела Качамани, најављујући почетак продукције која ће захтевати обимне студијске капацитете и сложене сценографије.
Тражите и даће вам се, говори Свето Писмо. Без Божије помоћи трпимо потпуни неуспех. Али, ако тражимо Божанску помоћ, онда нас Христос веже Својом Благодаћу и чува нас од сваке опасности. Kада човек не схвата Ко га придржава, удаљује се од Христа, a са свих страна почињу да дувају ветрови и он страда.
Археолошка ископавања у Јерусалиму открила су доказе који се подударају са библијским описом врта у близини Христовог гроба. Налази указују да је пре две хиљаде година на месту данашње Цркве Гроба Светога постојало зеленило са маслинама и виновом лозом, што додатно поткрепљује тврдње Јеванђеља по Јовану.
Зашто понекад они који су чисти срцем носе терет кривице, док се прави преступници крију у сенци? Која виша сила управља овим наизглед неправедним распоредом улога? Да ли се иза страдања праведних крије неочекивана милост?
Безмерна је љубав Христа који је дошао да спаси грешника! Царство Небеско стиче се и у затвору. Довољан је додир благодати Божије који ће да промени тврдокорну и безосећајну душу затвореника и да преобрази цео његов живот. Само уз Христову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему.
У ужурбаном свету где драгоцени тренуци искрене пажње пролазе неопажени, једна мала девојчица, чије тело не познаје плес корака, подсећа нас на несаломиву снагу срца које уме да прелети све препреке, чак и када ноге остају непокретне. Њена упорност да пронађе радост и спремност да поклони свој сан за туђи осмех, говоре о љубави која се увек враћа. И иако често не примећујемо такве особе, шта се догоди када таква чиста љубав ипак пронађе сродно срце?
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће.
Сваки тренутак живота је важан, а свака мисао и дело остављају неизбрисив траг на путу ка вечности. У потрази за чистотом и ослобођењем од унутрашње таме, искрено покајање постаје светлост која води ка обнови душе. Како заиста спознати дубину сопствене грешности и отворити се за преображајућу моћ Божанске Љубави?
Када се изгуби вера у заједницу, а свако постане странац један другом, можда је потребно само једно подсећање на заборављену лекцију. Ово није прича о чудима или моштима, већ о једноставној, али снажној истини: мир почиње у нама, а понекад је потребно само мало светлости да га угледамо и поделимо са другима.
Вера је добра воља која нас вуче ка нашем Створитељу. Када покажемо ту вољу и истрајемо у добру, Бог нам даје да Га духовно спознамо. То није само знање у глави, већ осећај у души, који Господ даје онима који Га стрпљиво и вредно траже. Тада човек може, заборављајући на себе, да са великом и сигурном радошћу узвикне: Господе, како је дивно што постојиш!
На богослужењу православни се често крсте, клањају, чине поклоне; посте, љубе иконе и мошти - и све то странцима изгледа чудно. На њихово питање да сазнају више о Православљу, верници често прибегавају изразима као што су: „Тешко је то објаснити, то се мора живети“, или „Православље је начин живота“. Можда би требало да покушамо да проширимо ову истину.
Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.