Прича о Теоклити је дирљива исповест о жени која је свој живот посветила Богу. Њен тихи подвиг, обавијен велом тајне, оставио је дубок траг на све оне који су је познавали, подсећајући нас на важност вере, наде и љубави чак и у најтежим временима.
Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости ствара се, ниче и расте у нама свако добро. Светлост Христова нека и Вас осветли.
Данас се увелико шири мишљење да човек може да се спаси својим добрим делима и да су она сама довољна за његово спасење. Ако се раније говорило да Бог спасава човека, у данашњу представу се све више усађује мисао да човек сам себе спасава, а Бог му даје вечни живот као обавезну награду за његов труд.
Старац Порфирије: Кад заиста заволиш Христа, речи молитве које Му изговараш са чежњом, из срца, почињу постепено да се губе. Срце је толико пуно да ти је довољно да кажеш само једно: Исусе мој, и то је крај. Понестаје ти речи... Када душа истински и светло воли Господа, она више воли тишину и умну молитву.
Бројанице су уџбеник небеске философије; све библиотеке овог света за осам хиљада година могу да се сакупе у осам речи Исусове молитве. Јер бројанице видљиво чине невидљивим, а невидљиво видљивим.
Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу положио за ближњега свога, по речи Господњој. Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим?“. А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“. Не само да је био архијереј и господар Црне Горе, већ и велики мисионар љубави Христове.
Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати? Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу, други равнодушни према вери, а трећи се према њој односе са презиром, па чак и са мржњом?
Сваки православни хришћанин треба да има јасну представу и сазнање, да је спасење дуготрајан процес који се достиже узајамном сарадњом између Божије благодати и људскога напора. А људски напор није ништа друго него подвиг добри ради уласка у Царство Небеско и остварења вјечнога живота са Богом.
Свет је опасно место за живот не због људи који чине зло, него због људи који седе и допуштају да се оно догоди. Зато, све што желите да људи чине вама, чините и ви њима! Можда ћемо тако успети да нешто променимо.
Многа су чудесна виђења свете Петке коју данас празнујемо – светитељка помаже у болести и невољи. Света Петка се верницима, према бројним прикупљеним сведочанствима, јавља не само у сну, већ и на јави, при чему је најчешће виде као “жену у црном”. Она их обично теши, доносећи им вести о оздрављењу, али и опомиње оне који греше. Многима је спасила живот и извела их на прави пут вере.
Шта уствари значи Христова заповест "љуби ближњег свог као самога себе"? Да му купиш хамбургер? Да му даш новац? Понекад и то. Али, ако бол твог ближњег не може да се олакша ни хамбургером ни новцем, ако је то ван твоје моћи? Онда је једина ствар коју можеш да учиниш је да поделиш његову бол са њим. Мислим да је ово једина ствар за којом треба да жудимо и за коју треба да се боримо...
Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег и боје се да се боре с њим. Но крајње је време да се православни обуку у свеоружје Божје: нека бедра своја опашу истином и обуку се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни - реч Божију; И успеће да победе и лукавство и дух овога света.
Људи веома често за грехове и преступе учињене ненамерно или несвесно кажу да је то грешка. И понекад у доброј мери заиста јесте тако. И иако не желимо да грешимо и имамо чврсту намеру да не понављамо своја ранија сагрешења, нове околности нас изнова искушавају, па поново падамо. Како се извући из тог вртлога?
Господ је врло близу нас и чека да му се обратимо. Код свакога од нас се, током дана, јављају поводи за љутњу, огорченост, увређеност, раздражљивост. А, молитва је најпростије и најпоузданије средство да би се сачувао душевни мир у свакодневним тешкоћама и искушењима.
Будимо искрени – живот може бити прилично тежак. Понекад нам се, поготову у тешкоћама, чини да је јако тешко веровати у Бога. Али без обзира са каквим околностима се суочавате, Бог жели да вам помогне да изађете из невоља.
На суду људском потребни су сведоци. На Суду Божијем сведоци нису потребни, јер Судија све зна. На суду људском често помогне сребро и злато, али на оном Суду, Судија поклоне не прима. На суду људском грехове оптуженог зна мали број; а на оном Суду сва дела човекова, речи и зле помисли показаће се пред целим светом. На суду људском изриче се телесна смрт или нека пролазна казна; на оном Суду осуђени се предаје вечној казни…
Многи неверујући људи сматрају да су јеванђелске заповести неоствариве. Да их је Бог дао људима, не да би их они испунили, већ да буду као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не могу достићи. Њихова заблуда се састоји у томе да они не виде главно - то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово - испуњавање.
Бог јесте наш истински Живот, а човек је слика Божија. Зато у Светом Писму ми видимо две главне заповести - љубав према Богу и љубав према ближњем. Али да бисмо разумели шта је то љубав према ближњем, било би добро да прво разјаснимо ко је заправо тај наш ближњи?
Колико људи живи са лажном надом која не подразумева сопствени напор и учешће, најчешће говорећи: биће боље, искрснуће неко чудо; разведриће се дани... Али дани пролазе празно, тупо, без стваралаштва, без радости, без лепоте. Само када човек с вољом ради свој посао, када га не гризе душевни бол и када истински воли, живот му није изгубљен, него на њега пада она тиха божанска светлост, те постаје светао, леп и вредан живљења. Јер, наше небо почиње овде.
Господ Христос је волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Због тога, по Његовој заповести, и ми смо "дужни полагати душу своју за браћу" (1. Јн. 3,16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје.