Не бој мало стадо, него веруј и враћај се себи, враћај се Христу и Његовој Љубави, Његовим заповестима које су Љубав, Његовој Светој Литургији и само на тај начин очуваћемо вредности наше државе и народа. Јер у њима огледа се наша верност завету наших предака, у којима налазимо начин да очувамо нашу веру, али и срце Србије, Косово и Метохију.
Патријарх Порфирије упутио је хитан позив на јединство и мир српском народу, посебно апелујући на младе да се уздрже од насиља и мржње. Наглашена је важност међусобног разумевања и поштовања, уз наду у мирну будућност.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве забринут због гласова о могућим сукобима, апелује на све да у времену покајања и праштања сагледају своје грехе и кроз братски дијалог граде међусобно разумевање и поверење.
У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, доносе у срце утеху, чине оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост најмудријих на земљи. И избављен, исцељен, верујући живом вером, узносећи славу Богу, осетићеш бескрајно блаженство и насладу раја!
У Светом писму, мушкарци се понекад приказују како се пењу чак и на планине у потрази за божанским присуством. А жене? Њихов пут се чини другачијим, везаним за свакодневицу, јер су жене уроњене у свакодневне обавезе - бригу о домаћинству, деци, кухињи... Да ли је могуће да постоје различити путеви ка Богу, за мушкарце и жене, али и да се ти путеви преплићу и допуњују? И где се у свему томе налази истинска женска духовност - да ли је она у одвајању од света, или у његовом прихватању и освећењу?
Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, таква сила се шири свуда, попут таласа и делује на све оно на шта на том путу наиђе.
Савремени човек, окружен технологијом и материјалним благодетима, све више губи везу са духовношћу и природом. Његов свет је постао пустиња бетона и асфалта, а небо - зид без врата. Уместо да тражи Бога, он бежи у свет илузија, окултизма, магије и дрога, покушавајући да замени духовну празнину сатанским „решењима“. Његово срце, које је некада било отворено за Бога, сада је затворено у зидовима рационализма и материјализма. Али како да се вратимо духовном животу у свету који нас непрестано вуче у супротном правцу? Да ли је још могуће пронаћи пут ка Небу у доба технологије и демонских илузија?
Старац Пајсије Светогорац: Многи мирјани не могу да издрже строги пост ни на Велики петак. Али, могу да седе испред неког министарства и да штрајкују глађу - из ината или упорности - да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер то што чине је самоубиство." Зашто нам је лакше да се одрекнемо хране зарад пролазних циљева, а тешко ради духовне добробити? Шта нас покреће на пост - љубав према Христу или жеља за признањем и земаљским циљевима?
Да ли сте икада, у тиши вечерњих сати када се свет око вас стиша, осетили хлад усамљености у свом срцу? Можда управо тада, у тишини, можете чути и ви "шапат Пријатеља..." То су речи баке Милице, жене која је у усамљености пронашла извор неочекиваног мира. Њена дирљива прича је инспирација о томе како, чак и када се свет удаљи, остаје један Пријатељ који никада не напушта - Исус Христос.
Покривање главе код жена током молитве и богослужења је пракса која има дубоке корене у Хришћанству, а њени извори сежу до апостолских времена. И иконе нам такође служе као визуелни подсетник на ову традицију, приказујући свете жене са покривеним главама. Али зашто је ова пракса, која је толико дубоко укорењена у традицији, и даље релевантна у Православној Цркви?
Према најновијим смерницама ЕУ за политичаре, државне службенике и преводиоце, енглеске речи „мушкарац”, „муж” и „жена” више се не могу сматрати уобичајеним и пожељним за коришћење у јавном животу. Нове прописе објавила је овог месеца Европска комисија, највише извршно тело ЕУ, преноси “The Telegraph“.
У заглушујућој буци свакодневице, Бог неуморно шаље Свој тихи, али свепрожимајући позив - да напокон отворимо своја срца и примимо у њих Његово неугасиво светло Љубави. И мада често осећамо као да смо чврсто затворени у тамници личних страхова, Његово куцање никада не престаје да одјекује кроз тишину наше душе, а Његов позив остаје јасан и непоколебљив - позив на повратак, на искрено покајање, на нови живот у Његовој божанској Светлости. Хоћемо ли коначно смоћи снаге да Га пустимо да уђе?
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Jер, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост која траје вечно.
Атеиста пред светитељем: Невероватан сусрет светог Порфирија Кавсокаливита и једног Американца. Овај сусрет је приказ прозорљивости, чуда и духовног преображаја. Прича о томе како је свети Порфирије одговорио на атеизам на неочекиван начин, откривајући границе нашег знања и тајни скривених око нас.
Једни се односе према Великом посту са поштовањем, али сами не посте. Други мисле да је то тежак терет, а има и оних који сматрају да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. "Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир?" Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста.
Велики пост није само дијета. То је пре свега духовна борба, време да се ухватимо у коштац са сопственим слабостима и страстима. Али, зашто нам је такав подвиг уопште потребан у овом брзом, бучном и потрошачком свету? Зашто се одрицати од комфора и задовољстава, и како то може да исцели нашу душу и тело? У чему је дубљи смисао поста и како да савладамо све препреке које се појављују на том путу?
Онај који почне да проучава грешне страсти, откриће да је по светим оцима прождрљивост на првом месту: „Ко контролише апетит, сузбија страсти; ко је њиме обузет, подстиче похоту“. Зато, чин самоспознаје почиње управо способношћу да се одређеним намирницама каже: „не“.
Када неко почне да пости због Христа, креће на четрдесетодневни маратон. Сваки дан постављени су изазови и, одговарајући на њих, сазнајемо ко смо: јадна, сладострасна звер или хришћанин? Не говоримо о томе да не једемо апсолутно ништа или стојимо на камену, већ о сталној будности у нашим срцима. А ако ни у Великом посту не можемо да живимо као хришћани, како онда да живимо у обично време?! Ако не можемо пажљиво да се молимо ни у Великом посту, да будемо уздржани и будни, како се онда молимо и о чему размишљамо у обичне дане?
Опростити другоме и примити опроштај од другога, то је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету.
Требало би да се молимо за оне који су нас повредили, јер само жртва има право да истински опрости. Зато, када искрено узвикнемо, онако како је Христос узвикнуо на Крсту: „Оче! Опрости им јер не знају шта чине“, можемо и ми са радошћу да говоримо: „да се свети име Твоје, да буде воља Твоја, да дође Царство Твоје“ - и да Бога назовемо Оцем својим.