Беседа на Нову Годину и Обрезање Господње
У овом свечаном дану, када се сећамо обрезања Господњег и славимо Светог Василија Великог, суочавамо се са једним болним питањем: колико је Христос заиста присутан у нашим животима? Да ли Га се сећамо чешће од свега осталог, или је Његово име постало удаљено и заборављено?
Обожење: Пут ка Богу или храна за его?
Има људи који одлично знају теологију, цитирају Оце, говоре о обожењу – и управо због тога постају горди, хладни, безобзирни. Њихово знање о Богу их не приближава Њему, него их учвршћује у уверењу да су изнад других. Обожење схваћено као циљ може постати најопаснија духовна замка: оно што би требало да убије его, постаје његова круна. А онај ко заиста иде тим путем никада неће рећи „једва чекам да постанем бог" – јер ће знати да је и оно што већ прима превише за њега.
Моћ коју нам Христос даје
У модерном свету, лако је бити преплављен стресом, анксиозношћу и осећајем беспомоћности. Тежина живота понекад може да буде неподношљива и да се чини као да смо заробљени у бескрајној ноћи. Падамо у депресију и у очају се повлачимо, напуштени и од оних који су нам најмилији. Али, ипак, не остајемо сами. Христос нам нуди ослобођење од свих терета и позива нас: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт. 11:28)
Зашто да опраштамо онима који не заслужују опроштај
Неко вас је дубоко повредио. И тај бол носите као камен у грудима. Мислите да вас то чини јаким, а заправо вас чини заробљеним. Опроштај није капитулација. Опроштај је препуштање коначног суда Праведном Судији. Када Апостол Павле каже: „Не освећујте се сами, него оставите место гневу Божијем", он не поручује да зло не заслужује казну, него да људска освета траје тренутак, док је Божија правда – вечна. Опроштај је једини пут до слободе. Не зато што је лако, већ зато што заслужујете мир.
Између две звезде
Божић није идилична прича за децу коју прослављамо једном годишње, већ први ударац у темеље света који је погрешно разумео шта се те ноћи догодило на небу. Витлејемска звезда није била украс, већ најава доласка Цара Који је први пут ушао као жртва, а други пут се враћа као Суд Који пали лаж и чисти стварност. Између те две звезде одвија се драма човечанства – време милости које неумитно истиче и небо које се спрема да проговори, али овај пут без – симбола.
Беседа на Св. Првомученика Стефана
Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!
Размишљања о рождеству Христовом
Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина.
700 година раније: Зашто данас славимо Богородицу
Шта да је Марија рекла „не“? Није реторичко питање. Вековима пре Рођења, пророчанства су прецизно назначила све: место – Витлејем, Мајка – Дева. Све је било спремно. Али Бог није ушао у свет силом. Стао је пред једну девојку из Назарета и чекао њен одговор. Јер без њеног „ДА“, све те припреме, сва та пророчанства, остала би само речи на папиру. Не би било ни Витлејема, ни јасала, ни Божића. Зато 8. јануара не славимо случајност – него слободу.
Ава Јустин: Шта је човек без Христа, а шта са Њим?
Рођење Христовo означило је крај једне мрачне историјске етапе оличене у магијско-гатарско-врачарском ропству палог човека и човечанства. Обрадујмо се, зато, Богомладенцу Христу и прославимо Га као што прослављамо сопствено рођење. Примимо Га у своје срце да растући са Њим узрастемо у пуноћу раста Богочовека Христа.
Божићна беседа владике Николаја
Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.
Рођен у тами: драма спасења у Божићној икони
У самом средишту Божићне иконе зјапи црна пећина, а у њој лежи Дете – не изнад људске беде, већ унутар ње, у срцу света који тоне. Она је концентрација нашег бола, нашег очаја, наших ратова и издаја. И највеће чудо се дешава управо овде: светлост не обасјава ову пећину споља, него улази унутра. Добровољно. И управо из тог мрака почиње спасење.
Божићна посланица СПЦ
И ове године милости Господње, са свима вама делећи радост Рождества, опет и опет благовестимо једино ново под сунцем: сусрет, загрљај и целив пролазног и непролазног, неба и земље, Бога и човека — Рођење Спаса Који је Христос Господ (Лук. 2, 10 – 11).
Откуд Бог у људском телу?
Улазак Бога у људско тело догађај је без изузетка у свеколикој историји. Но, колико год био очигледан, овај догађај није доступан свачијем уму, већ само уму у који, из срца испуњеног љубављу према Богу и људима, долази Светлост богопознања. А када се осунча ум, онда је човек у стању да схвати да је Бог у наш живот ушао као Човек да би нас подигао из наше палости до Свог божанства.
Светлост која је запаљена у камену
За Њега није било места у свратишту, али је камен отворио своја врата. Живот је ушао у свет не кроз домове људи, већ кроз пећину – у тишини, хладноћи и одбачености. Од витлејемске колевке до гроба усеченог у стену, сведочимо истом парадоксу: тамо где човек затвара врата за Бога, Бог започиње спасење за човека. Светлост је запаљена управо тамо где се од таме више ништа није очекивало.
Зла реч на благдан
''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!
Хришћанство се не може измислити
Хришћанство се не може измислити. Ово није филозофија, није измишљен култ. Ово је чињеница, сјајна као блиц. Назив ове чињенице звучи необично, чудно, изненађујуће: Бог је постао човек. По речима Светог писма: „Реч постаде тело и настани се међу нама, пуна благодати и истине“ (Јован 1:14).
Кога Јеванђељска реч не може да утеши?
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатому ући у вечност. Богатство које смирује и умирује, често је највећа замка – мир који човека чини невидљивим за Бога. Један тренутак тишине, један дубок дах, и све што је скупљено, већ је изгубљено. Страшно није имати много, већ не осетити ништа.
Бог увек помаже
Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Онај који не познаје Бога не може познавати ни душу
Отац Владимир Новицки открива лични пут од психијатра до свештеника. Постати психијатар било је сасвим природно, породична традиција. Међутим, кроз лично трагање и тражење одговора на најважније питање – у чему је смисао живота, он почетком 90-тих прилази Богу, а онда, „Моје колеге су мени поставили дијагнозу!“, уз осмех додаје ова изузетно занимљива личност.
Живот иза Крста
Постоји тренутак у ком вера престаје да буде угодна и постаје избор који боли. Свака одлука, сваки страх и сваки ситни изговор одређују да ли живот пролази кроз контролу или кроз храброст. Хришћанство се открива као пут који разоружава, који руши егео и навике, и показује да истинска слобода долази тек кад се прихвати оно што заиста кошта. У том парадоксу – губитак удобности постаје почетак истинског живота.