Научни свет уздрман: истраживање са Универзитета у Портсмуту показује да гравитација није слепа сила, већ „Божији потпис“ који одржава ред у свемиру. Уместо хаоса, празнину материје испуњава невидљиви код који држи творевину на окупу. Између атома и звезда одзвања Логос – доказ да свет није случајан, већ промишљено дело Творца.
Европа се суочава са дубоком духовном кризом: док се јавни простор све више секуларизује, антихришћански инциденти и напад на верске симболе бележе рекордне бројке. Истовремено, расте и број људи који траже егзорцизам. Ова егзистенцијална празнина открива да Христос, чак и када је потиснут, остаје неминовна тачка ослонца модерног човека. Узнемирујућа свакодневица тако постаје доказ да Његово одсуство не доноси слободу, већ дубоку кризу идентитета која тражи хитан одговор.
О дивним случајевима брзе помоћи Божије верницима кроз призивање имена Божијег већ је много речено и писано. Као што је у давна времена света Јустина, која је у име Исуса Христа побеђивала демонска лукавства, тако данас верници прву помоћ добијају призивањем имена Господњег. Али једно је када читате житија светих, а сасвим друго је када се нађете у сличној ситуацији.
Многи кораци ка Богу почињу блиставим светлом чуда – неочекиваним исцељењем, знаком који стиже у прави тренутак или сузама које саме потеку пред иконом. Та светлост је дивна, али једног дана она неминовно избледи, а Божија тишина постане гласнија од свих некадашњих гласова. Управо тада, када престаје свака „трговина” са небом и када више нема ветра у леђима, вера престаје да буде само осећање и преображава се у нешто неупоредиво снажније.
Брига је постала модерна улазница у свет одраслих, и иако је често поистовећујемо са љубављу и одговорношћу, ниједан грч у стомаку никада није решио проблем, нити је иједна несаница платила дуг. Тајна истинског мира лежи у умећу да човек уради све што је до њега, а затим спусти терет који ионако никада није био његов. Тек тада, када „сутра“ препусти сигурнијим рукама, човек заправо почиње да живи сада и овде.
Често верујемо да је довољно да будемо „добри људи“ и да уредно испунимо списак правила како бисмо били мирни пред Богом и собом. И иако се трудимо да будемо коректни, ипак унутра нешто остаје празно. Јер суштина вере није у томе шта све не радимо, већ у томе кога и како волимо. Да ли је могуће да смо толико пазили на форму да смо изгубили срце?
Народ који престане да гледа нагоре, на крају гледа себе са мржњом. Кроз целу српску историју видимо да губитак унутрашњег ослонца увек погађа дубље од сваког спољашњег непријатеља. Крст и четири слова С нису само симбол, већ компас који открива зашто се сваки пут губимо кад тражимо спас на свим странама света, заборавивши на вертикалу. Повратак себи и свом идентитету могућ је само кроз повратак вери која нас чини живим – тек тада се рађа и истинска нада.
Господе Исусе Христе помилуј ме! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Свети Никола није био само благ старац са иконе. Његова доброта је била скривена, али борба за истину гласна и бескомпромисна. Милостив према човеку, строг према лажи, он остаје мерило које и данас разобличава наше навике и удобност. На данашњи дан, када га прослављамо, он нам сведочи да хришћанство није само обичај или лепа традиција, већ одговорност која тражи храброст, избор и спремност да се суочимо са неправдом.
Шта заправо значе снови у којима нам долазе упокојени сродници? Да ли су то поруке са оног света или искушења? Будући да нема човека који је живео а да није згрешио, сваки сан о преминулима јесте опомена живима да им је потребна наша молитва, као и редовно помињање њихових имена у Цркви.
Понекад ћутање говори више него хиљаду речи. Када нам неко постави злонамерно питање, најјачи одговор није објашњење, већ тишина која разобличава намере. У таквим тренуцима постаје јасно да није свако питање тражење истине, и права мудрост је препознати када је најбоље ћутати. Управо та тишина била је одговор Христа фарисејима, јер истина одбија да буде средство у калкулацијама.
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.
Где лепота извире, доброта цвета, где Љубав вечност даје, стварање не престаје. У том Извору свега, свака је душа нова, Пут, Истина и Живот, тајна срца је откривена.
У Америци се одвија тихи верски преокрет: Православље бележи раст конвертита од 50 до 70%, а међу новопридошлима чак 64% чине мушкарци. Овај феномен покрећу млађи људи који у традицији траже аутентичност и моралне темеље изгубљене у секуларизованом друштву. Скроман, али значајан, овај тренд представља покушај очувања духовних вредности које све више добијају на видљивости у америчкој култури.
Један једини загрљај спасио је живот. Две превремено рођене близнакиње, раздвојене медицинским протоколом, поново су се среле у инкубатору – и чудо се догодило. Љубав и топлина једног бића показале су се снажнијим од свих апарата, правила и медицине. Ова прича доказује да понекад најмоћнији лек није у технологији, већ у додиру и присуству које преноси живот.
Чудеса Божија се догађају свакодневно, често неприметно и скривена иза речи „срећа“. Али у тренуцима смртне опасности, секунда живота се претвара у читав минут хладнокрвне свести: добијамо натприродну снагу, чујемо необјашњиви глас, или нас невидљива рука зауставља пред кораком у бездан. Овакви феномени нису пуке приче, већ документована сведочанства о Божанској интервенцији која нас штити од хаоса слободне воље и слепих закона природе. У тим тренуцима открива се истина: живот није случајност, већ пут који прати невидљива рука.
Иако здравље често уљуљка човека, болесничка постеља може постати место највећих духовних победа и истинског сусрета са Богом. Уместо очајања, телесна немоћ тада постаје прилика да се покаже несаломива снага вере и благодарност која превазилази сваку бол. Управо такав пример оставио је Свети Мардарије кога данас прослављамо, а који је своје тешко телесно страдање подносио без роптања, показавши свима како се и у најтежим мукама дух може радовати и славити Творца.
Није те нико гонио док си живео исто као остали. А онда си кренуо за Христом и доживљаваш најтежи отпор, не од непознатих, него од породице. Од старих пријатеља. Од „твојих“. Одједном – хладноћа. Подсмех. Непријатна тишина. „Шта ти је у последње време?“ „Много си се променио.“ „Не препознајем те.“ Истина је сурова: твоја промена осветљава оно што су они одлучили да не мењају. Ти ниси проблем. Ти си њихово огледало.
Животиње, од пчела које поштују иконе до слонова који беже пред цунамијем, добијају унутрашње, спасоносно упутство. Ова инстинктивна мудрост није слепи случај, већ отисак највећег Архитекте, чија је Промисао уписана у свако створење. Сваки њихов покрет сведочи да је свет вођен, а човеку је дата слобода да тај тихи шапат чује или да га занемари.
Кад чујемо реч – чудо, у свести нам истог трена одјекне утисак о нечем несвакидашњем, невероватном, чак натприродном. Тако ту реч доживљава човек који све своје сазнање своди на објашњиво, опипљиво, логично. За човека који је свој живот привезао за Бога чудо не представља скоро никакву сензацију. За таквога чудо је само још један доказ да над нама бдије Неко испуњен љубављу и добротом и Који наше животе устројава ка савршеног Добру.