Ђурђиц је много више од породичне славе посвећене Светом Ђорђу; он обележава његову тиху, посмртну победу и успостављање његовог култа. Овај празник истовремено чини врата зиме у народном календару. Управо тада почиње период Вучијих дана, испуњен занимљивим обичајима и забранама, којима се народ вековима штитио од наступајуће хладноће.
Нешто невидљиво може покренути оно што је видљиво – али никад без последица. Између психолошког утицаја и стварног деловања духовних сила постоји танка, често неприметна граница. И управо на њој почињу најопаснија искушења: она која делују као игра, а завршавају се као директан пут у духовну обману и пропаст. Ниједан експеримент са невидљивим није без ризика када се пређе поредак који је Бог поставио.
Пре 16 година на данашњи дан упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Павле. Овом приликом износимо један пример његовог држања пред силницима овог света, који говори и о његовој храбрости и доследности да одбрани своју Цркву и своју веру.
Господ Христос нам је дао једини Образац и пример Љубави који постоји у универзуму и Он гласи овако: ,,Љубав је несебични, свежртвени, покрет ка ближњем, један несебични живот, двиг, за ближње и остварује се у заједници, у породици!" ,,Љуби ближњег као самога себе и љуби Господа Бога свога свим срцем, свом снагом својом и свом душом својом”.
У свету који све гласније нуди брзе одговоре, постоји једна Тишина која лечи. Она не доказује ништа, не намеће се, али остаје – кад све друго нестане. Љубав која не заборавља, не осуђује и не одустаје. Не чека празник да би била слављена – јер Мајка се слави сваки пут кад је неко шапатом дозове.
Много је путева ка спасењу, али који је од њих најлакши? Да ли можемо да се спасемо без нарочитог труда, без изнуривања свог тела? Да ли постоји такав пут? Да, постоји! Постоји таква лествица од земље до неба: један крај је увек пред нашим ногама, а други пред престолом Божјим.
Чак и хришћани који иду у цркву понекад себи дозволе да лажу на овај или онај начин. Ово је олакшано заблудом да многи лаж сматрају ситним грехом. Међутим, пошто ми, хришћани, називајући се ученицима Христовим, желимо да се сјединимо са Њим, Који је Истина, не можемо бити мирни ако себи допуштамо да изговарамо лажи. Лаж не може бити пут ка Господу, она нам не дозвољава да се сјединимо са Истином, све док у својим срцима, у својим уснама и у свом животу њој дајемо место.
У бескрајном пространству небеском, када се прошапће Име Господа Свевишњег, Небеса се умирују, звезде се разбукте, а анђелски хор отпочиње са химном: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!" Светитељи и праведници падају ничице, обузети страхопоштовањем. Али шта је са нама, смртним људима? Да ли се и ми односимо са једнаком преданошћу и поштовањем према овом светом Имену?
Благослов није празан гест или стара традиција, већ пренос стварне духовне силе. У његовом корену лежи добра реч која успоставља Божије присуство и заштиту над човеком. Овај чин, који потиче од апостолског наслеђа, делује као духовни штит у свим животним изазовима, дајући трајну тежину како свештеничким, тако и родитељским речима. Снага благослова не зависи од човека, већ од тога да ли призива највећу Подршку.
На данашњи дан, када славимо Светог Димитрија, сећамо се његове храбрости пред мучитељима. И данас, хришћани су позвани да буду чврсти у својој вери, упркос свим изазовима са којима се суочавају. Јер, као што је Свети Димитрије победио, тако ће победити и сви они који се боре за Христа, јер Бога у себи носе. Нека нас подвиг Светог Димитрија инспирише да будемо верни Христу и да се не бојимо оних који нас гоне.
Свака зла реч изговорена из мржње или зависти губи своју моћ над онима који се уздају у Бога. Православље учи да је страх од клетве, заправо, највећи облик сујеверја и неповерења у Божији Промисао. Неправедна клетва се враћа свом пошиљаоцу, трујући његову душу и мир. Једини начин да се човек заиста заштити јесте да узврати благословом, јер то уништава свако зло.
Нема ништа корисније за нас од тога да имамо добар однос са нашим анђелима чуварима. Ко од вас не би желео да има пријатеља који би вам увек био веран, коме бисте увек могли да верујете, да отворите своје срце и очекујете помоћ у најтежим тренуцима свог живота? Многи верници су усамљени, под стресом, притискају их разне недаће, али се не моле свом анђелу чувару и не верују у његову брзу помоћ.
Сваки човек тежи срећи, оптимизму и успеху, а духовни пут изненада поставља формулу која звучи као потпуна супротност: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ Овај наизглед сурови позив на пребивање у "мрачној слици" није путоказ у безнађе, већ у најдубљи мир. То је велика тајна смирења која, парадоксално, ослобађа од гордости и доноси духовну радост.
Долази јесење и зимско доба, период године када највећи број домова у Србији прославља свог духовног заштитника. Крсна слава, јединствени стуб српског Православља, вековима је спајала породицу и чувала веру, преносећи завет предака са генерације на генерацију. Међутим, њена суштина није у трпези и гозби, већ у симболици славског колача и кољива, који нас из године у годину позивају на повратак Христу и живот вечни. Разумевање ове дубоке везе између земаљског славља и небеског завета, чини овај обичај кључем нашег идентитета.
Сасвим недавно молитва, пост, дуге службе и ходочасничка путовања доносили су нам радост, али одједном се све променило. Вера је "захладнила", исте службе и молитвена правила су досадиле... Како и због чега се то догодило?
Не само да су Хришћанске вредности и начела под нападом и у потпуном повлачењу, већ је наше Православље постало само мало острво усред света, који функционише по потпуно другачијим начелима, док се верници сваким даном све више и више отуђују од њега. Данас многи од њих деле своје животе на свакодневицу, коју водимо на послу, са пријатељима из света, и Православље, које живимо тек када имамо време за њега...
Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа.
Права молитва није дуга формалност, већ тиха усмереност срца у сваком тренутку живота. За општење са Богом нису потребне целодневне, дуготрајне молитве, већ искрена пажња и поверење. Срце које љуби Бога никада не престаје да Му говори, чак и када је ум заузет световним пословима. Кључ духовног живота лежи у претварању свакодневице у непрестану, животну заједницу са Њим.
Данас, на празник светих Козме и Дамјана, у српском манастиру на Косову и Метохији, посвећеном њима, који је био и рушен и миниран, и даље се чују молитве. Али не само Срба. Албански муслимани долазе пред мошти српских светитеља, тражећи спас и исцељење. Један отац, потресен оздрављењем свог детета, изговорио је: „Сила је овде!“ У манастиру Зочиште сваки дан догађа се победа Православља – не она коју носе војске, већ она коју доносе молитве.
Високи подвизи и најстрожији пост нису гаранција спасења. Један грчки монах, који је живео као пустињак на Светој Гори, достигао је такву висину аскезе да је изазвао гнев самог демона. Међутим, демон га није поразио грубом силом, већ се преобразио у анђела светлости, пронашавши једину слабу тачку у срцу подвижника: тајну гордост. Његова духовна трагедија, окончана падом са литице, сведочи да се прави рат води унутар душе, а да иза најлепших визија може да стоји најстрашније лукавство.