Ко су били родитељи Пресвете Богородице – људи чија је вера променила историју човечанства? Њихова судбина била је понижење, подсмех и очај… све док се није догодило чудо које је променило ток историје! Људи су њихову бездетност сматрали знаком Божје казне, а испоставило се нешто потпуно супротно: из њихове дуге молитве, стрпљења и смирења родила се Девојчица која ће постати Мајка Божија. Оно што су људи видели као проклетство, Господ је претворио у благослов који је променио историју света.
Од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, и срећни и несрећни Срби. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу и нас и сва створења Божја.
Када се човек удаљи од Христа, не губи само веру – полако губи и оно најбоље у себи: љубав, спремност на жртву и осећај за другога. Повратак Христу зато није само повратак у цркву, већ повратак Извору из кога долазе живот, љубав и истинска снага. Крст показује да се највећа победа рађа из несебичне љубави, а после сваког страдања долази Васкрсење. Када се човек врати Христу, враћа се и себи.
Небеска војска није само древна прича, већ живо сведочанство да човек никада није остављен сам. Чудо у Хони показује да Бог преко Својих анђела може зауставити и највећу бујицу када све изгледа изгубљено. Име Михаило – „Ко је као Бог?“ – постаје кратка молитва и снажно подсећање да ниједна сила није већа од Његове. У тој истини крије се мир и храброст за сваку нашу борбу.
Јеванђеље које се данас чита открива једно чудо које ретко приметимо. Поред познатог умножења хлебова стоји још једно, тишом речју испричано, али једнако велико чудо: седам хлебова, неколико риба и више од четири хиљаде људи. Управо ту Христос открива зашто човек у страху лако заборави оно што је већ добио и колико је вера крхка када се поново нађемо пред невољом.
Какве критеријуме неко треба да испуни да бисмо га сматрали правим пријатељем? Да буде веран, да нас воли, да буде поуздан и спреман да помогне када нам је потребно? Христос испуњава све те критеријуме и можемо рећи да је Он наш пријатељ. Али онда се поставља питање: да ли је наше пријатељство према Њему искрено и да ли смо Му уопште пријатељи?
Капљице мира, људска крв, лабораторијске анализе и сведочанства лекара – шта се заиста догађа када икона почне да мироточи или крвоточи? Појава која вековима изазива страхопоштовање стигла је и пред савремену науку: лабораторијске анализе откриле су чак стотине људских протеина у материји која се појавила на једној икони, док Црква овакве случајеве пажљиво испитује и проверава. Од чудотворних икона до необјашњивих исцељења, ова прича води од лабораторије до храма и поставља питање на које сама наука не може да одговори: шта се заиста догађа пред иконом која мироточи или крвоточи?
Иако се у свету гордост и таштина понекад сматрају врлином, оне су у ствари најопасније страсти. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.
Данас Црква прославља Нову годину. Док се грађанска година дочекује 1. јануара, црквена година почиње 14. септембра и уводи нас у нови круг празника, постова и богослужења. Овај дан нас подсећа да време које нам је Бог даровао има дубљи смисао и да сваки нови круг пред нас поставља једно важно питање – шта смо променили у себи и са каквим срцем улазимо у годину која је пред нама?
Данас наша Црква свечано прославља Празник Полагања Часног Појаса Пресвете Богородице, чувајући спомен на једну од највећих светиња хришћанског света, уз коју се кроз векове вежу бројна чудесна сведочанства. Та древна светиња недавно је поново оживела међу нашим народом, када је више од милион људи у Београду сатима чекало да јој приђе и поклони се, а посебно место међу сведочанствима заузимају она о супружницима који су после година молитве дочекали потомство. Од Јерусалима и Цариграда, преко Свете Горе и Светог кнеза Лазара, до данашњег Београда, пред нама је величанствена историја Часног Појаса и сведочанства вере која трају кроз векове.
Наша света Црква се 13. септембра сваке године молитвено сећа и прославља успомену на пострадале и пред Господом просветљене Свете Новомученике Јасеновачке. Овај празник у свима нама буди посебне осећаје, јер Јасеновац је друго Косово, српски Јерусалим који не смемо да заборавимо. Данас се духовна туга и радост међусобно се прожимају, јер се сећамо страдалих предака који су на окрутне начине изгубили своје овоземаљске животе, али се радујемо што су они наши молитвеници пред Господом молећи се за спасење нашега рода.
Да ли заиста желимо да живимо са Богом? Да ли од Бога само желимо да добијемо нешто овоземаљско, ововремено, и да ли се задовољавамо стварима овога света? Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и саме себе, али тада проналазимо Бога, вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.
„Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће ни највећег Праведника у овоме свету. Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о, комарци смртни! Људи кад полуде од гордости и самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија.“ Ове речи изговорио је Пророк кога је Бог дао у наше време, Свети авва Јустин, на велики празник који данас прославља наша Црква, Усековање главе Светог Јована Крститеља.
Свети Јован Крститељ је читавим својим животом био претеча Христова. На земљи је позивао на покајање и припремао људе за долазак Спаситеља, а након свог усековања отворио је пут новој мисији. Сишавши у Ад, он је и тамо постао гласник Царства Божијег – доносећи душама које су чекале Искупитеља вест о близини спасења. Тако је његова смрт постала почетак Јеванђеља за оне у тами.
Сведочанство о чудесном јављању Господа у гладној послератној Елисти деценијама је чувано кроз молитвено сећање и једну необичну икону. У августу ове године, ексхумација једног од очевидаца открила је дрвени крст који је остао читав поред потпуно иструлелог дрвеног ковчега. Током снимања документарног филма „Елистинско чудо“, поводом 80. годишњице овог догађаја, исти тај дрвени крст почео је да мироточи пред очима филмске екипе.
Као што сунце једнако обасјава здраве и болесне очи, једне уживају у светлости, јер виде лепоту око себе, док друге осећају бол и желе да се сакрију од ње. Тако ће и у дан Последњег Суда Светлост Божија обасјати сва људска срца. Тада ће се видети шта је у тим срцима и да ли могу да поднесу истину, или ће побећи од ње. Не може се, дакле, рећи да је Бог окренуо леђа грешницима, као што се не може рећи да се сунце крије од слепих.
Лако је пасти у замку и поверовати да срећа увек станује у туђем дворишту, међу стварима које недостају да би живот био потпун. Међутим, оно што се у свакодневици узима здраво за готово – небо које гледамо, кораци којима ходамо и руке којима радимо – носи вредност коју никакво злато овога света не може купити. Када погледамо мало боље, откривамо да највеће сиромаштво не долази из празног џепа, већ из слепила за све дарове који су већ ту.
Једна мала икона, без оружја и војске на себи, нашла се у средишту једног од најнеобичнијих догађаја руске историје. Када је Тамерланова војска кренула на Москву, народ је пред Владимирском иконом тражио помоћ, а црквено предање памти шта се догодило после њеног доласка у град. Шта је то било у лику Пресвете Богородице пред чим је застала војска једног од најстрашнијих освајача средњег века?
У снажном јеванђелском догађају о исцељењу крвоточиве жене, који се данас чита у Цркви, свештеномученик Григорије Лебедев посветио је своје размишљање, задржавајући се посебно на Христовим речима: „Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ У мноштву људи, само је једна жена пришла Христу са таквом вером да је њен сусрет са Њим постао тренутак исцељења. То нас води ка питању које је важно и за наш живот: шта се догађа када човек сву своју наду, сву своју веру и сву преосталу снагу усмери према Христу?
Зашто Бог понекад ћути чак и онда када се молимо из свег срца? Често мислимо да нас не чује, али истина је да Он кроз чекање мења наше срце и спрема га за нешто много веће. Свети Лука Кримски открива древну тајну истрајне молитве која доноси унутрашњи мир онда када је најтеже.