Сви су чекали Христа - чак и незнабошци. Чували су традицију, веровали у њу, путовали далеки пут да би Израиљцима честитали рођење Цара - али се показало да нико у Јерусалиму није чуо за то... Штавише, сазнавши за рођење Месије, безбожни цар Ирод је кренуо да Га убије! Пагани су прихватили Христа, али Јевреји, „своји“, нису Га прихватили.
Да ли сте се икада запитали зашто се одређени покрети и идеологије, попут атеизма и сатанизма, фокусирају само на хришћанство, а не на друге религије? Зашто се буне против Христа, док истовремено ретко када критикују ислам, будизам или хиндуизам? Зато се поставља питање: да ли кроз свој бунт против хришћанства, ови покрети заправо несвесно сведоче о његовој јединственој улози и истини?
Ова прича извире из једне песме, из дубоке потребе да се изрази љубав према Христу. Та песма, коју је написао наш читалац, Зоран Латиновић, била му је попут сталног пратиоца, молитва у стиховима, која је у једном необичном тренутку добила посебно значење.
Од памтивека, човек трага за одговорима на питања о свом пореклу и сврси. Посматрајући свет око себе, дивећи се његовој складности и сложености, долазимо до закључка о постојању Творца. Али, шта је то што нас, људе, издваја од осталог створеног света? Шта значи бити створен по лику и подобију Божијем?
Као што поштујемо иконе, тако, према одлуци Седмог Васељенског сабора, поштујемо и мошти светих. Многа чуда и исцељења која су се догодила пред моштима светитеља, сведоче о њиховој светости и сили вере. Зато, када прилазимо моштима, најважнија је наша вера - вера у Бога који делује кроз Своје свете угоднике.
Један од дарова Духа Светога онима који су својим животом Њега и задобили, јесте и прозорљивост. Благодатни дар који чини да човек може догледати будуће догађаје. Неретко, будућност им бива откривена и посредством других светих Божијих људи. Такав случај збио се и са Светим Јованом Кронштатским коме се јавио Свети Серафим Саровски описујући му догађаје који ће наступити на крају историје света и човека, што је свети и посведочио оставивши о томе запис.
Да ли је могуће помирити духовно и материјално? Да ли је тежња ка благостању у супротности са хришћанским вредностима? У православном контексту, ова питања добијају посебну тежину. Да ли је сиромаштво увек врлина, а богатство нужно грех? Како Православна вера обликује наш однос према новцу и материјалном?
Као што киша не бира да ли ће пасти на плодно тло или на камен, тако и љубав не поставља услове. Она тече слободно, прихватајући све наше пукотине и ожиљке. То је Љубав која не тражи савршенство, већ искрено срце. То је Љубав која каже: "Љуби ме такав какав јеси."
Свака Нова година изазива еуфорична осећања код највећег броја људи. Еуфорију као одраз нове наде да ће бити боље. Али, остаје загонетка зашто овај празник већина празнује са таквим весељем када знамо да смо се сви са одласком старе године још ближи највећој жалости - смрти.
У човековом животу онолико је радости колико он показује љубави и бриге према другима. Зато се најдубља веза и блискост људи стиче се када опраштамо једно другом, јер је то блискост у Христу, Који опрашта свима нама.
На Светој Литургији чујемо ријечи: У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је за Литургију потребно припремити се...
Од дрвених клепала до бронзаних звона, звук који вековима одјекује црквама има многоструко значење. Звоњава звона није само позив на богослужење, већ и моћан симбол вере, наде и радости.
Замислите живот као путовање возом чија је дестинација Царство Божије. Тада ће нам и болести и муке, туге и сва искушења бити само дрвеће које пролеће поред прозора воза. А у срцу ће живети радост због тога што је Бог пружио Своју десницу, загрлио човека као Своје дете и води га за Собом у Царство Небеско.
Издаја боли. И спознаја да су те изневерили они којима си највише веровао може бити поражавајућа. Управо тада, речи псалмопојца „Сваки је човек лаж“ добијају нову димензију, продирући дубоко у нашу свест. Како помирити ту горчину са надом и како живети са тим сазнањем, а да притом не изгубимо веру у добро?"
Богохуљење, подстакнуто мржњом према сопственој нацији и традицији, представља дубоку социолошку и културну загонетку: како може постојати хула на оно што се сматра непостојећим? Историја је показала да мржња према вери и нацији доводе до катастрофалних последица као што су крвопролиће и успостављање диктатура. Због тога је важно разумети корене богохуљења и супротставити му се, јер уништава не само веру, већ и културне и цивилизацијске вредности које су темељ сваког друштва.
Када је гувернер Крфа, Андреа Писани, покушао да наметне католичке обичаје и изгради мермерни олтар у православном храму, наводно у част Светом Спиридону, који је Крф ослободио од турака, православни верници су стали чврсто у одбрану своје вере. Након тога је Свети Спиридон у сновима упозорио гувернера да то не чини, а када се гувернер оглушио о његове речи, верници су сведочили сили и правди овог великог светитеља, кога данас прослављамо.
Старац Пајсије нас подсећа на моћ молитве: „Моли се за цео свет док обављаш своје послушање”. Али, ко се није осетио недостојним пред таквим задатком? Како да се ми, мали људи оптерећени сопственим гресима и слабостима, молимо за свет са свим његовим ратовима, глађу, болестима, неправдама, са свим људским патњама које се одвијају сваког тренутка? Да ли таква молитва уопште може допрети до Бога и променити нешто?
Христос је променио уопштено мишљење о женама. Са њима је разговарао, као и са свима осталима; прихватио њихову службу као норму (сетите се бар примера Марте и Марије - сестара Лазара Четвородневног). Пресвета Дјева Марија је до краја живота била Учитељица апостола.
Замислите најбогатијег цара и најславнијег победника. Сав њихов сјај и моћ бледе пред једним даром који је доступан сваком човеку. То није ни круна, нити тријумфална поворка, већ нешто много дубље и трајније. Шта је то што нас чини богатијим од царева и срећнијим од победника? Шта је та тајна која нам открива пут ка истинској срећи?
Са хришћанске тачке гледишта, исправан принцип употребе силе, чак и оружане, је пружање помоћи онима који су подвргнути неправедном насиљу. Ово начело пожртвоване љубави према истини, правди и светости је фундаментално за хришћанско разумевање рата.