У последњим временима неће преживети најјачи, већ најчистији. Смирење и љубав биће једина логика коју ће звер мрзети, а небо препознавати. Они који траже одговоре у новинским насловима, страху и теоријама — остаће у магли. Истина се не открива паметнима, него онима који остају као деца. Срце чисто, срце смирено, срце пуно љубави — биће једини компас у временима која долазе. Ко љуби, већ све зна.
Данас Црква слави једног од најсветлијих духовника српског народа – светог Аву Јустина Ћелијског. Његов живот био је оличење Христове љубави и дубоке духовне мудрости. Није био само теолог и мислилац – био је срце које је куцало за свако Божије створење, човек који је у свему видео лик Творца. Данас му прилазимо са захвалношћу, јер је својим животом оставио светле трагове који нас воде ка Истини.
Када престанемо да верујемо једни другима, почнемо да тражимо гаранције у заклетвама. Али истина не тражи заклетву – она је тиха, проста и постојана. Христос изричито забрањује да се кунемо, позивајући нас да будемо људи чија реч извире из чистог срца: да буде да – да, не – не. Таква реч није само говор, већ исповедање живота у истини. На то подсећа и данашње Јеванђеље.
Страх Божији није сенка суда, већ светлост љубави. Он није бег од казне, него трепет пред присуством Онога Који бескрајно воли. Када човек живи у заједници с Богом, страх постаје осећај одговорности пред Љубављу која му је поверена. Бог не мења лице – мењамо се ми. И управо у томе је страх који није страх: не бојазан од Божије правде, него ужас при помисли да смо толико закржљали у љубави, да ни Његова милост више не може да нас обрадује.
Не сматрајмо грешне помисли природним, па чак ни сопственим. Мисли које нас нападају су попут времена. Иако не могу да зауставим кишу, могу да ставим капу. Могу се одупрети хладноћи облачењем или вежбањем. У мислима се могу окренути Христу, говорећи речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ (изнова и изнова). Можда нећу моћи да зауставим олују, али се могу сакрити под заклоном Његових крила.
Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.
На данашњи дан Свети Апостоли су се обукли у Силу с висине. Силу јачу од сваке земаљске силе, јачу од греха, јачу од смрти, јачу од ђавола, јачу од пакла. Њих Дванаесторица и остали са њима, расули су се по целоме свету, и силу Духа Светога, те огњене језике, раздељују сваком људском бићу које поверује у Господа Исуса.
Не узимај на себе превише бриге овога света, чувај свој мир и живи са Богом. Овако би се у једној реченици могао сажети сав смисао духовног живота нас православних хришћана. Овај духовни рецепт плод је искуства подвига небројених подвижника љубави Христове од првих дана Цркве до данас.
Свети Лука Војно-Јасенецки: Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости?
Истинско пријатељство није засновано на користи, емоцијама или речима, већ на верности у свему – у радости, у губитку, у ћутању и у молитви. Христос није само Господ и Спаситељ, већ Пријатељ који остаје и онда када сви други оду. Пријатељство с Њим није утопија, већ позив који носи живот – дубљи, смисленији и спасоноснији.
Какво место у животу хришћанина заузима напрсни крст? Зашто га носимо око врата? Зашто правимо знак крста? Ова питања су важна у делу нашег спасења јер, за разлику од већине људи којима је крст само симбол хришћанства и ништа више, за праве вернике крст је много више од симбола. Крст је стварност искупљења и оруђе спасења људског рода од греха и смрти, које је остварио Господ Исус Христос својом смрћу на Крсту.
Понедељак је дан који многи дочекују са „мачем“ над главом. На лицу је осмех, али дубоко унутра – осећај тежине, неиздрживи умор, немилосрдни отпор према још једној трци без предаха. Ипак, тај дан нам је дат као благослов, а не као казна. Управо тог јутра, по библијском казивању, Бог је изговорио: „Нека буде светлост!“ – и хаос је почео да се преображава у поредак, а тама у светлост. То је дан када и ми, у својој малој тами, можемо изговорити: „Нека буде светлост!“ и у свом срцу и у свом животу.
Није свака глад у стомаку, нити је свака храна од овога света. Постоји глад коју не осећа тело, већ срце – глад за присуством, за погледом који не пролази поред, за тишином у којој неко остаје с тобом. И понекад, у најобичнијем сусрету, човек дотакне љубав – једину храну која заиста сити.
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.
Наши сељаци се не разумеју у богословље. Они знају да верују, читају Оченаш и Богородице Дјево. Знају да је свако дужан да буде добар и поштен и да је Бога опасно срдити. Ово је истинита прича из сеоског живота која потврђује „оно што наши сељаци знају“.
Данас се завршава Васкрс, данас се завршава подвиг спасења, данас се завршава сав пут оваплоћеног Бога од рођења на земљи, од Божића, па све до завршетка спасења рода људског. Данас је Спасовдан. Данас, овај дивни Празник открива нам сву тајну Господа и Богочовека Христа. Зашто је Он узео на себе тело, плот, зашто се оваплотио, зашто је постао човек?
„Да буде воља Твоја“ – нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају. Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.
Човек који је бол претварао у молитву, жалбу у благодарност, а сваки сусрет у прилику за љубав. Његов живот није био прича о чудима, него једно велико, скривено чудо – трпљење, простота, милост. Није нас учио како да побегнемо од страдања, него како да га преобразимо у благослов. Није говорио много о љубави – он је љубав живео. У времену у којем је незадовољство постало навика, он је благодарност претворио у кључ за рај.
Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку!
Постоји дубока разлика између гледања и истинског виђења. Може човек добити вид – а остати у мраку. Може гледати, а не видети сунце у срцу. Може доживети чудо, а не познати Онога који чини чудеса. Прича о исцељењу слепорођеног човека, коју данас слушамо на Литургији, открива нам тајну: пут од таме није само пут ка светлости, већ ка веровању, ка личном сусрету са Христом.