Можда се неко пита: зашто Православна Црква и данас прославља старозаветног пророка, човека који је живео вековима пре Христовог рођења? Зар Јеремија није само део историје јеврејског народа?
Али за хришћане, старозаветни пророци нису тек историјске личности једног народа, нити религиозни споменици далеке прошлости. Они су људи који су много пре Христовог доласка носили у себи исти бол због људске удаљености од Бога, исту борбу за истину и исту верност која не зависи од тога да ли ће бити прихваћена. У њиховим речима Црква препознаје наговештај онога што ће се у пуноћи открити у Христу.
Јеремија је у томе посебан. Црква није сачувала само успомену на његов живот, већ и његове речи – међу њима и потресни Плач Јеремијин, један од најдубљих текстова покајања и бола у целом Светом Писму. У његовом плачу не чује се само туга због рушења Јерусалима, већ и бол човека који гледа како се народ удаљава од Бога и иде ка сопственом паду.
Зато Јеремија није само пророк древног Јерусалима. Он је пророк сваког времена у ком људи радије бирају утеху него истину, форму уместо суштине и побожност без промене срца.
Замислите ово: добијете задатак да говорите истину. Свако јутро устанете и говорите. Годинама. Деценијама. И нико вам не верује. Не само да вам не верују – исмевају вас. Затварају вас у тамницу. Бацају вас у бунар. Траже да ућутите. А ви не можете да ућутите. Не зато што сте луди, нити зато што волите сукоб, него зато што знате нешто што би другима могло да спасе живот – и не можете да се правите да то не видите.
То је живот Светог пророка Јеремије, чији спомен данас прослављамо. Постоје људи чије речи не пријају уху, јер не ласкају и не умирују. Њихова реч не тражи одобравање, већ место у савести. А управо ту почиње прича о Јеремији.
Истина која не ласка
Постоји народна мудрост: „Ко доноси лоше вести, не добија захвалност." Јеремија је то осетио на сопственој кожи, буквално. Живео је у Јерусалиму у време када је све изгледало добро споља. Храм је стајао. Свештеници су служили. Народ је долазио на празнике. Постојао је поредак, постојала је религија.
Само – нешто је било труло изнутра. Људи су говорили: „Господ је с нама", а одмах затим настављали свој живот без милости, без правде и без истинског покајања. Вера је постала навика. Обред без смисла. Форма без душе. Јеремија није рушио веру. Рушио је илузију да вера може да постоји без срца. А то је нешто што људи ретко праштају.
Много је лакше слушати речи које нас умирују него речи које нас позивају на промену. Лакше је сачувати лепу слику о себи него погледати истину у лице. Јеремија је ту истину видео. И изговорио. Нису му захвалили.
Пророковао је више од четрдесет година да ће доћи Вавилонци и разорити град ако се народ не промени. Главари су га оптуживали за издају: „Ко тако говори у рату – руши морал народа!" Свештеници су га прогонили. Одбацили су га пријатељи. Чак се и његова породица из Анатота, његовог родног места, окренула против њега. Једном су га спустили ужетом у бунар без воде, у блато, да тамо умре заборављен. Спасио га је један странац – Етиопљанин Авдемелех – који је умолио цара да пошаље људе да га извуку.
И онда су Вавилонци заиста дошли. Град је пао. Храм је разорен. Народ је одведен у ропство. Испоставило се да је Јеремија био у праву – до последњег детаља.
Али трагедија није била само у рушењу зидина. Рушење је почело много раније, у срцима. Градови се ретко распадају онда када падну спољни зидови; много чешће падају онда када се изнутра изгубе истина, правда и способност човека да чује савест.
Човек који је желео да ућути – а није могао
Многи замишљају пророке као људе од камена: сигурне, неустрашиве, непоколебљиве. Јеремија је био нешто много ближе нама. Плашио се. Умарао се. Падао духом. Желео је да побегне. У једном тренутку, исцрпљен од одбацивања и бола, узвикује: „Проклет да је дан у који сам се родио!"
То није богохуљење. То је човек који је дошао до самог дна. И управо је ту Јеремија толико велики. Он не глуми снагу. Не претвара се да га ништа не боли. Не говори: „Све је лако кад је Бог са мном." Он каже: тешко ми је. То је ретка искреност.
А ипак – остаје. Не зато што ужива у страдању, нити зато што жели конфликт. Него зато што не може другачије. Сам каже да, кад покуша да ућути, реч у њему гори „као ватра затворена у костима" и не може да је задржи.
То познаје свако ко је некада морао да каже истину која ће га коштати. Свако ко је упозоравао ближњег и знао да ће због тога бити погрешно схваћен. Свако ко је остао веран нечему што није доносило корист, похвалу или успех. Понекад мислимо да је храброст одсуство страха. Код Јеремије видимо нешто дубље: страх постоји, слабост постоји, жеља да се одустане постоји – и ипак човек остаје веран. Не зато што је јак, већ зато што истина коју носи постаје јача од његовог страха.
Плач који није слабост
Јеремија је написао Књигу плача, један од најтужнијих текстова у целом Светом Писму. Али он не плаче зато што му је жао себе. Он плаче зато што воли народ који га је одбацио.
Плаче над градом који је упропастио сам себе, иако је могло бити другачије. То је бол који познаје свако ко је гледао некога блиског како уништава сопствени живот – а није могао да помогне. Не зато што није хтео, него зато што онај други није хтео да чује.
Отац који гледа сина како пропада. Мајка која зна да ћерка греши, а не може ништа. Пријатељ који је рекао истину и изгубио пријатељство. То је Јеремијин плач.
И управо зато тај плач није слабост. То је доказ да је срце остало живо. Да га одбацивање није претворило у хладног човека. Да је и после свега остао способан да воли.
Када је касније Христос заплакао над Јерусалимом, у том плачу као да одјекује и Јеремијин глас – бол због народа који не жели да чује оно што би га могло спасити. Ни један ни други не стоје изнад народа као хладне судије. Они стоје унутар бола народа, носећи га у себи. Истина код њих никада није одвојена од љубави.
Зашто је важан данас
Лако је сада, две и по хиљаде година касније, рећи: „Јеремија је имао право." Али да сте живели тада – да ли бисте га слушали? Или бисте и ви рекли: „Овај човек шири панику." „Мрачи." „Слаби народ."?
Свако доба има своје Јеремије – људе који виде нешто што други не желе да виде и говоре, иако их то кошта. И свако доба им углавном одговара исто: исмевањем, ћутањем или одбацивањем. Јер истина није увек тешка зато што је неразумљива. Често је тешка зато што тражи промену.
Зато нас Јеремија и данас пита, тихо, преко векова: Шта радим са речју која ме узнемирава? Да ли је одбацујем зато што је лажна – или зато што је истинита?
То питање важи и за наш свакодневни живот. За тренутке када нас савест упозорава, а ми покушавамо да је заглушимо. За тренутке када чувамо форму, а губимо суштину. Јер човек може бити окружен свим што је свето, а ипак остати далеко од Бога.
Верност без награде
Јеремија није дочекао победу. Није видео обнову Јерусалима. По предању, умро је у Египту, далеко од завичаја, одведен тамо против своје воље од народа коме је служио. Споља гледано – потпуни пораз.
Али постоји једна врста верности која је већа од успеха. Јеремија нас учи да вредност живота не лежи увек у томе колико смо признати, успешни или прихваћени, већ у томе да ли смо остали верни истини коју смо препознали. Чак и онда када не видимо плодове.
Његов плач и данас теши људе у мраку. Његове речи и данас буде савест. Његова борба и данас делује блиско свакоме ко је некада био одбачен зато што је покушао да остане веран ономе што је истинито. И можда је управо ту његова победа. Не у томе што су га послушали, него у томе што није постао другачији и онда када га нико није хтео чути.
У времену када се истина лако замењује удобношћу, а верност мери успехом, Јеремија остаје сведочанство да човек не мора да победи да би био у праву – и да не мора да буде прихваћен да би био веран.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Ј. Марковић