Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми настављају да нас море, ми смо дужни да га сачувамо.
Узроци страдања човека у овом животу нису бесконачни. Нема их превише. Или су плићи и тичу се самога човека и људи који га окружују, или су дубљи и односе се на првобитно неверство према Богу, мржњу духа зла или на саму милост Божију. Одакле год да долази, из којих год дубина, страдање ваља прихватити са смирењем, јер је оно лек који Отац шаље ради исцељења.
Хришћанска нада може бити описана као искрено, живо сећање на Бога, неодвојиво везано са увереношћу у љубав и помоћ Очеву. Човек који има такву наду, увек и свуда се осећа под заштитом Оца, баш као што свуда и увек види безгранични свод Неба изнад њега у физичком свету.
Када је у времена давна запретила несрећа православном народу грчком, народ се обраћао Пресветој Мајци Његовој и од Ње заштиту добијао. Она је и многострадалној, али верној Богу, Русији показивала свој покров. А шта Срби данас, у ова времена несрећна, чине да несрећу своју од себе одгурну? Свака псовка, свака прљава реч бачена на Сина Њеног, мач je који пробада душу Њену. Али у безнађу у којем се нађосмо, ако уопште икакве наде више може бити, клекнимо и заридајмо Мајци Божијој, да умоли Сина Њеног да одврати гнев Његов уперен на нас, да нас до конца не истреби. Амин.
Колико нас разуме Христове речи: „Благо вама када вас мрзе и када вас изопштавају и грде и називају нечасним“? Ево срца Јеванђеља, суштине Христове истине. Те речи садрже тајну Цркве, тајну Царства Небеског, тајну Самог Христа. „Блажени сиромаси, блажени гладни, блажени они који тугују“. Христос нам је, пре свега, Својим животом показао и Своје сиромаштво. Немајући ништа од Своје славе, наг на Крсту, напуштен и издан од свих, Он добровољно предаје Свој дух у руке Оца Небеског. Нема ничег чудеснијег од Његове оданости Свом Оцу. То је оно што и ми морамо чинити сваког тренутка свог живота – предати се вољи Очевој, а то је воља блаженства. Господ жели наше вечно блаженство.
Да би се Тајна Вечера продужавала до краја историје, потребни су елементи за сваку Тајну Причешћа - хлеб и вино, па и храм. А, да бисмо имали хлеб и вино, неопходни су земљорадници, млинари, пекари, виноградари. На подизању храма раде многи таленти. У зидању и одржавању Божијега храма учествују све часне људске професије, и ту човеков рад добија врхунско просвећење - благослов Божији.
Створивши човека по свом лику и подобију, Бог га је обдарио задивљујућим даром – слободом избора између добра и зла. А где је слобода, не може бити планова: немогуће је планирати понашање другог ако је слободан. Дакле, иако је Бог знао апсолутно све о сваком од нас и пре стварања света, Он нема никакав идеалан план за сваког од нас, него нам је припремио нешто немерљиво боље – живи однос са Њим који се не прекида ни на тренутак, ма шта нам се дешавало и ма како користили своју слободу.
Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Ако хоћемо да живимо као победници, потребно је бити веома селективан према томе чему ћете посветити време и пажњу. Морамо знати које мисли треба да игноришемо, које коментаре и, уз све поштовање сваког, морамо знати и које људе је потребно избегавати.
Скоро да нема духовне теме о којој се кроз историју Цркве није више говорило него што је то молитва. Већ сама чињеница да је о њој изречено и написано толико речи, сведочи да молитва и јесте суштина и смисао хришћанског начина постојања. Осим тога, молитва не сведочи само и једино о односу човека према Богу; она још и више сведочи о односу Бога према свом најљубљенијем бићу – човеку.
Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности.
Жалосна је чињеница да огромна већина у нашем народу, који себе сматра православним хришћанима, у светој Тајни Крштења не види никакво тајинство вере и суштински нови почетак живота. Остаје се у домену некаквих обичаја који имају сасвим другачији смисао, а пречесто и пагански.
Иако смо већ два миленијума крштени и тиме, како се каже у стихири на крштењу „у Христа обучени“, нажалост, још увек нисмо у стању да одолимо старим паганским навикама. Ово је особито видљиво приликом сахрана упокојених. Зато, свака опомена, ма колико пута поновљена, има увек додатну снагу подсећања и призив на достојанствено хришћанско понашање.
Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, како сте узвратили. Пре него што било шта учините, погледајте како је Христос поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христос реаговао.
Aко је спасење могуће без Христа, онда следи да је оно било могуће и пре Христа, а ако је тако, зашто је Он онда долазио на земљу људима, и због њих и у смрт пошао? Зашто је рекао да је дошао „спасе изгубљено“ (Лк. 19:10)? Зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16).
Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају.
Христос је својој Цркви дао непобедиво оружје и моћну заштиту за одбрану вере, и избављање од свих замки ђавољих. Ово су примери колико је Крст страшно и снажно знамење према свима видљивим и невидљивим непријатељима, чувар од свих превара, заседа и напада ђаволских.
Као што сваки власник може располагати својим власништвом по сопственом нахођењу, тако и Господ, Творац и Власник свега видљивог и невидљивог чини. Но, никако безусловно и без смисла. Према заслугама народа Он даје једном народу земљу или је од њега одузима. Зашто Господ узима земљу од једних и даје је другима? Само за један разлог: због греха народа чија је земља била. Зар ово није довољно да се, као народ, замислимо над нашим Косовом и Метохијом.
Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је Огањ. И у дан Последњег Суда сви ће се састати са Огњем Божијим. И у чијим срцима пламти љубав према Богу, они ће се обрадовати. Ако је у њима лед мржње према Богу, тим људима ће бити страшно, зато што у њих продире Огањ Љубави и Истине Божије, коју су они целог живота мрзели. За једне огањ је рај, за друге је пакао.
За многе људе деца су највећа вредност живота и нема тога што не би учинили да би свом детету угодили. Поготово се жртвује све када, не дај Боже, дете оболи и када му запрети смртни исход. Тада престају сви рационални обзири и људи се селе у област вере, наде, ишчекивања онога што се коси са логиком и реалношћу. Неретко, тако и бива да њихова вера и љубав Божија доведу до жељеног исхода. Неки то називају и – чудо!