Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.
О. Рафаило (Бољевић): Овај Божићни пост, браћо и сестре, није дат да ишчитавамо колико у намирницама има млијека у праху, него да се полако и организовано приближавамо Тајни над тајнама која нам је откривена: да Син Божији постаде постаде један од нас, Син Човечији, са конкретним циљем: да нам преда, Својом благодаћу, вјечни живот. Да нас, кроз Цркву, сједини са Собом и да се обожимо.
Један од најосновнијих догмата наше свете Цркве јесте да је човек боголико биће, да је лик Христов, кроз Кога је све постало, темељ његовог бића. Отуда свети Оци душу човекову виде као хришћанку. Свето јеванђеље позива нас и опомиње, да нико нема изговора за неодазивање позиву Божијем. Тај позив, упућеном свима нама људима, да Му дођемо и да Му приђемо.
У нашим молитвама више се жалимо и тугујемо него што смо задовољни оним што нам је дато. Заборављамо да треба да величамо и захваљујемо се Господу што нам је омогућио да видимо још један дан Његове доброте. Кад год легнемо у кревет, треба да захвалимо Богу за дан који је прошао, било добар и радостан, или тежак и жалостан, јер већ сутра Господ може сваку тугу претворити у радост. Уосталом, и кроз невоље које нас чисте од греха, отвара нам се пут ка духовној радости у Небеској Вечности.
Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Неком старцу, који се много молио и често бринуо о људским гресима, учинило се чудним зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше... “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Свети Оци нас уче да не треба улазити у разматрање људских поступака и не осуђивати друге, јер, на Страшном Суду Божјем неће нас питати за њихова дела. Зато док још имамо времена одвратимо се од размишљања о животима других људи и оговарања, и молимо се усрдно Господу да нам у томе помогне, јер без помоћи Божије не можемо чинити ништа добро, као што је сам Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа.
Сва суштина људског живота је у љубави. Христос нам заповеда да љубимо једни друге као што нас Он љуби. Уз то нас још подсећа да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. По томе ће сви познати да смо Његови ученици ако будемо имали љубави међу собом. То би требало да је сав програм и нашег народног живота.
Понекад нам се чини да наше молитве Бог не чује, да не стижу до Њега. То је због тога што су човеку често потребна искушења, која на њега делују као лек или "лекција" из које ће нешто да научи. Тада молитве остају неуслишене. Али ако, уместо нас, сама Пресвета Богородица замоли Сина Свог, неће ли је Господ чути?
Бринути о ближњем, и замолити га да се спасава, значи не срдити се на његове псовке, него их лечити. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу…
Људи западају у безизлазне животне прилике које су такве да им врло често и живот виси о концу. У тим тренуцима безнађа за које они сматрају да не постоји решења, изненада се појављује разрешење које као да ниоткуд долази. Али, то што је ван домашаја нашег погледа и разума, долази са небеских висина љубави Божије. Ево једног примера.
У свету скоро да не постоји чешће помињана реч од речи - „мир“. Ова реч изговара се у политичким говорима, дипломатској преписци, на међународним конференцијама, међусобним сусретима државника, али и у свакодневном животу међу тзв. обичним људима. Али, мира нема па нема. Где је мир и, заправо, који је то мир који нам је истински потребан?
Има већ доста времена како је наш народ кренуо у духовну обнову а неке недоумице, чак и незнање, провлаче се још и данас. Особито када је у питању празник светих бестелесних сила за које наш народ вели да су "живи" свеци. Као да су неки други – мртви?
Основа свега, па и овога је љубав, љубав Христа ради. Немојте му судити. Ми не знамо шта би са нама било да нас је Господ лишио Његове заштите и да нас није чувао од демона пијанства и других порока. Добро је старати се о човековом телу, али је много важније старати се о његовој души. Свети Јован Kронштатски пише о овоме: „Знај да упоредо са материјалном милошћу неизоставно треба да постоји и духовна, нежно, братско поступање са ближњим, са искреном љубављу; немој допустити да примети да му чиниш услугу, не показуј гордост....“
Tри године од упокојења патријарха Иринеја обележава се данас, а 45. Поглавар СПЦ остаје упамћен не само по благој нарави и „јакој” речи, верности према цркви и држави, већ и по увођењу верске службе у Војску Србије, говору у УН и огромним заслугама да храм Светог Саве после скоро девет деценија буде готов.
Рођендан сваког човека је тренутак када нас Бог призива из небића у биће из непостојања у постојање, да будемо бића Вечности и учествујемо у свекосмичком заједништву и радости са Творцем и једни са другима.
Често се поставља питање да ли се „ваља“ или „не ваља“ радити у недељу или у одређени црквени празник. И просто се подразумева да се то питање поставља из чистих хришћанских побуда. Једноставно, неко жели да буде хришћанин и по томе се он као такав препознаје. Међутим, код појединих људи хришћанство се свело на тај „нерад“ и тиме се чак и поносе.
Живот у Христу је велики труд. Свако људско биће на овом свету има сврху и Божји је гласник на земљи. Господу је потребна свака душа, и свако од нас је одговоран за свој живот, као и за животе других. Таленти се дају свима. Свако у свом животу мора да открије и умножи таленат који му је дао Бог. Људи обично кажу: „Немам талента“. Под овим подразумевају таленат научника, уметника или државника. Али далеко су важнији таленти срца које је Господ дао сваком људском бићу, као што су на пример пријатељство и саосећање.
„Верујем, Господе, помози моме неверју“. Ова јеванђелска реченица би могла бити порука тескобе у којој су се нашли и људи нашег времена. Опхрвани околностима живота, оптерећени негативним искуствима и врло често загледани у безизлаз, не преостаје нам ништа друго, већ да утонемо у воде песимизма и апатије. Али, излаз постоји!
Некада давно, наши стари су придавали не мали значај томе ко из какве породице потиче. Чули смо и за изреке: „Какав отац такав син! Каква мати таква кћи!“... Али били смо млади, нисмо их разумевали нити су нас интересовале. Замерали смо родитељима прилично ствари све док нисмо добили сопствену децу и почели се понашати као и они, користити исте методе у жељи да нам деца „буду људи“.
Владика Николај: Замислимо, да ћемо ја и ти сутра вече лежати, не у својој постељи, него на Новом гробљу, два метра дубоко под земљом. У том случају упитајмо се, шта би ја и ти требали да чинимо за ово још неколико преосталих часова на земљи? Да ли да проведемо ово кратко време на забавама и у позоришту, грдњи својих суседа и критиковању туђих дела, или у једењу и пијењу? Да ли ће то све олакшати терет од хиљаду кила земље, који ће се сутра вече навалити на тело наше? Запитајмо се, да ли има нешто боље и важније од свега побројаног...