Икона је јављање Царства Христовог, јављање преображене, обожене твари, самог преображеног човечанства, које је својом личношћу јавио Христос. Због тога су најдревније иконе Цркве биле иконе Спаситеља, Који је сишао са неба и Који се очовечио ради нашега искупљења. У будућем веку верни ће угледати Бога лицем у лице, а икона је само почетак тог созерцавања.
Умемо ли да ослушнемо глас тих и благ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених валових пророка? (а може и овако - шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији?)
У једном селу на грчком острву Лерос, пре око 30 година, догодило се чудо, које нам је испричао свештеник Христофер, који је преминуо 2010. године, а кога су мештани из поштовања звали "отац Христос". Чувши његову причу, немогуће је не сагнути главу пред безграничном љубављу Господа нашег Исуса Христа према нама грешницима.
Миомирис чак и најмириснијег тамјана не можемо осетити у храму док је он у кутији. Тек када га поставимо на ужарени угаљ и када се тамјан истопи, тада мирис испуњава наш храм. Али, ако је угaљ хладан, ништа се неће догодити. Ово је пример и, уједно, суштина духовног живота: ако желимо божанског мириса, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство бола.
Речи да је муж – глава породице, многе савремене жене данас примају са (под)смехом. Жене стичу образовање, запослене су као и мушкарци, често зарађују и више. Постоје у свету и тенденције разарања породице које су повезане са омаловажавањем улоге мушкарца и фаворизовањем жена. Данас у породичним односима није све баш тако једноставно, нарочито не - као што је то некада било у патријархално време. На питања одговара свештеник Андреј Јевстигњејев.
Ми хришћани не смемо бити ван догађања, него да пратимо догађања, да нас људи који нису уцрковљени не би доживљавали као другачије, чудне, да их не одбијамо него привлачимо Цркви, али опет да пазимо и будемо расудљиви, да не гледамо баш свакојаке ствари…
Питање зашто нас Бог воли - лично и понаособ - је уобичајено. Окружени условном љубављу ограниченог човечанства, не можемо лако да то схватимо. Знамо своје грехе. Знамо да је Бог савршен и безгрешан. И знамо да ми нисмо. Зашто би Бог, који је бесконачан и свет, волео нас, који смо ограничени и грешни? Па ипак, велика истина Јеванђеља је да Он то чини! Свето писмо нас увек изнова подсећа на Божју љубав према нама.
Ради свој посао пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело, и твоје ће мисли бити у Њему. Управљај по својој савести са свом ревношћу и пажњом. Избегавај многобрижност која срцу не дозвољава да нађе мир јер многобрижљивост је болест палог човека, који покушава да сам уобличи своју судбину. Не бацај се неумерено на посао, будући да је добро и корисно само оно што се чини са мером и по реду.
Заопкуљен материјалним светом и животом у њему, човек свим силама покушава да у таквом свету обрете богатство себи. И не слути да је добитак у - давању потребитима…
Духовни пут је испуњен радостима и изазовима. Међутим, постоје и опасности које вребају на том путу, а једна од највећих је прелест. Ђаво, као лукав заводник, може да се прикаже у најприхватљивијем облику, нудећи лажну радост и искуства која имитирају праву духовност. Како разликовати истинско духовно искуство од преваре и како препознати Божји додир од демонских замки?
Љубав према себи се још назива и: самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према другим људима. Што више човек прихвата самога себе, то лакше прихвата и друге људе и лакше му је да се усредсреди на њих. Међутим, шта нас то чини људима који не воле себе?
Колико људи тврди да су верници, а немају никакав осећај за Лепоту и Доброту! У њиховим душама је грех и гнев, и потпуно су равнодушни према Истини. А у вери, најважнија је љубав према Богу, а ови кротки, безазлени и ненаметљиви воле Бога јер воле Лепоту, Доброту и Истину – а све су то атрибути Божанства.
Распојасане силе таме, без икаквог отпора помућују умове милиона људи уверавајући их како ђаво не постоји, што савремен човек из страха да га се не сматра заосталим лако прихвата. Али ђаво, највећи непријатељ човечије душе, на све могуће начине труди се да отргне човека од Бога као јединог извора истинског мира и покоја. Ово је прича човека чију је супругу Господ Исус Христос избавио од силе сотонске. Послао нам је сведочанство како би ојачао веру свих који је буду прочитали.
Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.
Ниво духовности у црквеном животу је толико слаб у данашњем времену да је Божја воља да се од мирјанина не тражи ништа до добровољно послушање духовнику. Ићи даље од овога није само опасно, већ доводи у питање и промисао Божију.
Које су границе издржљивости људске душе? Митрополит Лимасолски Атанасије открива детаље о томе како исповест верника утиче на свештенике, који исповедају чак и грехе убиства: Христос преузима наш терет, јер је Он "јагње Божије". Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос. Ми смо стални сведоци тога. Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи. Да није тако, не би то могли да издржимо.
Многи се варају верујући да постоји спасење ван Христа. Они желе славу без патње, благостање без жртве и не желе да им смета крст и Онај Који је за њих на њему умро. Али, апостол нас упозорава да нас ни многобројна добра дела не могу спасити: „Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дјела, да се не би ко хвалисао. “
Ово је драматична прича о вери, атеизму, чуду и трагичним последицама Руске револуције, испричана на позадини историјских догађаја у Русији, у време када је вера била прогоњена. Сведочанство о атеисти који је ударио мачем икону Мајке Божије, из које је потекла крв, а милошћу Божјом одмах након тога, вера је надјачала његов атеизам, показујући му да је љубав јача од мржње, а вјера јача од атеизма.
Видимо како се зло разгранало и на све стране разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда и на сваком месту дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Да ли нас је Господ заборавио? Знамо, а и апостолско слово нас опомиње: с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање. Зато, одговор нам је у нашој вери да је Господ Створитељ и Сведржитељ.
Научимо се Јеванђељској причи о смокви. Свако дрво које не рађа добра плода, сече се и у огањ баца. Будимо плодна и добра дрва, да нас Господ препозна као Своје и да нам се обрадује по Његовом Другом Доласку.