Патријарх Павле: живот на Распећу
Пре 14 година на данашњи дан упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Павле. Овом приликом износимо један пример његовог држања пред силницима овог света, који говори и о његовој храбрости и доследности да одбрани своју Цркву и своју веру.
Од oрла научимо се причи
Желећи својој деци најбоље, родитељи им чине „медвеђе услуге“ не знајући да ће их оне у каснијем животу много коштати. Неке од њих ова претерана пажња, заштита и удовољавање њиховим жељама и хировима, просто обогаљи, духовно осиромаши и потпуно отупи... Сетимо се само речи блаженопочившег патријарха Павла: „ Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи нису ништа дали“!
„Бог у души“ није Спаситељ
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни – а пре свега Евхаристије – о томе шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Православни поглед на неурастенију
Раздражљивост, или неуроза, како се она медицински назива, последица је непознавања себе, гордости и неразмишљања о драстичној промени своје природе, као и непознавање кротког и смиреног Исуса. У медицинским круговима се сматра да је неурастенија најчешћи облик неуроза, а појављује се у широком кругу - као слабост нервног система, па до потпуне исцрпљености човекових животних снага.
Не мучи себе
Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“. Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе, када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити? И Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшамо живот и себи и другима.
Лицем у лице...
Породица је заједница која нас непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да чинимо дела добра, јер смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије.
Писмо из маминог детињства
Чудесна исцељења молитвама светих Божијих угодника, стиче се утисак, сасвим неправедно носе назив – чудесна. Пре би се могло рећи да су такви догађаји посве нормални, ако их осмотримо из перспективе љубави Божије и оних који су том љубављу испунили своје постојање. Зато је наше обраћање њима за помоћ потпуно легитимно а њихов одзив на наше вапаје сасвим логичан.
Чудо светог ратника у Херцеговини
Као што је и Свети Јован Рус, ратник и чудотворац, бранио Косово и Метохију и након тога се приказао верницима у Грчкој, тако је и Свети Димитрије, на дан када га Православна црква прославља, бранио српски народ у Херцеговини. Тог дана се појавио и у цркви у Солуну и верницима рекао: "Ја сам овдашњи, а долазим из Босне. Тамо је борба за Православље!"
Може ли одећа бити у служби мисионарења?
Рекло би се да је за верника питање „Шта да обучем?“ тако небитно и несуштинско у поређењу са проблемом спасења душе, да није чак вредно расправљати о томе. Али, ипак... Шта би било заиста побожно: не бринути се уопште о свом изгледу ради духовног раста, или славити Бога и својом унутрашњом и спољашњом лепотом?
Рука радљива господариће
Рад је једна од темељних категорија постојања човека, или како данас воле да кажу, егзистенције. Али, ово се не односи само и једино на економску страну наших живота. Рад је много више од опстанка. Рад је духовна сила јер кроз њега и у њему човек показује и своју боголикост. Јер, и Христос је био радник.
Дозволимо Христу да нас пронађе
Човек живи као изгубљени новчић, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.
Заглављени у животним околностима
Када смо “заглављени”, када су околности такве да не могу да се промене, човек треба да схвати да над тиме нема контролу. Тада треба пустити Богу да Он то уради, на најбољи могући начин и у тренутку када је то најбоље за нас. Дакле, да употребимо веру, но, не ону интелектуалну, већ веру која значи поверење у Бога, опуштено поверење и очекивање да ће Бог разрешити на прави начин.
О Божјем промислу
Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависан од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем о њему.
Ко чека – дочека
Црква наша соколи нас да у подвигу не малакшемо; да не посустанемо и не отпаднемо. Зато износи пред нас пример храброг и истрајног човека Божијег, Авраама, који је веру у Бога, Јединога, до последњег даха свога неокаљану пронео.
Сами себе и једни друге...
Људи у наше време долазе у цркву „за себе“ и ради себе. Често се ни не спремамо да нешто предајемо, поклањамо и жртвујемо Богу. Напротив, спремамо се да од Њега нешто узмемо. Зато предати Христу самога себе и сав живот свој, равно је озбиљном мучеништву. Но, ко се преда мучењу за Цара, са Царем ће и царовати у Царству.
Када је ћутање боље од говора
Често се на разговоре о вери гледа као на голо сакупљање информација, датума, чињеница из историје које ће, ако се спремно издекламују у погодном тренутку, довести противника у интелектуални шах-мат. Међутим, животно је важно на који начин треба да се говори, колико је лични пример духовног живота и борба са сопственим страстима неопходан услов да са неким уопште и говоримо о вери, са надом да наш саговорник заиста жели и може да нас чује.
Зашто се распадају бракови хришћана?
Једна од највећих заблуда која људе доводи у прилику да негативно коментаришу црквене људе, па и свештенство, јесте став да је у Цркви све идеално, хармонично, да је живот у Цркви, безмало, живот у рају. Али, стварност је потпуно другачија. Један од „фронтова“ на којем се испољава сва трагика живота у Цркви јесу и бракови и породице.
Разне врсте атеизма
Зашто неки људи не верују у Бога? Стварно – зашто? Сваки православни хришћанин пре или касније среће људе који не верују у Бога. И ако му је стало до њих он покушава да схвати корен њиховог неверовања. Корени су различити. Хајде да покушамо да их заједно анализирамо.
У светлости Твојој видимо Светлост
Наш живот је премрачан, утопљен је у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: Која сила на свету може да распрши ову греховну таму? Одговор је јасан: Светлост Христова, просветљује све! О значају истинске, освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле саветујући хришћане: “Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости.”
Свети Николај Српски: ОЧЕ НАШ
Основни закон једног савршеног и срећног друштва стоји пред очима људским већ 20 векова. Тај основни закон састоји се из неких 70 речи. И тај устав назива се Оченаш. Тај основни закон је тако састављен, да сви парламенти на земљи нити му могу што одузети ни додати. И тако је истинит, да таласи времена ударају о њега и разбијају се као о тврду стену. И тако је свеобухватљив, да сви народи могу сместити у њега свој ум и своје срце, и сва васиона може се опасати њиме као појасом.