Архимандрит Андреј (Конанос): „Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност”.
Добро које људи чине једни другима, најчешће је мотивисано сопственом коришћу. Тако је то у палом свету. Али, хришћански начин постојања надилази овај свет и требало би да покретач добра код хришћанина буде сасвим другачији. Добро треба чинити не да би се угодило себи или другима, него пре свих – Богу. Не да би те људи видели и хвалили. Деси ли се то, примио си плату своју, од Бога нема шта да очекујеш.
Што се више човек пење духовном лествицом умножавајући своје подвиге, то је већа опасност од пада. Много је примера, о којима сведочи светоотачка литература, да су подвижници допадали таквих обмана које су сав њихов подвиг бацале у понор. Међу њима не мали број је духовну обману платио својом крвљу и животом.
Сваки православни хришћанин неизоставно мора знати суштину живота ако жели да буде спасен. А то је покајање. Господ нам је обећао да ће нам опростити ако се покајемо данас и одмах. Али, Господ нам није обећао да ћемо доживети сутрашњи дан!
Ако осећате да се ваш породични живот не развија онако како бисте желели, онда се запитајте ко је крив за ово? Застаните и размислите, да ли сте данас изговорили ту чудесну реч која садржи благослов Оца нашег Небеског?
Равнодушни однос према блиским људима, незаинтересованост за туђу невољу, апатија као уобичајено стање душе… то је готово постало норма. Зашто је равнодушност тако распрострањена данас? Шта да се ради ако и хришћанин осећа неку умртвљеност душе? Како да духовни пастир не постане сличан свештенику из приче о добром Самарићанину? За одговоре на ова и многа друга питања дошли смо искусном духовнику – старцу схиархимандриту Илијану (Ноздрину).
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.
У Јеванђељу које се чита на данашњи дан, Христос на упозорава: „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.“ Други Долазак Христов зове се Дан Господњи. Када ће се он догодити велика је мистерија. „Нико не зна, само Мој Отац“, каже Христос. Неизвесност времена Христовог доласка је животворни мирис за оне који бдију и зато се моле још пажљивије. А за немарне, то је мирис смрти и то их чини још немарнијим.
Од ове љубави веће нема да ко положи живот свој за ближњег свог, говори Христос. То смо ми! Зато вас свет мрзи, каже Господ, јер да сте од овога света, свет би своје волео; али пошто нисте од овога света, него вас Ја изабрах, зато вас свет мрзи. Али, омрзнуше прво Господа, а онда и свакога ко иде за Њим. А, цео наш народ, без обзира шта се дешава у појединим тренуцима историје, ипак је непрестано Христов.
Најстрашније, најотровније – то је хипноза целог света, када хиљаде и хиљаде људи са непомућеним лицима клизе у пропаст и још ти се мило смеше, као да је тобож све добро и да се ничега не треба бојати. И тако одлазе скоро сви, без икаквог страха, без вапаја, без позива у помоћ. А они који то виде и знају, шта чине? И њима се то чини тако обичним, тако познатим, тако природним. Сви се и даље траже мир, спокој, срећу, и то управо на том путу...
Сабрат Сретењског манастира, уредник портала „Православие.ru“, јеромонах Игњатије (Шестаков) одговара на питања гледалаца и водитеља програма телевизијског канала „Сојуз“ „Разговори са свештеником“ о томе да ли је тежња ка комфору спојива са хришћанством? Како ускладити ритам савременог живота и ритам Цркве? Које проблеме нам доносе нове технологије које су врло раширене у нашој свакодневици?
Амерички научници тврде да након клиничке смрти, свест особе наставља да функционише. У запањујућем извештају Клиничког центра Универзитета у Њујорку (NYU) каже се да су пацијенти током клиничке смрти потпуно свесни, често посматрајући докторе како раде на спасавању њихових живота, али су потпуно спокојни, без страха или узнемирености.
У свету скоро да не постоји чешће помињана реч од речи - “мир”. Ова реч изговара се у политичким говорима, дипломатској преписци, на међународним конференцијама, међусобним сусретима државника, али и у свакодневном животу међу тзв. обичним људима. Али, мира нема па нема. Где је мир и, заправо, који је то мир који нам је истински потребан?
Људе треба волети, али не треба веровати свим њиховим речима, јер и сами пате због речи које су говорили и кају се због њих. Нама затамњеним какви јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је повезано са болом, муком или са повредом нашег самољубља. Неповерење, наравно, не треба гајити према самом човеку, него ка његовом тренутном стању.
Не бојмо се туге, болести, патње, било каквих искушења – све су то посете Божије, на нашу корист. Пре смрти ћемо захваљивати Господу, не за радости и срећу, већ за тугу и патњу, а што их је више било у нашим животима, лакше ћемо одлазити са овог свете, лакше ће се наша душа узнети ка Богу...
У животу човека постоје само два пута: један је уски, други је широки. Ни на један ни на други пут нико нас не присиљава. Ни са једном ни на другом нико нас не задржава. Којим ћемо путем ићи, то зависи од нашег избора. Али, ко жели да чује који је прави, у Јеванђељу је јасно речено. Зашто морамо да постимо, зашто усамљеност, зашто толико молитве, итд? Они који прате пут спасења знају колико је све то неопходно, док они који избегавају овај пут, пре би да не слушају о томе...
Синод са великим жаљењем указује на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и православне вере јавно одричу светих мученика, пострадалих само зато што су били Срби и православни хришћани, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су и задобили мученички венац. Вишеструко умањивање броја усташких жртава, само је део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима.
У храму канонске Украјинске Православне Цркве (Московске Патријаршије), у западној провинцији Заркапатска, када су активисти ОЦУ и гркокатолици покушали да је заузму, прокрвоточила је фреска Богородице и Богомладенца.
Сваког дана на Светом Престолу где се врши Литургија жртвује се Спаситељ наш Исус Христос. Као што каже свештенослужитељ: "Жртвује се Спаситељ света, који узима грехе света". Кап крви Исуса Христа очишћује све грехе света. Због тога прве службе које се приносе и за живе и за мртве јесу Свете Литургије.
Можете доћи у цркву по здравље и не добити га. Можете доћи због породичне среће, због деце и да не добијете ни једно ни друго. Ни материјално благостање, ни добар посао. Али, није Бог крив за ово. Криви су они који су вас лажним надама намамили у Цркву – они који су Јеванђеље заменили пропагандом! И сада се осећате превареним. Треба да знамо да Црква није средство. Црква је Циљ, којим долазимо до Христа. Јер Он је суштина Цркве, Он је смисао Цркве, Он је сама Црква. Христос је циљ!