Када се чини да је сва нада изгубљена, вера побеђује и највећа искушења. Кроз љубав девојчице Елене према оцу, заробљеном у канџама алкохола, кроз њену храброст и упорност, откривамо снагу вере која може да преобрази и најмрачније душе. Ова прича није само о борби против зависности, већ и о немерљивој снази људског срца и о чудима која се дешавају када се у њих верује.
Јеванђеље Христово је радост, не туга; олакшање, не бреме. Грам вере вреди више од терета бриге. Хришћанин који то не схвати, крштен је само водом, не и Духом. Свештеник који то не схвати, клизи низбрдо уместо да друге подиже. Благослов прати оног ко искрено узвикне: "Вером се више постиже него бригом!"
Духовник је наш саветник на духовном путу, али не и неко ко доноси одлуке уместо нас. Он нам помаже да боље разумемо себе и Божју вољу, али коначну одговорност за наше поступке носимо сами. Важно је разликовати појам духовника од духовног оца, који је везан за монашки живот и захтева посебан облик послушности. Као лаици, можемо имати велику корист од духовне подршке, али истовремено треба да сачувамо своју слободу и одговорност.
У тишини срца, где се вера и љубав преплићу, живео је деда Живан. Његов живот није био исписан великим делима, већ малим, свакодневним чудима вере. Сваки његов дан био је испуњен молитвом, а свака реч прожета љубављу према ближњима. Његова прича је попут псалма, исписана животом, где је сваки стих сведочанство о непоколебљивој вери и дубокој љубави према Богу.
Игуман Рафаило (Бољевић): И у овим данима у којима ми живимо, видимо стратегију зла, која хоће да нам поремети фокус пажње, да почнемо да се бавимо и овим и оним, да улијећемо у неке сасвим сувишне анализе, које срцу уопште нису потребне, чак су му тешке, напорне, провокативне и саблажњиве, него да се држимо срца свога и Имена Божијег, као што Га се држао Свети Макарије Александријски, кога данас прослављамо.
Свакодневно чинимо један грех и не примећујући његову погубност не само по наше спасење него и по наше људско достојанство. То је грех клевете. Њега чинимо сваки пут када некога оговарамо, омаловажавамо, вређамо част или дајемо изјаве иако знамо да су неистините, како бисмо створио негативну слику о другом човеку.
Од сутра верни народ имаће ретку прилику да се поклони икони „Умекшање злих срца“, која већ 25 година мироточи и доноси благодат и исцељење, а прошле године су је дочекале непрегледне колоне верника. Ова светиња биће доступна на поклоњење и целивање у Руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану у суботу 1. и недељу 2. фебруара 2025. године.
"Мајко, зашто си ме убила?" - ове речи, иако неизговорене наглас, одјекују кроз тишину утробе. То је крик који никада није стигао до ушију мајке, али који одзвања у вечности. Ова потресна прича доноси нам тугу и бол из једне сасвим друге перспективе - из света који никада није угледао светлост дана. "Крик који ниси чула" је потресна исповест нерођеног детета, прича о изгубљеној љубави и прекинутом животу.
Нова извршна уредба председника САД, која је јуче ступила на снагу, представља наду за хришћане и све оне који се противе кастрацији, односно промени пола деце. Ова уредба забрањује федералну подршку процедурама "родне транзиције" за малолетнике, што је велики корак у заштити деце од неповратних медицинских интервенција.
Реч „епитимија“ често изазива различите асоцијације - од казне и испаштања, до духовне вежбе и подстицаја за исцељење од греха. Шта заправо представља епитимија у православној традицији и каква је њена улога у духовном животу верника?
Из приче архимандрита Силуана Висана јасно се види шта значи волети по светоназору хришћанства. „Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава“, поручује румунски духовник.
Западне националистичке идеологије теже стицању моћи и земаљској доминацији. Насупрот томе, Светосавље, као начин на који српски народ проживљава Православну веру, нуди сасвим другачији приступ питању националног идентитета. У њему нема места за мржњу и освајања, већ се све земаљско, укључујући државу и њене институције, подређује вредностима попут љубави, праштања и заједништва. Како се ова фундаментална разлика огледа у разумевању нације и државе у светосавском контексту?
Мошти светитеља у Православној Цркви имају посебан значај и поштују се као светиња. Зато, спаљивање моштију Светог Саве није само био физички чин уништења, већ и симболички напад на српски идентитет, духовност и континуитет. Ипак, пепео Савиних моштију, развејан посвуда, учинио је сву србску земљу светом и неразоривом. Остаје нам да будемо достојни потомци спаљенога и свагда васкрсавајућег нашег оца и учитеља.
Царство земаљско обасјава се Царством Божјим. Ова мисао, прожета духом Светосавља, поставља питање о месту српског народа у савременој Европи. Савремена европска цивилизација се изгубила у лавиринту секуларизма и материјализма, док је за српски народ Светосавље компас, који указује да је пут очувања нашег идентитета у контексту европских интеграција повратак вечним вредностима Бога и Цркве, морала, породице и образовања.
Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом комуникацијом само с Богом. И родитељи су признали: „Да смо знали у каквом ће стању бити Андреј, не бисмо му дозволили да постоји. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је“. Јер „што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1. Кор. 1,27-28).
Често размишљамо о монашком животу као о идеалу духовности. Али, да ли је тај идеал примењив у савременом свету, и шта се дешава када покушамо да га пресликамо у своју свакодневицу? Да ли заиста проналазимо мир и испуњење, или се удаљавамо од суштине?
Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас - све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.
Дешава се да и данас деца носе последице родитељског греха. Зато за све оно што радимо, треба увек да будемо сигурни да имамо два сведока: то су Господ и наша савест, који нас неће оставити на миру док се не покајемо за своје грехове.
Од детињства обележеног бекством и скривањем, до мученичке смрти, живот Јована Крститеља био је испуњен изазовима и страдањима. Његове проповеди о покајању уздрмали су тадашње друштво, а његова судбина као Претече Христовог, није само прича о трагедији, већ и о непоколебљивој вери и бескомпромисна посвећеност истини,
Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао.