И монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем, све ће стећи. Ако се онај, ко се труди за спасење спотакне, па чак и ако падне, не треба да се због тога смућује, него нека и даље чврсто држи свој пут; јер без борбе на овом путу се не остаје.
Од времена када је Исус ходао земљом, људи су се питали: „Ко је овај човек?“ Данас, две хиљаде година касније, то питање је и даље актуелно. Док неки виде у Њему само доброг учитеља, други Га повезују са митолошким фигурама или историјским личностима из других култура. Међутим, апостол Петар је јасно изјавио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Ова исповест је била прекретница у историји хришћанства и постала је темељ наше вере.
Православни хришћански живот се разликује од свих осталих облика хришћанства, иако можемо са сигурношћу рећи да и међу хришћанским јересима и конфесијама има праведних људи који живе хришћански. Чудни су путеви Божији и Његова промисао да све људе обасја Својом мудрошћу, односно, да сваког човека додирне Свети Дух.
После обиласка многих Православних цркава и манастира широм света, Мироточива и чудотворна Хавајска Иверска икона Пресвете Богородице стиже и у Европу. Верници у Швајцарској, Француској, Италији, Белгији, Енглеској и Ирској имаће прилику да се поклоне икони која непрестано мироточи од 2007. године.
Постоје људи које сви презиру, осуђују; убијају их, а они оживљавају. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Вређају их, а они све поштују. Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају. Ко су они?
Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чуда архистратига Михаила, да би показао велику милост, даровану од Бога људима.
“Много је званих али мало одабраних” – говори Господ својим ученицима. Ако повучемо паралелу можемо рећи и овако: “Много нас је у Цркви, али је мало оних који уистину знају шта значи право исповедање вере Православне. Занесени традицијом, ретки су они који се удубљују у срж православног исповедања. Када наиђемо на једног таквог онда можемо чути ове речи…
Иако се брзо живи, иако људи много и напорно раде и умарају се те су због тога нису у могућности да се посвете молитви одвојивши део дана за њу, ипак се може обратити којом молитвеном речју Господу. У вожњи, при физичком раду, пред улазак пацијента у ординацију, пред разговор са претпостављеним или потчињеним, пред стројем војника… У сваком послу могуће је пронаћи тај малени простор за сусрет са Њим. Свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу.
Православни Крст је више од једног предмета - он је светиња, молитва и извор утехе за вернике. Иако једноставан на први поглед, он одражава дубоке теолошке истине и служи као визуелни приказ хришћанске вере. Али, поред овог, постоји много других варијација крста познатих у православној традицији. Овде су приказани неки од њих.
Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике, а посебно на нероткиње. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман.
Апокалипса се мора испунити. Историја се не може променити, али се зло може зауставити. У свим ситуацијама хришћанин пре свега треба да остане хришћанин и да се потруди да његово срце буде она тачка у којој се небо спаја са земљом. Само хришћанин који је подвижник може да ослаби демонску силу и да разагна метафизичку таму којом је обавијена Земљина кугла.
Ковачи ”новога света”, безбожног и богопротивног, журно иду по слову Библије, али у супротном смеру. И све оно што је Господ наложио да се чини, они се упиру да то наопачке окрену. Господ створи мушко и женско, а они сад измишљају неке нове врсте и категорије људске и тим својим измишљотинама трују дечје душе.
Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац ни богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било боље. Није се чула псовка. Развод је био непознаница. Људи имали сиромашне колибе, али у тим колибама, са њима живели су анђели. А сада, у великим кућама, са свим комфором, живе - демони.
Јеромонах Серафим Роуз: Живимо у свету који све више постаје непријатељски настројен према Православном Хришћанству. И многи од нас мисле да ако идемо у цркву, постимо, молимо се, у свему осталом можемо бити као сви други, прихватајући оно што нам свет нуди, све док год не учинимо грех. То је погрешно мишљење. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно. Или си православан стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или - уопште ниси православан.
Када волимо своју децу несебично, када смо окренути својој породици, заједници, то је Христос у нама. Он нас подстиче да будемо стрпљиви, да опроштамо, да подржавамо једни друге. Сетите се тренутка када сте некоме пружили руку помоћи, када сте утешили некога ко је тужан. У тим тренуцима, ви сте били инструмент - Божје љубави.
Живот и дела светог Гаврила (Ургебадзеа) су прича о вери, љубави и преданости Богу. Овде износимо сведочаства о његовим саветима и молитвеној помоћи својој духовној деци.
Сви Хришћани говоре: „Кога ћемо волети, ако не Бога?“ Како да знамо да заиста волимо Бога? Да бисмо разликовали истинску љубав према Богу од оне привидне, важно је препознати њене праве знаке. Јер, људско срце је склоно самообмани, а највећа је управо она о љубави.
Налазимо се на ручку код колега и не подижемо руку да се прекрстимо пре ручка. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као олово и не можемо да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава? Плашимо ли се да ће нас сматрати заосталима, или да ће нам се подсмевати? Зар се ми стварно стидимо своје вере, зар се стварно бојимо да је покажемо пред непознатима?
Ово је заиста посебно искуство човека који, будући у духовном слепилу, немајући никаквих зрелих појмова о Богу и вери, доспева под власт сила таме, од којих пострада и то не мало. Но, милошћу Божијом би ослобођен да би остатак свог новог живота провео на хвалу и славу Господа Исуса Христа. Данило Трајковић, упокојио се у Господу, али је написао своје сведочанство не би ли се из њега и ми поучили, онолико колико је коме могуће.
Бог не може да се одвоји од нас јер је Он живот. Он је сав љубав. Кад бисмо и ми имали према Њему такву љубав, приступали мy као према свом искреном пријатељу... Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будемо добри као што су добри анђели и свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом живе!