Услед огромних шумских пожара у Бугарској, један старац постао је невољни херој, успевши да учини оно што је изгледало немогуће - да заустави ватрену стихију и сачува светињу. Изненадна снага, коју му је Бог тог тренутка подарио, доказ је да чак и у најтежим тренуцима, вера може да покрене чуда.
Понекад, у последњим речима умирућих верника, можемо додирнути тајну која је била садржај њиховог земаљског живота, али и ону која им је откривена на граници између овог и других светова. Али клеветници Бога и вере умиру јадно. Нешто им се открива на овој ивици живота, пред саму смрт виде демоне окупљене крај кревета, осете смрад или врелину паклених провалија...
Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме је послао. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи Себи, док за друге остаје затворен?
Монаси манастира Есфигмен, једног од 20 манастира на Светој Гори, већ деценијама су у сукобу са грчким властима и Цариградском патријаршијом. Њихов грех? Боре се за очување аутентичног Православља, супротстављајући се ономе што они виде као либерализацију вере. У најновијем поглављу ове дуготрајне борбе, грчка полиција је затражила одобрење за специјалну операцију - исељење монаха из Есфигмена.
Смрт особе је трагедија за породицу и пријатеље. Понекад се чини да се покојницима више не може помоћи, осим сахране, комеморације, споменика на гробу и лепог сећања на њих. Али у стварности то није тако. Ово је сведочанство из манастира Лелић код Ваљева о томе колико молитва помаже упокојенима.
У животу никада не знате ко је ко и ко вам може помоћи. Ако не можете помоћи, немојте ни одмоћи и немојте никада омаловажавати било кога, па ни онога који спава на улици. Мени се живот променио када ми је једног таквог Сам Бог послао.
Старац Пајсије Светогорац: Крст искушења је узвишенији од благодатних дарова, којима нас дарива Бог. Блажен је онај који има не само један крст, него пет. Мучење, или мученичка смрт је чиста плата. За то у сваком искушењу треба да кажемо: “Благодарим Ти Боже мој, јер ми је то било потребно за моје спасење.
Да ли извлачимо праве поуке из нашег страдања? Да ли је икада могуће пребродити тешкоће без вере? Страдање се допушта да би они који страдају били пажљивији и посвећенији Богу, каже Свети Јован Златоусти. Зато, да ни не покушавамо да се изборимо са проблемима уколико претходно не затражимо помоћ од Бога.
Изнад свега имајмо дела Љубави, јер по томе знамо да имамо Христа, односно благодат Његовог Светог Духа, јер ако то немамо онда су нам бадава сви постови! Не спасава пост, него Христос, а Христос је Љубав.
Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност.
Да бисмо разумели у какву то област душа улази након смрти, морамо имати целовит поглед на људску природу. Морамо знати каква је била човекова природа пре пада, затим какве су промене наступиле после пада, као и какве су човекове способности за ступање у везу са духовним бићима. Можда је најкраћи а најјаснији православни одговор на ова питања дат je у књизи епископa Игњатија Брјанчанинова у којoj је посветио једно поглавље разматрањ у о „чулном опажању духова“ тј. анђелских и демонских јављања људима.
Прекид већ започетог живота у Божијим очима непоправљиво је кршење Његове најважније заповести. Ово је истинита прича о томе како је сузама једна мајке и сина спасена нерођена беба, која неће оставити равнодушним ни дубоко религиозну особу, ни искреног атеисту...
Човеков живот иде једним од два пута, све док не пређе преко тачке после које нема повратка. Немогуће нам је и замислити да би светитељи на крају свог живота изненада одлучили да постану блудници или разбојници, јер су дошли у стање у коме је повратак греху немогућ. Печат Антихриста, међутим, искључује свако покајање. Корак по корак, почевши од малог помирења са грехом, прихватајући "прихватљиве" компромисе са савешћу, човек постепено извлачи из себе, не само подобије Божије, које није успео да стекне, већ и сам лик Божији, долазећи до стања после ког више нема повратка. А видљиви печат звери је само симбол који потврђује умртвљеност његовог духа.
Кад год се помене реч безбожник, обично пред нас изрони лик човека нечасног, лажљивог, насилног, грешног у оном свима видљивом облику. Међутим, да ли је баш увек тако? Покушајте да замислите човека који ни мрава згазио није, а који је ипак себе одвео далеко од спасења. Како је то могуће?
Треба стално да идемо на Литургију. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава и на Литургији.
Срећна породица је она гдје гори свијећа пред иконом Пресвете Богородице. Мислим да је најсрећнији тренутак за супружнике када се заједно моле ујутру, захваљујући се за прошлу ноћ и тражећи благослов за дан који је започео. Срећна породица је спремна да радосно подијели са својим пријатељима у вјери оно што им је Бог послао.
Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна друштвена наука.
Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима могуће да практикује непрестану молитву?
Ове дирљиве приче из житија Светог Пајсија Светогорца подстичу нас да живимо са саосећањем, поштовањем и љубављу према свим живим бићима. Оне нам показују да можемо пронаћи Бога и добро у сваком Божијем створењу, чак и у онима који нам се чине непријатним. Старац Пајсије је био истински светац који је живео свој живот у складу са својим учењима, и његов пример требало би да буде инспирација свима нама.
Када мислимо на светитеље, иако инспирисани њиховим јунаштвом, чини нам се да никако не можемо бити као они. И зато је понекад корисно сетити се да су и Свети апостоли Павле и Петар су показали ону врсту људске крхкости коју сви ми показујемо. Апостол Павле је прво био прогонитељ хришћана, а Петар се три пута одрекао Христа. И обојица су постали Првоапостоли Цркве Христове. И зато, оно што можемо да научимо од њих је да се "сила Божија у слабости усавршава".