Сви ми припадамо православној вери, и сви исповедамо Исуса Христа за свога Господа и Бога. Међутим, за некога је Христос само део богослужбено-обредног процеса док је за друге мистичка интуиција која има своје корене у евхаристијском искуству. Такви у Христу виде Агнеца Божијег који је заклан не узалуд него за живот света. Управо Га као таквог у свом искуству виде двојица истакнутих богослова чије различитости не мири само чињеница да припадају православној вери – старац Порфирије Кавсокаливит и протојереј Александар Шмеман.
Последњих месеци примећена су масовна мироточења икона у Русији и Украјини. Такве појаве сматрају се и упозорењем на будуће тешке догађаје, али истовремено и знаком да људи неће остати сами.
Искуство хришћанина је истинско само када више волимо крст од удобности; када доживљавамо Царство Божије као нешто реалније од историјских догађаја; када се у својим невољама више молимо, а мање расуђујемо; кад нам је наш брат ближи од сопственог «ја»; када жудимо за смрћу више него за животом...
Праведници ће се преобразити у трен и обући у тело Новога Адама, Васкрслог Христа, у тело будућег века. Закони овог пропадљивог света неће важити више, као што је и сам Господ показао, када се својим ученицима јавио прошавши кроз затворена врата. Оно ће бити у радости и светлости будућег века, у пуноћи живота са живим Богом.
Одговор је - да коначно верујемо у Њега! Људска душа је Богу дража од целог света, и зато Он понекад мало јаче закуца на врата наших срца, шаљући нам извесна искушења. Постојивелика разлика између вере те особе на почетку жалосног пута и након што је ситуација решена. Атеиста се претворио у хришћанина, млак верник – у пасионара, праведник – у свеца, захвалан за патње на свом путу да пронађе Бога, најдрагоценије благо на свету.
Народна мудрост каже: Чини добро, не кај се; чини зло, надај се. То значи, без обзира шта ти се вратило на твоје добро, немој се покајати што си добро учинио. А ако си нешто лоше учинио, надај се лошем и по себе.
Да човек може бити опседнут демонима показује непобитно сва хришћанска литература и православно предање још од времена апостола Христових. Ово је прича о демонским нападима и избављењу од силе сатанске дванаестогодишњег дечака коју нам је послао његов отац с намером да помогне и другима који имају сличне проблеме...
Живот у Христу није начитаност, дар лепог говора или цитирање Светих отаца, као ни упознавање са старцима и подвижницима Цркве. Живот у Христу је спознаја воље Божије. Ако већ верујемо у Његову добру промисао, ако верујемо у то да је Њему познат наш живот и да нам Он увек жели само добро, зашто се онда не препустимо Њему?! Без апсолутног поверења у Њега и предавања себе Његовој вољи, ми, заправо, умиремо у својим гресима.
Талас феминизације који већ више од једног века запљускује свест и савест цивилизације није срачунат само и једино на урушавање Богом благословеног устројства човечанства, већ директно удара на темељ тог устројства – жену. Нажалост, хришћански свет је први постао жртва лажне слободе заборавивши на истинско достојанство и слободу коју жени даје једино васкрсли Христос.
После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки. Оне су својим животом сведочиле не само еванђелску делатну љубав, него и чврсту веру у најтежим тренуцима. Када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу.
Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.
И ове године православни верници су удостојени силаска Благодатнога огња. Сваке године на Велику суботу у Јерусалиму се пали нестворени огањ, као чудо Божије, у Цркви Христовог Гроба, кога јерусалимски патријарх дели верницима окупљеним у крипти цркве.
Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери.
Да бисмо оговорили на питање које стоји у наслову текста, потребно је најпре одговорити на питање: Ко је распео Христа? Судећи по јеванђелским текстовима који о томе говоре, на ово питање није лако одговорити. Из њих се стиче утисак да се ради о сложеној политичкој игри у коју су укључени, како тадашњи јерусалимски центри моћи, тако и народ окупљен у Јерусалиму поводом празника Пасхе.
Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно.
Упутите своје уздахе и сузе Христу, Који страда за нас и то ће бити најпријатнија жртва Господу. Докажите да и ви умете да на љубав одговорите љубављу, да сте истински хришћани и да из љубави према Христу можете да бдијете са Њим, да бдијете над својим срцем, макар у тим часовима, у којима је Он Сам за нас пио чашу гнева небеског.
Старе иконе, папирне литографије с ликом светитеља, хиљаде икона - мироточе данас у разним крајевима Русије. Божија благодат, рушећи све законе материјалног света, излива се с Небеса преко њих на нас. Ето како нам тајанствено и загонетно Господ даје знак свог невидљивог присуства у свету видљивом, реалном. Основно је да се схвати, да би нам ова светост помогла, да морамо да се усавршимо, да се очистимо од греха, да изменимо своју греховну природу.
Богородица Есфагмени је чудотворна икона из XIV века и налази се у нартексу параклиса Светог Димитрија, који представља део саборног храма Ватопед на Светој Гори. Бројна су ње чуда, али ово је чудо над чудима! У питању је тренутак када је њен образ ножем тешко повредио неки јерођакон, одакле је потекло много крви. Од тада ову свету икону зову Есфагмени (на грчком: „заклана/посечена“).
Покајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи.
Са црквеног становишта, човек треба да се остварује – шта год да ради – кроз било који свој поступак, дело, однос са другим људима. Главно је да ваше активности одговарају идејама хришћанског морала. Постоји молитва пре почетка сваког посла: „Благослови, Господе, и помози мени грешном да довршим дело које почињем на славу Твоју“. Ако ако кувар, лекар, вулканизер и сл. добро, поштено раде свој посао, а притом су хришћани, они то раде на славу Божију.