„Шта је милостиво срце? То је срце које гори за сву творевину: за људе, птице, животиње, демоне и свако створење. Од силне самилости и велике жалости срце се стеже и не може поднети да чује или види било какву штету или макар и најмању жалост коју трпи неко створење.“ (Свети Исак Сирин)

У јавном простору и на друштвеним мрежама све чешће се појављују круте, теоријске тврдње које, под плаштом тобожње духовне дубине, покушавају да жигошу сваког ко покаже љубав и самилост према животињама. Позивајући се на античке аналогије и селективна правила, поједини критичари изводе радикалан закључак да је савремена приврженост кућним љубимцима један од главних симптома духовног банкрота, себичног нарцисизма и цивилизацијског пада у којем је животиња, наводно, заузела место које припада човеку.

Читајући такве текстове, препуне тешких речи о „расипању љубави на бесловесна створења“, тешко је отети се утиску да из њих не проговара хришћанска брига за ближњег, већ хладно, самоуверено теоретисање које лакше препознаје туђе заблуде него сопствени недостатак милости.

И управо ту, на месту где жива љубав уступа место апстрактним конструкцијама, намеће се она иронично преобликована реченица Максима Горког: „Човек, како то гордо звучи.“ Јер човек који је толико уверен у сопствену узвишеност да презире све што није човек и који у самилости према слабом створењу види духовни преступ, лако може изгубити управо оно што га чини истински великим.

Још је необичније што се у таквим расправама постепено ствара утисак да је управо љубав према кућним љубимцима један од главних узрока духовне и демографске кризе савременог света – као да ће се породица обновити ако људи престану да удомљавају напуштене псе и мачке, као да ће се деца поново рађати ако нестану животиње из наших домова и као да је највећа опасност за човека то што је показао самилост према бићу које страда, док се истовремено много дубљи и стварнији узроци кризе готово и не помињу.

Уместо да се пажња усмери на културу која већ деценијама релативизује брак, обесмишљава родитељство, велича крајњи индивидуализам и постепено потискује сваки облик жртвене љубави, као нови кривац појављује се пас који спава у стану, мачка коју је неко спасао са улице или човек који је повређеној птици пружио руку.

Таква замена теза није само погрешна него и опасна, јер скреће пажњу са стварних духовних болести на нешто што само по себи не представља никакву духовну претњу, већ, напротив, у многим случајевима открива да човеково срце још није потпуно изгубило способност да саосећа.

Наравно, Црква никада није учила да животиње имају исто достојанство као човек, нити да љубав према њима сме да заузме место које припада Богу, ближњем или сопственој породици. Такве појаве заиста постоје и сваки православни хришћанин ће признати да човек може направити идола од свега – од новца, успеха, сопственог тела, политике, па чак и од кућног љубимца.

Али из те несумњиве истине никако не следи закључак да је свака брига за животињу духовно сумњива или да је свако саосећање према Божијој творевини знак погрешно усмерене љубави. Управо ту настаје основна логичка грешка читаве полемике: из злоупотребе се извлачи правило, а из појединачних екстрема доноси се суд о сваком облику милосрђа.

Као да ће човек боље волети ближњег ако се навикне да равнодушно пролази поред сваког другог страдања. Као да је љубав нека ограничена количина која ће се потрошити ако човек нахрани гладног пса или спасе промрзло маче.

Препознавање дубљих духовних и друштвених криза

Такво схватање, међутим, нема упориште ни у Светом писму, ни у православном предању, ни у животима светих. Човек јесте створен по лику Божијем и управо зато има јединствено место у творевини, али из тог узвишеног достојанства не произлази право на равнодушност према свему што није човек, већ још већа одговорност за свет који му је Бог поверио.

Хришћанска љубав никада није представљана као нешто што се троши. Она је много сличнија живом извору који се не смањује када напоји жедног, него се управо кроз давање још више умножава. Срце које се научило милосрђу не постаје мање способно да воли човека зато што се сажалило над повређеном птицом или напуштеним псом; напротив, управо кроз таква дела навикава се да не окреће главу пред туђом патњом, ма где је сусрело.

Док се на интернету воде жестоке расправе о томе да ли човек показује „превише љубави“ према свом псу или мачки, много озбиљније духовне и друштвене кризе пролазе готово непримећено. У значајном делу савременог Запада, који је вековима био дубоко прожет хришћанским наслеђем, већ деценијама се развијају схватања која човека постепено удаљавају од разумевања његовог богомданог призвања.

Породица се све чешће представља као привремена заједница коју је могуће лако раскинути када престане да доноси лично задовољство, рађање деце све више се доживљава као препрека самореализацији, а жртва, верност и одговорност приказују се као терет који ограничава личну слободу. Истовремено се шире идеологије које доводе у питање и саме темеље хришћанске антропологије – уверење да је човек створен по лику Божијем као мушкарац и жена, позвани на заједницу љубави, породицу и рађање новог живота.

Последице таквог начина размишљања већ су одавно видљиве: наталитет у многим европским земљама достигао је историјски минимум, становништво убрзано стари, све више људи живи без породице и деце, усамљеност је постала један од највећих друштвених проблема, а човек се све чешће вреднује према својој продуктивности, економској користи и способности да троши, уместо према љубави коју је спреман да пружи и жртви коју је спреман да поднесе.

Ниједан озбиљан демограф, социолог или познавалац савременог друштва неће рећи да је до оваквог стања дошло зато што људи имају кућне љубимце. Узроци су далеко дубљи и налазе се у промени читавог вредносног система. Управо зато делује необично када се највећа духовна опасност препознаје у човеку који је отворио свој дом напуштеној животињи, као да ће друштво оздравити ако престанемо да спасавамо псе са улице, док истовремено мирно посматрамо идеологије које годинама поткопавају породицу и обесмишљавају сам дар живота.

„Праведник се брине за живот своје стоке, а у безбожника је срце немилостиво.“(Приче 12,10)

Овај стих не каже да је брига о животињама највећа врлина, нити њоме замењује љубав према човеку, али открива да се праведност препознаје и по томе како човек поступа према бићу које му је потпуно препуштено. Онај ко је немилосрдан према слабоме, тешко да ће дуго остати истински милосрдан и према човеку.

Још дубље разумевање исте истине налазимо код апостола Павла који, говорећи о последицама човековог пада, не спомиње само људски род него и читав створени свет:

„Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“ (Рим. 8,22)

Исту истину потврђује и сам Господ Исус Христос. Говорећи о Божијем промислу, Он не почиње од човека, већ од најмање птице коју су људи сматрали готово безвредном:

„Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ниједан од њих не може пасти на земљу без Оца вашега.“ (Мт. 10,29)

Тек после тога Христос додаје:

„Ви сте бољи од много врабаца.“ (Мт. 10,31)

Редослед није случајан. Господ најпре открива да Бог не заборавља ни најмање створење, а тек потом показује да човек има веће достојанство. Узвишеније место човека у творевини не укида Божију бригу за остали свет, него је потврђује.

Из тог разлога поставља се питање које није нимало споредно: шта је већи духовни проблем – човек који нахрани гладног пса, спасе напуштено маче или помогне повређеној птици, или човек који је изгубио способност да га било чија патња уопште дотакне?

Саосећање је налик мишићу који јача сваким добрим делом, а слаби сваким свесним одбијањем да се одговори на туђу патњу. Управо зато човек који се сажалио над једним слабим створењем није потрошио своју љубав, него је своје срце учинио способнијим за још већу љубав.

Не изненађује што многа деца своје прве лекције о одговорности, нежности и самилости науче управо кроз бригу о кућном љубимцу. Када дете нахрани гладно штене, напоји мачку или брине о болесној животињи, оно не учи само како да се стара о њој, већ постепено усваја нешто много важније – да постоји неко слабији коме је потребна његова пажња. Таква искуства постају прве лекције из жртве, одговорности и саосећања, које ће сутра лакше препознати и у човеку који је гладан, усамљен или болестан.

Човек – круна творевине, а не њен тиранин

Једна од највећих заблуда савременог човека јесте уверење да се његово достојанство чува тако што ће непрестано истицати своју надмоћ над свиме што га окружује. У таквом схватању величина се мери моћи, а власт правом да се располаже, искоришћава и одбацује. Међутим, библијски поглед на човека потпуно је другачији.

Свето писмо открива да је човек створен по лику Божијем и да му је поверена власт над земљом, али ту власт никада не представља као дозволу за самовољу, већ као службу. Свет му није дат да би га беспоштедно трошио и уништавао, него да би га обрађивао, чувао и са благодарношћу приносио Творцу.

Човек није власник света, него његов управитељ. Онај коме је много поверено, позван је и да покаже много љубави.

Православна Црква је човека одувек видела као биће које у себи сабира читав видљиви свет и које је позвано да га кроз благодарење принесе Богу. Свети Максим Исповедник говори о човеку као о посреднику који је призван да помири оно што је грех раздвојио и да целокупну творевину врати њеном Творцу.

У томе се открива истинска величина човека – не у томе што господари силом, већ што служи љубављу.

Свети Василије Велики, тумачећи извештај о стварању света, позива хришћане да природу посматрају као велику књигу у којој се открива Божија премудрост. Онај ко уме да чита ту књигу у лепоти једног цвета, у лету птице или у складности читавог живог света препознаје траг свога Творца.

Уосталом, свако ко је икада живео са животињом зна да се тај однос не може свести само на корист или навику. У тихом погледу старог пса који годинама верно чека свога домаћина, у радости којом га дочекује после кратког одсуства или у поверењу које показује према ономе ко му је пружио уточиште, човек препознаје нешто што га подсећа на сопствену одговорност.

Не зато што животиња постаје човек, него зато што човек кроз ту бригу поново учи шта значи бити човек.

Историја и савремени живот препуни су примера који сведоче о томе. Пре неколико година из Русије је стигла вест о напуштеној мачки која је током сурове зиме пронашла новорођену бебу остављену у контејнеру, легла преко детета да га својим телом загреје и сатима упорно мјаукала све док није привукла пажњу пролазника. Захваљујући томе, дете је преживело.

Нико разуман у том догађају неће видети доказ да је животиња „већа“ од човека, али ће свако ко има и најмање осећаја препознати колико је чудесан свет који је Бог створио и колико понекад и најмање створење може постати средство спасења нечијег живота.

Сличних примера има и са псима који су, бранећи своје власнике, стали испред разјарених животиња, пожара, провалника или других опасности, прихватајући сигурну смрт да би спасли човека.

Такве приче не треба романтизовати нити од њих правити богословске доказе, али их не треба ни презирати као нешто безначајно. Оне нас подсећају да је Бог у свет који је створио уткао дубље законе него што их човек често уме да препозна и да чак и тамо где нема разумне душе као код човека можемо препознати призоре који буде захвалност према Творцу.

Посебно је неправедно када се људи који брину о животињама олако проглашавају духовно заблуделима, без икаквог покушаја да се разумеју околности њиховог живота.

Размишљају ли они који тако лако изговарају осуде о старим и усамљеним људима које су сопствена деца, рођаци или читаво друштво одавно заборавили?

У тим тихим становима, где телефон понекад не зазвони данима, где се врата ретко отварају и где су разговори постали успомена, пас или мачка често остају једино живо биће које човека свакога јутра дочека са радошћу.

За једног усамљеног старца брига о животињи није израз нарцизма нити замена за породицу, већ понекад једини разлог да устане из кревета, припреми храну, изађе у шетњу, проговори са комшијама и не препусти се безнађу.

Животиња не може заменити ни породицу, ни пријатеље, ни Цркву, али може човеку вратити осећај да је некоме потребан, а управо тај осећај неретко постаје први корак ка повратку у живот.

Зато није мудро олако исмевати такву везаност, јер она често није плод духовне изопачености, него последица усамљености коју је створило друштво у којем су људи много пре напустили једни друге него што су почели да удомљавају животиње.

Светитељи нису волели мање човека, него више читав свет

Најбољи одговор на тврдњу да милосрђе према животињама представља духовну заблуду не налазимо у савременим полемикама, већ у животима светих.

Ако би било тачно да духовни раст нужно води ка равнодушности према осталој творевини, онда бисмо то најпре очекивали управо код оних који су се највише приближили Богу. Догађа се, међутим, управо супротно.

Што је човек био ближи Богу, то је његово срце постајало шире. Благодат није у њима угасила осећај за свет који их окружује, него га је очистила од себичности и учинила способним да препозна бол сваког Божијег створења.

Тако је Свети Герасим Јордански, према древном предању, у пустињи сусрео лава који је тешко храмао јер му се дубоко у шапу забио трн. Док би већина људи у таквој животињи видела само опасност, светитељ је у њој препознао створење које страда. Извадио му је трн, очистио рану и превио је. Од тога дана лав је остао уз њега као кротки пратилац.

Сличну слику налазимо и у животу Светог Серафима Саровског. Док је живео у дубини шуме, у непрестаној молитви и подвигу, дивљи медвед је долазио до његове келије и мирно узимао храну из светитељевих руку.

Свети Серафим је знао да право чудо није у медведу, већ у човеку. Када се срце очисти од гордости, насиља и себичности, оно почиње да зрачи миром који осећа сва творевина.

Најлепши пример за то је Свети Старац Пајсије Светогорац, чије је житије препуно невероватне љубави према сваком живом створењу. Сведочанства говоре да Старац никада у свом животу није хтео да убије чак ни инсекта или комарца, видећи у њима део Божијег плана. У његову келију су долазиле дивље змије које су га слушале и са којима је делио храну, птице су му слетале на рамена, а он је са свим тим животињама разговарао као са истинским пријатељима.

Његова љубав према творевини није умањила љубав према човеку. Напротив, била је њен природни наставак.

Управо зато што су бескрајно волели човека као икону Божију, светитељи нису могли равнодушно да гледају ни патњу осталих Божијих створења.

Као да се данас подразумева да човек мора да бира између љубави према људима и милости према остатку творевине, као да су те две љубави супротстављене. У православном искуству никада није било тако. Благодат не сужава срце – она га непрестано шири.

Свети Јован Златоуст каже: „Ништа човека не чини толико сличним Богу као милосрђе.“

У тим речима садржана је суштина читавог хришћанског живота.

Милосрђе је мера човека

Можда је зато право питање које ова расправа поставља много дубље од питања односа према животињама.

Оно гласи: какво срце желимо да изградимо?

Наравно, однос према животињама може постати нездрав ако заузме место које припада Богу, породици или човеку. Постоје људи који у кућном љубимцу траже замену за Бога, породицу или истинску заједницу.

Тада проблем није љубав, него нарушен поредак љубави. Идол није опасан зато што је пас, новац, слава или било шта друго; опасан је зато што је заузео место које припада Једином Богу.

Али из те несумњиве истине не следи да је свака брига за животиње духовна заблуда.

Погрешно је постављати човека и животињу као супарнике који се боре за наше срце. Хришћанска љубав није игра у којој један добија само ако други изгуби.

Она има свој поредак: на првом месту је Бог, затим човек створен по Његовом лику, а потом и читав створени свет који нам је је Бог поверио на старање.

Када је тај поредак очуван, љубав се не дели – него се умножава. Срце које је научило да буде милостиво према слабом створењу не постаје мање способно да воли човека; напротив, оно се вежба у саосећању које ће сутра препознати и много веће људске патње.

Управо је зато Свети Исак Сирин могао да остави речи које су кроз векове остале једно од најдубљих мерила духовног живота:

„Шта је милостиво срце? То је срце које гори за сву творевину: за људе, птице, животиње, демоне и свако створење. Од силне самилости и велике жалости срце се стеже и не може поднети да чује или види било какву штету или макар и најмању жалост коју трпи неко створење.“

Те речи не позивају човека да заборави своје јединствено место у творевини, нити да изједначи човека са животињом.

Напротив, оне показују шта значи бити човек онако како га је Бог замислио.

Само онај ко је истински свестан да је створен по лику Божијем може разумети да величина није у владању, него у служењу; да се достојанство не доказује гордошћу, него смирењем; и да је најузвишенији израз људске природе способност да воли.

Јер човек није велики зато што му је све под ногама. Човек је велики онда када уме да се сагне и подигне оно што је слабо, јер се управо у том сагињању најјасније открива лик Онога Који:

„није дошао да Му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Мт. 20,28)

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић