Било је то давно. Допутовао је у Саровски манастир нови архијереј. Много је слушао о Божијем угоднику Серафиму, али ни сам није веровао причама о чудима баћушке. Дочекали су монаси архијереја звонима, свим почастима и у храм увели. Погостили су га, како треба. Сутрадан, служба. Погледавши све, архијереј упита: „А где живи отац Серафим?“ А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Била је зима, снега у саровским шумама - брда читава!

С муком се пробио архијереј. Морао је последњи путић и пешке да прође... Баћушку су обавестили да ће му сам архијереј доћи у посету. Божији угодник до земље се поклони.

„Благослови, – рече, – мене, убогог и грешног, свети Владика! Благослови, баћушка!“ Он је архијереја стално звао - баћушка. Архијереј га је благословио и пошао испред њега у келију. Свита је остала да чека. Ушли су, помолили се и сели. Баћушка рече:

„Имам високог госта, а ево код убогог Серафима ничега нема.“
„Не узбуђуј се, сит сам. Него, разне приче круже о теби.“
„Какве то приче, Владико? – пита угодник, као да не зна.
„Ево кажу, чудеса правиш.“
„Не, Владико, убоги Серафим чудеса не може да ствара. Чудеса прави само Господ Сведржитељ. Њему је све могуће, Милостивомe. Он је и прекрасан свет ни из чега направио. И нама је Владико, погледај, дао благодат, и то какву...“

Архијереј се осврнуо у угао, где је показивао угодник, а тамо - велики жбун са крупним, зрелим малинама израстао. Занемео је архијереј и ништа није могао да каже. Зима – а малина на голом патосу израсла! Као у причи! А баћушка Серафим узео је тањирић и обрао малине. Принео их је госту.

„Пробај, Владико, пробај! Немој бити збуњен. Бог има свега много! И кроз убогог Серафима по молитви његовој и по милости Својој неизрецивој, Он све може. Ако имате вере и планине можете померити. Само не треба сумњати, Владико. Пробај, пробај!“

Архијереј је све појео, а затим кренуо да се поклонио баћушки.

Али баћушка је успео да га заустави и рече му:
„Не треба ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти си архијереј Божији! Имаш велику благодат! Благослови мене грешног и помени!“

Архијереј послуша и устаде. Благословио је баћушку и само две - три речи рекао:

„Опрости ми, Божији старче: згрешио сам пред тобом! И моли се за мене недостојног и у овом животу и у будућем.“
„Слушам, Владико, слушам. Само ти до смрти моје никоме о овоме не причај, иначе ћеш боловати...“

Гледа архијереј, а жбуна већ нема, а на тањирићу где су биле малине, мало је сока остало. И прсти су му од малине. Изађе архијереј. Свита га чека. И шта је то, размишља, он тако дуго разговарао са баћушком Серафимом?

А он, гологлав, узео га под руку и води до самих санки. Архијереј, само што је кренуо, рече: „Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, чудеса прави“. Ништа им није рекао за малину. Само је цео пут ћутао и крстио се, мало-мало, па каже: „Велики, велики угодник!“

А када је баћушка умро, свима је испричао причу о малини.