Чудо светих лекара Козме и Дамјана, које се догодило у манастиру Зочиште на Косову, записао је отац Генадиј Беловолов током своје посете овој светињи. Оно што је тамо видео, није било обично чудо – било је то потресно духовно искуство, нешто што, како сам каже, „затресе човека изнутра и не може се заборавити“.
Отац Генадиј је написао: „Има разних чуда, али оно што сам видео у Зочишту није било обично чудо. То је била духовна експлозија, нешто што те потресе до сржи, што те остави без речи и не може да се заборави.“
***
Манастир Зочиште. На Косову. У срцу албанског окружења. Код нас би га звали Козмо-Дамјановски, али Срби га именују по месту – Зочиште. Име које смо тек другог дана успели да изговоримо како треба. Као да је и сам назив био нека врста иницијације.
Прво што нам је рекао настојатељ, архимандрит Стефан, било је кратко и јасно: „Главна светиња су мошти светих бесребреника Козме и Дамјана.“ Бесплатни лекари, како Срби кажу – и то звучи снажније. Не траже плату за своје исцељење, не траже ништа. Само лече.
Њихове мошти поштују и Срби и Албанци. Да, и Албанци. У манастир долазе не само са Косова, него и из Србије. А за Србе – то је подвиг. За Албанце – чудо.
„Како то Албанци?“ – питао сам. „Па они су муслимани!“
Отац Стефан се само благо осмехнуо и раширио руке. „Па ипак…“
„Шта раде?“
„Долазе. Моле се. Доводе болеснике. Нарочито децу.“
Манастир је окружен албанским селом. Џамија се уздиже крај пута. Глас мујезина допире преко зидина. А унутра – тишина, икона, мошти. Као да је манастир у позадини непријатеља. Али и парадокса.
„Како се моле?“
„Ћутке. По своме. Ми не слушамо.“
„Целивају мошти?“
„То је њихова ствар. Ми им ставимо простирку. Они легну. И добијају помоћ.“
Нисам могао да замислим сличну сцену у Русији. Да муслимани долазе код моштију Сергија Радоњешког. Али овде – то се дешава. И не само да се дешава. То је живо. То је стварно. Запитао сам:
„Чује ли Христос њихове молитве?“
„Многи се исцељују…“
Веровао сам оцу Стефану. Али нешто у мени је рекло: мораш то да видиш. Својим очима. Јер ако некоме у Русији испричам да Албанци долазе у српске манастире – неће ми веровати. Превише је то чудно. Превише стварно.
Врисак у храму
Било је после трпезе. Паковали смо кофере. Већ сам у мислима био на путу. И тада – крик. Дечји. Гласан.
Прво сам помислио: једно од наше деце? Било их је петоро у групи. Али онда сам изашао у манастирско двориште – и застао.
Стазом су ишли отац и мајка. Између њих – дечак, пет-шест година. Вриштао је тако да су му уста прекрила пола лица. Ударао се по образима, гребао лице и тело. Крв је већ била на кожи. Призор – језив.
У сусрет им је кренуо монах. Није питао ништа. Само их је повео. Као да их је већ познавао.
„Ко су они?“ – упитах.
„Албанци. Дошли код Козме и Дамјана.“
„Знате их?“
„Не. Први пут их видим. Вероватно издалека.“
У цркви – тишина. Само врисак. Монах је некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су положили дете. Глава му је била тачно испод моштију.
Први минути – урлици. Храм је одзвањао. Мајка се надвила над дететом, беспомоћна. Отац је стајао са стране, стиснутих шака. Ћутао је. Гледао у иконостас.
Нико други није ушао. Само ја. Остали ходочасници су чули вриске, али нису се усудили.
Ја сам остао. И гледао.
Чудо пред очима
Урлици су почели да се стишавају. Прешли су у јецаје. Дете се смиривало.
У џепу сам напипао мој мали фотоапарат. „Идиот“, како га зовемо. Помислих: „Ово је тренутак. Ако неко не верује у чуда – нека види.“
Извукао сам апарат. Направио неколико снимака. Отац детета ме је погледао – али није реаговао. Као да је све то било нормално. Као да је већ био унутар чуда.
Све је трајало десетак, можда петнаест минута. Дете се потпуно смирило. Лежало је мирно. Да га мајка није подигла, вероватно би заспао.
Монах је сложио простирку. Није рекао ни реч. Није се ни прекрстио. Само је неколико пута чучнуо крај детета. Гледао га. Ћутке.
„Сила је овде“
Када се дечак смирио, пришао сам оцу. Питао сам га на српском:
„Како се зовете?“
„Фадиљ“, рече. А онда ме упита:
„Ви сте Словенац?“
Изгледа да ме је одавао мек изговор. Или можда коса. Превише светла за Србина. За њега је Рус на Косову био нереалнији од Словенца.
Рекох му да сам руски свештеник. Али ту се мој српски исцрпео.
„Знате ли још неки језик?“
„Немачки“, рече.
Пронашли смо заједнички језик. И тада је почео да прича.
Рекао је да је пореклом са Косова, али живи у Немачкој. Ради у сервису. Долази једном или двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим – проблеми. Несхватљиви. Лекари не могу да помогну. Зато је дошао овде. У манастир.
Нисам могао да издржим, а да не питам:
„Али ви сте муслиман?“
„Да, ја сам муслиман“, рече. Застао. Замислио се. Као да тражи објашњење. За мене. А можда и за себе.
После паузе, изговорио је речи које никада нећу заборавити:
„Kraft ist hier!“ – „Сила је овде!“
Поновио је то три пута. Сваки пут чвршће. Убеђеније. Показујући кажипрстом на под храма.
Муслиман. Албанац. Исповеда силу наше вере. Пред моштима светитеља. У српском манастиру.
„А како се ваш син зове?“
„Бесмир“, рече.
Застадох. Бесмир – бес, злодух. Ех, кад би знао шта то име на руском значи…
Победа у августу
Породица је изашла кроз манастирске вратнице. У другом расположењу. Отац ми је стискао руку:
„Данке, данке.“
„Како се каже ‘хвала’ на албанском?“
„Фалендерим“, рече. Прва албанска реч коју сам чуо у животу.
Сликали смо се за успомену. Крај вратница. Крај моштију. Крај чуда.
Када су отишли, остао сам сам. И помислио: удостојио сам се да видим чудо. Не само исцељење детета. Веће чудо било је у томе што Албанци долазе у српске светиње. По помоћ. По милост.
Манастир који су сами рушили. Цркву коју су минирали. Монахе које су протерали. Сада – сами долазе. Лежу под мошти. Моле се. Исцељују се.
Шта је то, ако не духовна победа?
Тај Албанац, Фадиљ, више никада неће дићи руку на српску светињу. У то сам сигуран.
Сцена се одиграла пред моштима. Али и пред иконом Богородице – Августовска Победа. Ето вам победе. У августу. У Зочишту.
После тог дана – постао сам мирнији. За судбину Косова. Јер сила, коју је тај Албанац осетио, обавезно ће победити.