Питање да ли је Православље намењено свима или само духовној „елити“ често се поставља у сусрету са појмовима као што је бестрашће. Када се овај појам одвоји од духа Јеванђеља, може да остави утисак да је вера резервисана само за оне који су спремни на екстремна одрицања и монашки живот. Нововерници или они који тек траже Бога лако могу стећи утисак да Православље захтева гушење свега што живот чини пунокрвним – љубави, осећања, жеља, воље и радости, па чак и љубави према породици. Међутим, то није суштина хришћанства.

Шта је заправо бестрашће?

Кључ разумевања лежи у прецизном дефинисању бестрашћа. Овај појам не значи да човек нема никакве емоције, жеље или стремљења. Бестрашће није хладна апатија или емоционална анестезија. Напротив, оно представља потпуну будност срца и ума. То значи да страсти не господаре човеком, већ да је човек, кроз љубав према Богу, преобразио своје страсти у врлине.

Свети Григорије Палама, један од најзначајнијих богослова Православне Цркве, истиче да бестрашће није угашеност живота, већ очишћено срце способно да љуби Бога и ближњег без егоизма. Ово не подразумева потискивање емоција, већ њихово усмеравање ка Богу, ослобађајући их од себичности и греховне везаности.

Апостол Павле учи: „Све ми је слободно, али ми све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује.“ (1. Кор. 10, 23) Овај стих наглашава да није све што је дозвољено уједно и духовно корисно, те да је намера и последица наших дела пресудна за наш духовни живот.

Љубав у браку као пут ка светости

Љубав између супружника када се живи искрено и у Богу није страст у смислу греха, већ света и благословена љубав. Бог је установио брак као заједницу између човека и жене, коју Свето Писмо описује:

„Брак нека буде у части у свих и постеља чиста; а блудницима и прељубницима судиће Бог.“ (Јевр. 13, 4)
„Радуј се са женом младости своје.“ (Приче Сол. 5, 18)

У овоме нема ништа што Христос осуђује, под условом да тај однос није егоистичан, користољубив или искључиво телесан. Чак и полни однос у браку може бити део пута ка светости, ако је освећен љубављу, жртвом, смирењем и верношћу.

Природне жеље и потребе, када су усмерене ка добру и освећене Богом, претварају се у извор благодати.

Погрешно тумачење бестрашћа и монашки пут

Проблем настаје када се бестрашће проповеда ван свог правог контекста, а монашка аскеза се примењује као образац за све хришћане. Монаси се одричу брака, личне својине и световних радости – не зато што су те ствари саме по себи грешне, већ зато што су изабрали начин живота који подразумева потпуно усредсређење на Бога и непрекидну молитву.

Брак, имање и умерене животне радости нису грех, већ дарови Божији. Али монашки пут подразумева добровољно остављање тих дарова ради једног вишег идеала – ради слободе срца које ничим није везано, како би човек у потпуности припадао Богу.

Свети апостол Павле подсећа: „Желим да сви људи буду као и ја; али сваки има свој дар од Бога, један овако, а други онако.“ (1. Кор. 7, 7)

Ово показује да у Цркви постоје различити путеви и позиви. За оне који живе у свету, пут ка Богу пролази кроз свет, а не мимо њега.

Свети Јован Лествичник истиче да није исто бестрашће монаха и мирјана, признајући различите нивое духовног напретка. Ава Доротеј објашњава разлику између „страсти“ као болести душе која удаљава од Бога и „жеље“ као природне потребе.

Апостол Павле наглашава: „Јер наша борба није с крвљу и телом, него против поглаварстава, против власти, против господара таме овога века, против духова злобе у поднебесју.“ (Еф. 6, 12)

Хришћанство не тежи уништењу тела или емоција, већ њиховом потчињавању духу и преображењу благодаћу Божијом.

Христос – пример живота у пуноћи љубави

Господ Исус Христос није позвао само монахе и подвижнике, већ све људе без обзира на друштвени статус или животни позив. Његов живот и дела показују пуноћу људских емоција и односа, без греха.

Он је јео и пио са грешницима: „Дође Син човечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човека изјелице и пијанице, друга цариницима и грешницима.“ (Мт. 11, 19)

Помиловао је блудницу говорећи: „Иди, и од сада више не греши.“ (Јн. 8, 11)

Учестовао је на свадби у Кани Галилејској, где је претворио воду у вино, показујући благослов живота и радости (Јн. 2, 1–11). Плакао је над Лазаревим гробом (Јн. 11, 35), туговао у Гетсиманском врту и радовао се са ученицима:

„Жалосна је душа моја до смрти.“ (Мт. 26, 38)

Овај живот са пуноћом емоција, љубави и смирења отворио је врата спасења свима.

Православље – против греха, не против живота

Православље није против живота, већ против греха. Грех раздваја од Бога, поробљава и одузима слободу. Живот је Божији дар, који треба живети у пуноћи, прослављајући Бога и служећи ближњем.

Православље нуди пут спасења кроз преображење, а не уништење. Позив је да се жеље и страсти освете и усмере ка Богу, претварајући их у врлине.

Апостол Павле описује љубав као: „Дуготрпљиву, благотворну, која не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, а радује се истини; све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје.“ (1. Кор. 13, 4–8)

У тој љубави налази се пут свих ка спасењу.

Бестрашће није одсуство страха, већ преданост Богу упркос страху. Оно припада не савршенима, већ онима који своју бојазан предају у руке Христове.

„Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.“ (Мт. 11, 28)

Ова једноставна, али дубока порука Христова открива прави смисао Православља: пут који није за изабране – већ за све који осећају терет греха, страха, исцрпљености. То није позив на бестрастност или аскезу као крајњу сврху, већ позив на одмор душе и преображење кроз љубав, мир и благодат.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић