Камени зидови задржавали су влагу, ваздух је мирисао на крв и прашину, а ноћ је споро падала над градом који је већ изрекао пресуду. До јутра, девојка је требало поново да стане пред мучитеље, без икакве наде да ће дочекати следећи дан. Тамница је утихнула. А из те тишине уздигла се молитва коју Црква памти већ седамнаест векова.

Имала је шеснаест година. Било је то доба када се тек улази у живот, али и време у коме је она већ препознала Вечност. Римски намесник видео је у њој лепу девојку коју је желео за жену, али је пред собом затекао хришћанку која није пристајала да се одрекне Христа. Најпре су дошла обећања, затим претње, а потом и мучења. Марина је остала иста.

Тек када су се, после првих мучења, за њом затворила тешка тамничка врата, открило се шта је носила у дубини свога срца. Житије је сачувало њену молитву, једну од најлепших које су нам оставили рани хришћански мученици:

„Вишњи Боже, Теби са страхом предстоје све Небесне Силе... Погледај, о Милосрдни! и исцели ово изранављено и као врећа искидано тело моје, и обнови душу моју, и сачувај је за царство Твоје! Дај ми да савладам и згазим непријатеља мог као што се песак гази ногама, да бих непобедивом помоћју Твојом сатрла силу његову, те да се у мени прослави пресвето име Твоје вавек.“

Чудa којa мењају животе већ седамнаест векова

Оно што се потом догодило остаје један од најнеобичнијих призора у житијима светих:

Тамницу испуњава страшан привид. Појављује се огромна змија, окружена гујама, са чељустима које као да гутају читав простор. Ваздух постаје тежак од смрада. Марина се осењује знаком Часног крста. Истога часа земља се расцепљује и прождире страшно привиђење, кров се отвара, а са неба се спуштају блистави зраци светлости. Усред тог сјаја израња велики Крст, и над њим бела голубица, чиста као снег, са поруком:

„Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, јер си победила злобнога врага! Радуј се и весели се кћери Сиона вишњега што дође дан весеља твога, у који ћеш са мудрим девојкама ући у неразрушиви дворац Бесмртнога Женика, Небеског Цара!“

Док је слушала речи небеске голубице, Свету Марину испунила је неисказана радост. Ране су почеле да зарастају, бол је ишчезавао, а тело које је до малочас било искидано од мучења постало је поново здраво и читаво.

Јутро је донело нови излазак пред народ. Намесник је гледао девојку која је после свих мучења стајала мирније него многи слободни људи.

Потом је наредио да донесу велику бачву, напуне је водом и у њу баце Марину. Док су други у тој води видели крај њеног живота, она је подигла поглед ка небу и изговорила молитву која и данас задивљује својом дубином: „Господе... нека ми вода ова буде на жељено свето крштење и на рођење у вечни живот.“

Када су је бацили у воду, затресла се земља. Конопци су сами спали са њених руку, а стражари су у страху одступили. Над бачвом су се расули зраци светлости. Затим се појавио огњени стуб који је досезао до неба. На њему је заблистао Крст, блистав као кристал. Изнад Крста спустила се бела голубица са златним венцем у кљуну. Лебдела је над Марином, додирујући јој главу, док је она стајала у води неповређена и славила Пресвету Тројицу. Тишину је прекинуо глас са неба: „Мир теби, невесто Христова Марино!“

Народ је гледао призор пред којим је разум замукао. Тада се догодило највеће чудо овог житија: хиљаде људи исповедиле су Христа. Предање бележи да је петнаест хиљада душа тог дана примило мученички венац. До малопре посматрачи, у трену су постали сведоци. У једном младом животу препознали су силу Христову.

Љубав јача од живота

На путу ка губилишту, за Марином је ишла река људи. Једни су желели да још једном виде девојку о којој је брујао читав град, док су други носили у себи питања на која више нису могли одговорити старим веровањима.

Измоливши мало времена, Марина се није молила за поштеду живота, већ за људе око себе – да познају Истину. Њене последње речи биле су речи човека који је пронашао благо које му нико не може одузети.

Житије описује тренутак када се земља затресла, а мач испао из руку самог џелата. Изнад Свете Марине пројавио се Господ са анђелима, пружајући руке да прими њену душу. Она која је у тамници молила за обнову своје душе, сада је гледа свог Творца лицем у лице. Испуњена радошћу, сама је охрабрила џелата да изврши своју дужност, показујући да само онај ко зна куда иде може тако спокојно да закорачи преко прага смрти.

После њене мученичке смрти, Црква је сачувала успомену на девојку чије је срце било јаче од сваког страха. Њено име вековима се помиње у молитвама, богослужењима и домовима верних, а њено житије наставља да буди исто дивљење као и у данима када је први пут прочитано.

Векови су донели многа предања о Огњеној Марији. Нека су верно сачувала успомену на њено страдање, а нека су временом добила облике које само житије не познаје. Данас се понегде више памте страхови него сама светитељка.

А Света Марина је читавим својим животом сведочила слободу у Христу. Пред римским намесником мирно је рекла: „Ја се нећу поклонити боговима које не знам, нити ћу принети жртве њима који су без душе и без осећања... нећу одати њима поштовање које приличи Створитељу моме.“ Светитељка која је тако одлучно одбила да се поклони идолима тешко да би желела да њено име постане повод за нове страхове.

Међу тим предањима остало је и уверење да се на њен празник не улази у воду. Могуће је да је та мисао временом израсла управо из житијског казивања о чудесном догађају у води, али житије воду описује као место великог Божјег чуда и слику новог живота у Христу. Зато се и празник Свете Марине памти као сведочанство вере која побеђује страх, а не као дан у коме страх управља човеком.

Од њеног страдања прошло је седамнаест векова. Они који су је осудили одавно су нестали у прашини историје, а име шеснаестогодишње девојке и данас живи у молитвама Цркве. Њен живот остао је једно од најснажнијих сведочанстава вере које је хришћанство сачувало. Показала је да човек може изгубити слободу, здравље, па и сам живот, а да ипак остане непобедив ако му срце припада Христу.

Зато њена молитва ни данас не звучи као далеки глас из прошлости, већ као тихи вапај који сваки хришћанин може да понесе у своме срцу:

„Погледај, о Милосрдни! И обнови душу моју, и сачувај је за царство Твоје... те да се у мени прослави пресвето име Твоје вавек.“

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић