Постоје светиње око којих се вековима плету приче, предања и сведочанства. Неке су постале познате због великих историјских догађаја, друге због исцељења која су се пред њима догодила, а треће због тога што су у најтежим тренуцима постале уточиште читавих народа. Међутим, међу свим чудотворним иконама православног света, мало која носи тако необичну и дубоку тајну као икона Пресвете Богородице „Достојно јест“.

Њена прича не почиње исцељењем болесника, нити спасавањем града од непријатеља. Она почиње једне тихе ноћи на Светој Гори, у тренутку када је, према предању Цркве, сам Небески свет сишао међу људе и оставио им песму коју ће понављати све до краја времена.

Данас милиони православних хришћана изговарају речи „Достојно јест јако воистину блажити тја Богородицу...“ не размишљајући често о томе одакле су те речи дошле. Чују их на Литургији, у манастирима, на славама, током вечерњих молитви или у тренуцима животне невоље. Ипак, иза те кратке молитве стоји прича која делује као да је преузета из најузбудљивијег романа, а која је већ више од хиљаду година дубоко уткана у памћење Православне Цркве.

Ноћ у којој је један монах отворио врата непознатом госту

У десетом веку Света Гора није била место које су посећивале хиљаде ходочасника. Била је дивља, тиха и сурова пустиња испуњена стенама, шумама и малим монашким келијама разбацаним по обронцима Атоса. Ноћу су се чули само ветар, таласи који ударају о стене и молитве које су се изговарале у тами. Управо у таквом окружењу живели су један старац и његов млади искушеник у келији недалеко од Кареје.

Једне вечери старац је отишао на свеноћно бдење у оближњи храм, а искушеника оставио самог. Ништа није наговештавало да ће та ноћ бити другачија од било које друге. Међутим, негде током ноћи зачуло се куцање на врата. Млади монах је отворио и угледао непознатог монаха који је замолио да преноћи.

У свету у којем су путници били реткост, а гостопримство света дужност, искушеник га је без оклевања примио. Када је дошло време за молитву, стали су пред икону Богородице и почели да певају уобичајене црквене песме. Тада се догодило нешто што ће заувек променити историју те иконе.

Када су дошли до химне у част Пресвете Богородице, непознати гост је благо прекинуо домаћина и рекао да се код њих Богородица другачије слави. Затим је почео да пева речи које нико до тада на земљи није чуо:

„Достојно је ваистину блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога-Реч непорочно роди, Ваистину Богородицу величамо...“

Према предању, млади искушеник остао је као укопан. Те речи нису звучале као нешто што је човек саставио. Имале су неку чудну лепоту и снагу, као да долазе из света који није ограничен временом и простором. Биле су истовремено свечане и нежне, узвишене и блиске, пуне љубави према Богородици, али и неке необјашњиве небеске величине.

Камен који је постао сведок чуда

Кана је песма завршена, искушеник је замолио непознатог монаха да му запише речи како их не би заборавио. У келији није било ни мастила ни хартије. Данас би то изгледало као безначајан детаљ, али у том тренутку деловало је као препрека која ће спречити да се нова химна сачува.

Тада је гост затражио камену плочу.

Оно што се потом догодило преноси се већ више од хиљаду година. Непознати монах је прстом почео да исписује слова по камену, а тврда плоча је под његовим додиром постајала мекана као восак. Речи су се урезивале без икаквог алата. Није било звука длета, није било удараца чекића. Само прст који се лагано кретао преко камена остављајући дубок траг.

У том тренутку млади искушеник је схватио да пред њим не стоји обичан човек. Према предању, гост му је открио да је Архангел Гаврило. Исти онај архангел који је Деви Марији донео благу вест да ће родити Спаситеља света.

Када је чудесно писање завршено, небески посетилац је нестао. Не помиње се да је изашао кроз врата нити да је отишао стазом која је водила низ планину. Једноставно је ишчезао, оставивши за собом камену плочу и молитву која ће касније постати једна од најпознатијих у читавом православном свету. Од тог тренутка икона пред којом се чудо догодило добила је ново име – „Достојно јест“.

Од Атоса до читавог православног света

Вест о догађају брзо се проширила Светом Гором, а затим и далеко изван њених граница. Камена плоча је послата у Цариград као сведочанство чуда, док је сама икона остала у Кареји, у срцу Атоса. Временом је постала једна од најпоштованијих светиња читаве Свете Горе, а молитва коју је, према предању, донео Архангел Гаврило ушла је у богослужење Православне Цркве.

Током наредних векова пред овом иконом су се молили цареви и патријарси, монаси и сиромаси, учени људи и обични радници. Свако је долазио са својим теретом. Неко је тражио здравље, неко утеху, неко снагу да издржи животне невоље. И управо су се око тих молитава почела умножавати сведочанства о чудима.

Монашки летописи помињу године у којима је Светој Гори претила страшна суша. Земља је пуцала, виногради су се сушили, а страх од глади постајао све већи. Тада би монаси износили икону у литију и молили се Пресвете Богородици. Према предањима која се и данас препричавају на Атосу, након тих молитава долазила би киша која је спасавала усеве и доносила олакшање читавој монашкој заједници.

У другим временима, када су болести харале Светом Гором, пред иконом су служени молебани за исцељење. Данас је тешко утврдити све детаље тих догађаја, али је чињеница да су монаси вековима чували сведочанства људи који су веровали да су пред иконом добили помоћ онда када су изгубили сваку наду.

Највеће чудо није оно што људи очекују

Када се говори о чудотворним иконама, људи најчешће траже приче о исцељењима, необјашњивим догађајима и натприродним појавама. Међутим, можда највеће чудо иконе „Достојно јест“ није у томе што су неки прогледали, оздравили или добили оно за шта су се молили.

Њено највеће чудо можда лежи у нечему много дубљем.

Вековима људи долазе пред њу са својим страховима, губицима, разочарањима и болом. Царства су нестала, државе су се мењале, технологија је изменила читав свет, али човек је остао исти. И даље се плаши, и даље пати, и даље тражи смисао. Зато и данас, као и у време када се чудо догодило на Светој Гори, неко стане пред икону и тихо прошапуће молитву Богородици. А можда је највеће чудо управо молитва коју је Архангел донео са Неба – молитва која више од једног миленијума не престаје да одзвања православним храмовима широм света.

Зато прича о „Достојно јест“ никада не стари. Она није прича само о једном чуду из далеке прошлости. Она је подсећање да човек није сам, чак ни онда када му се чини да су се сва врата затворила. Подсећање да изнад буке света постоји тишина у којој Бог чује и најтиши уздах. И да је једне ноћи, у малој келији на Светој Гори, Небо оставило Земљи песму која и данас сведочи о тој истини.

Зато речи „Достојно јест“ нису само молитва. Оне су сећање на тренутак када је вечност додирнула време, а Небо проговорило људима језиком љубави.

За Фонацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић