Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5:3)

Једног дана дошао је једном старцу његов ученик и са великом радошћу му рекао: „Оче, постигао сам тачку да када се молим, својим умним очима увек видим Господа испред себе. „Твоје достигнуће није велико и узалуд се толико радујеш“, одговорио му је старац, „када би почео да видиш своје грехе, онда би то за тебе било велико“.

То су изјавили и многи велики светитељи:

Свети Антоније Велики је рекао: „Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе.”

О истој ствари говори и Варсануфије Велики: „Благо теби, брате, ако заиста осећаш да имаш грехе, јер ко их осећа, мрзи их и избегава их на сваки могући начин.

И свети Исак Сирин пише: „Онај који осећа свој грех бољи је од онога који васкрсава мртве својом молитвом.

Јован Кронштатски: „Видети своје грехе и њихово мноштво и у свој њиховој подлости је заиста дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.

***

На жалост, мора се рећи да је овај Божји дар, чак и међу споља побожним хришћанима, далеко од уобичајеног.

Свештеник Александар Елчанинов: „Људи су у стању да разумеју много тога у животу, суптилно примећују много тога у туђој души, али каква је ретка, скоро непостојећа појава, да човек може да види себе. Овде најоштрије очи постају слепе и пристрасне.

Бескрајно смо попустљиви према сваком злу и неизмерно преувеличавамо сваки трачак доброте у себи. Не говорим о томе да будемо строжи према себи него према другима (што је заправо потребно), али ако бисмо на себе применили бар исте стандарде као и на друге, колико би нам то отворило очи.

Живимо у слепом самозадовољству, не видимо грехе и то је природно стање палог човека. Несвесно кријемо своје грехе од себе, заборављамо их, јер је тако лакше живети. Али наш духовни живот није ни почео, и не може почети, све док не напустимо ову самообману.”

Дакле, тек са појавом наше способности да сагледавамо своје грехе, почиње просветљење наших унутрашњих очију, почиње настанак сиромаштва духа – основе нашег покајања и спасења.

Дубоко сиромаштво духа може чак да замени хришћанске физичке подвиге (пост, дуге молитве, клањање, ако хришћанин није способан за њих због слабости тела.

О томе овако пише свети Исак Сирин: „Срце испуњено тугом због слабости и немоћи у телесним подвизима замењује све телесне подвиге. Физички подвизи без туге су исто што и неживо тело.”

Духовно сиромаштво је потпуно јасна свест о својој грешности и дубини свог пада. То је осећај просјака обученог у бедне и прљаве крпе, када у близини види друге у лепој и чистој одећи. Истовремено, то је осећај сопствене немоћи, своје беспомоћности, слабости и ограничености.

Како каже свети Петар Дамаскин: „Када ум почне да види своје грехе као морски песак, тек тада почиње просветљење душе и почиње њен опоравак.”

„Главна величина човека лежи у чињеници да себе препознаје као јадног“, пише Блез Паскал. Исто то наводи и свети Теофан Затворник: „Просперитет у духовном животу означава се све већом свешћу о својој безвредности.

И свети Варснуфије Велики заповеда својим ученицима: „Понижавајте се дању и ноћу, приморавајући себе да будете виђени испод сваког човека. Ово је прави пут, и осим њега нема другог за оног ко жели да се спасе“.

Сиромах духом себе препознаје као духовног сиромаха и све очекује од милости Божије: убеђен је да не може ни мислити ни желети ништа добро ако му Бог не подари ни добру мисао ни добру жељу; себе сматра најгрешнијим од свих, увек себе прекорева и никога не осуђује. Он тражи од Спаситеља да просветли ризу његове душе, он непрестано трчи под кров Божјих крила; читаво своје богатство сматра даром од Бога.

Николај Пестов
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: omiliya.org