Да ли сте икада размишљали о слици мушкараца у Светом писму, који се увек пењу на врхове планина тражећи божанско присуство? Али, када се окренемо тим истим светим страницама, приметићемо нешто упадљиво: готово никада не читамо о женама које се успињу на планинске висове у потрази за Богом. И зар дубоко у себи не знамо зашто је то тако?
Јер, жене су често уроњене у реалност свакодневног живота, окружене безбројним обавезама. Како би могле напустити децу којoj су потребне? Ко би се побринуо за топло огњиште дома, за кухињу пуну мириса домаћег хлеба, за кућу која тражи њихову бригу, за башту која чека нежну руку? Хиљаде других дужности, невидљивих, али непрекидних, везују их за свакодневицу, чинећи немогућим пењање на симболичке планине.
Недавно, у поверавању са драгом пријатељицом, поделила сам осећај који, верујем, многе модерне жене деле: осећај да у брзом ритму савременог живота готово да нема ни тренутка „мира", ни тихог кутка где би се могле повући и једноставно бити. Осећај да су све ове свакодневне одговорности тако свеобухватне да остављају мало простора за оно најважније - за тренутке мира и повезаности са Богом.
Тада ме је њена реплика потпуно затекла, преокренувши моје дотадашње размишљање: „Видиш, драга, зато Бог долази женама... Мушкарци можда морају да се успну на високе планине како би срели Бога, али Бог се спушта к женама, долази им тамо где јесу."
Ове речи су одјекнуле у мени са снагом откривења, недељама ми одзвањајући у мислима. Интригирана овим новим увидом, осетила сам потребу да поново отворим странице Светог писма, тражећи потврду истинитости њене изјаве. И што сам више размишљала, постајало је све јасније: да, Бог заиста долази женама тамо где се оне налазе - усред њиховог свакодневног живота, у њиховим свакодневним пословима.
Он их сусреће на бунарима, попут оног где је Самарићанка црпила воду, где се обичан свакодневни задатак претвара у сусрет са божанским. Он је присутан у њиховим домовима, у топлини кухиње где се спремају јела за најдраже, у спокоју баште где живот буја и расте.
Он долази к њима када бдију крај постеље болесника, пружајући утеху и негу. Он је присутан у чудесном чину рађања деце, у болом и радошћу испуњеним тренуцима стварања новог живота. Он их прати док брину о старима и изнемоглима, показујући несебичну љубав и пожртвовање. Чак и у најтежим тренуцима, када припремају своје најмилије за последњи починак, када се суочавају са губитком и тугом, Бог је ту, у њиховој близини.
Сетимо се Марије Магдалене код празног гроба. Она је била први сведок Христовог васкрсења, не зато што је тражила посебно откровење на високим планинама, већ једноставно зато што је била тамо, обављајући наизглед обичан женски посао - припремајући мирисе и балзаме за Христово тело, изражавајући своју љубав и поштовање чак и у смрти. У том чину понизности и преданости, она је прва дочекала највеће чудо.
Не заборавимо и Марте и Марије, две сестре чије су приче записане у Јеванђељу по Луки. Марта је била заокупљена домаћинством, бринула се о домаћинству и домаћинским дужностима, док је Марија седела уз Исуса, слушајући Његове речи. Марта се осетила преоптерећено и пожалила се Исусу, тражећи да Марија и њој помогне. Али Исус је одговорио: „Марто, Марто, бринеш се и узнемирујеш за многе ствари, али једно је потребно.“ Марија је изабрала бољи део, који јој се неће одузети.
Ова прича често се тумачи као сукоб између „активног“ и „созерцативног“ живота. Међутим, можда постоји дубља порука: Марија није отишла на планину да тражи Бога - она Га је пронашла у свом домаћинству, у тренутку када је одлучила да седне уз Исуса усред свакодневног живота. Марта, са друге стране, била је толико заокупљена обавезама да је заборавила да направи паузу и присуствује божанском у свом домаћинству. Ова прича нам показује да духовност није нужно у бежању од обавеза, већ у проналажењу Бога усред њих.
Дакле, управо у тим, наизглед свакодневним и обичним пословима, жене Светог Писма су пронашле дубоки и лични сусрет са божанским.
Стога, ако се и ви, попут мене, понекад осећате затрпане обавезама, ако вам недостаје времена за „пењање на планине“ у потрази за Богом, запамтите ову моћну истину: Бог се спушта к вама. Он вас види у сваком тренутку, у свакој бризи, у сваком чину љубави. Он је ту, у вашој кухињи, крај бунара, у башти, у тренуцима радости и туге. Јер, Бог није ограничен на планине - Он је свуда око нас, чекајући да Га препознамо у сваком тренутку нашег живота.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић