Постоје јеванђељске приче које нас теше, које нам дају наду и мир, али постоје и оне друге. Оне које нас разобличавају – не галамом и осудом, већ једним јединим, тихим питањем. Прича о десет губаваца припада управо тој другој групи. Не зато што у њој нема чуда – напротив – него зато што се после чуда дешава нешто што нам је сувише познато. Нешто што чини тиху трагедију нашег свакодневног духовног живота.

Десет људи добија све што је тражило: нови живот, повратак у заједницу, исцељење од неизлечиве болести. Један се враћа. Девет одлази. Не одлазе у грех, не одлазе у бунт, не одлазе у непослушност. Одлазе у живот.

И управо у томе, у тој нашој журби ка „нормалном“, лежи сав проблем. Јер и ми смо такви. Кад нас нешто боли, кад смо заглављени, кад више не знамо куда – тада Бог није далеко. Тада се молимо дуго, искрено и сав наш фокус је на Њему. Тада се сећамо сваку реч молитве, а кад их немамо – саме нам долазе. Знамо Коме се обраћамо.

Али кад се ствар „среди“, кад се тело смири, кад опасност прође, кад више нема разлога за страх – однос се прекида без буке. Икона остане на зиду. Кандило може и да гори. Ми само прођемо.

Десет очишћених и милост која не поставља услове

Јеванђеље по Луки описује догађај без много драме, али управо та једноставност покреће читаву причу: „И кад улажаше у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека; и подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17:12–13)

Они не траже конкретно исцељење. Не прецизирају како. Не улазе у богословље. Само вичу одоздо, са свих страна, издалека: помилуј нас.

Христос им одговара на начин који делује готово хладно, али је дубоко промишљен: „Идите и покажите се свештеницима.“ (Лк. 17:14)

Нема тренутног додира. Нема осећаја „нешто се десило“. Христос им говори да оду и ураде оно што Закон налаже онима који су већ чисти, иако они то још нису. И управо док одлазе, док су послушни заповести – бивају очишћени. Чудо се догодило у покрету, без спектакла, без заустављања.

Ово је прва велика лекција: Милост претходи вери. Христос чини добро без провере њиховог унутрашњег стања. Не тражи од њих да исповеде веру, не пита ко су, да ли су достојни, да ли су захвални унапред. Он једноставно реагује на бол. Ово руши нашу унутрашњу математику, по којој Бог даје онолико колико смо заслужили. У овој причи та логика не постоји. Али управо ту почиње одговорност човека – не да заслужи дар, већ да не прекине однос. Сва десеторица добијају исто: исти дар, исти нови почетак. Али њихов одговор није исти. И ту почиње прича о нама.

Они који су добили, па отишли: Заборав у новом животу

Од десеторице – само један стаје. Само један прекида свој трк ка „нормалном животу“. А деветорица настављају даље.

Нико од њих није лош човек. Сви су испунили заповест и одмах пожурили породици, друштву, послу – старом животу који је коначно могао да почне. Журили су да надокнаде изгубљено време. И управо у томе лежи трагедија. Ништа их није зауставило.

Ово није прича о незахвалности као моралној мани, већ о томе како брзо заборављамо. Како да оно што нас је јуче спуштало на колена, данас више не заслужује ни минут.

Док смо чекали одговор, знали смо тачно шта да кажемо. Док смо били очајни, нисмо пропуштали молитву. Док смо се молили – Бог је био неопходан. А кад смо добили – постао је подразумеван.

Нико од деветорице не каже: „Не верујем више.“ Нико не хули. Само се не враћа. И то је много опасније од отворене побуне, јер означава тихо и постепено гашење односа.

Мислимо да смо „слободни“ јер је проблем решен. Мислимо да смо „достојни“ јер смо већ излечени. А задовољство, кад више ништа не боли, често је највећа опасност за веру. Оно нас уљуљка у сигурност да нам Бог више није потребан данас, иако ћемо га позвати сутра, ако нас невоља опет притисне.

Питање огледала: Где су деветорица?

Христос тада поставља питање које и данас стоји отворено, без гласа повишеног у гневу:

„Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17:17–18)

То није питање изненађења у стилу „Како су могли?“. То је питање огледала. Питање није упућено Самарјанину, који је ту. Упућено је онима који нису ту. Упућено је нама.

Колико смо пута тражили нешто, обећавали нешто, осећали да не можемо без Бога – и чим се ствар решила, све се утишало? Не зато што смо зли, него зато што смо заузети, што нас је живот усисао, што смо одлучили да „надокнадимо изгубљено време“.

И управо je ту, као контраст нашој заузетости, једини који се вратио је – Самарјанин.

Повратак Дародавцу

Јеванђеље намерно наглашава нешто што боли религиозну самоувереност: „И тај беше Самарјанин.“ (Лк. 17:16) Странац. Иноплеменик. Онај од кога се ништа „правоверно“ не би очекивало. И баш он се враћа. Зашто?

Вероватно зато што он није имао богословску сигурност деветорице Јевреја. Није имао осећај да је „унутра“, да је део система, да се то њему дугује. Зато дар препознаје као дар. Зато му исцељење није крај, него почетак односа. Он се не само захваљује – он се враћа Христу. Захвалност му није реч, већ покрет, пад на земљу – први пут у животу близу Дародавца.

И зато Христос завршава причу речима које мењају фокус: „Устани и иди; вера твоја спасла те је.“ (Лк. 17:19)

Разлика између очишћења и спасења

Ово је суштина приче, коју деветорица никада нису чула: Сви су добили исто – исцељење тела. Али само један је добио нешто више: спасење, однос, близину. Он је остао са Христом.

Чудо не мења нужно срце. Исцељење не значи аутоматски однос. Благодарност није природна реакција, није неки „леп додатак“ вери – она је духовна одлука. Она је најпоузданији показатељ да нисмо само примили дар, већ смо препознали и пожелели Дародавца.

Прича нас не пита да ли верујемо. Она нас пита да ли се враћамо. Да ли умемо да станемо. Да ли умемо да паднемо ничице пред ноге Онога Који нас је подигао, не зато што морамо, него зато што више не можемо другачије.

А питање „Где су деветорица?“ и даље лебди над свима нама. Не као осуда, већ као тихи позив. Јер вера која не уме да захвали, полако се угаси.

И можда је највеће чудо ове приче у томе што нас Бог и даље чека – чак и кад смо већ отишли.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић