Слика 1: Прошао је 5. октобар, промене су биле увелико у Србији, барем смо сви тако мислили, надајући се бољем. Ја сам био увелико студент, бивши рокер који је оставио рокенрол и кренуо ка Господу, оставио на неко време да би се посветио само теологији, како сам тада мислио. Миша је био такође из наше рокерске екипе, био је клинац када смо ми као средњошколци прашили градом, касније је и сам стасао у великог рок уметника у разним рок пројектима у којима је свирао, онако онизак, буцмаст, плаве косе и светлих очију, детињаст, увек пун енергије и идеја и увек весео, увек подсећајући на неког американчића, што је заиста духом и био. У ствари, сви смо били, јер смо сви и одрасли на америчким филмовима и рокенрол музици и вајбу. Бомбардовање Србије од стране Американаца сматрали смо  издајом и хулом и једноставно нисмо могли да верујемо да ће земља из којих долазе наши омиљени бендови и извођачи као што су: Дорси, Џенис, Џими Хендрикс, Иги Поп, Рамонси, Металика, Ганс ен' роузис, Нирвана итд, да сеје смрт по нашој земљи, убијајући цивиле, невине жене и децу, рушећи зграде, болнице, фабрике, мостове и путеве. Схватили смо да је политика једне државе једно, а народ друго и нисмо мрзели, али јесмо били веома повређени, разочарани и ожалошћени.

Једног викенда сам дошао из Београда и по обичају навече изашао мало по граду и негде касније, сретнем Мишу веома тужног који ме питаше: „Карингтоне..,“ тако су ме звали, је л' имаш мало времена да се испричамо, волео бих да ти се поверим, да ти се исповедим. Ти можеш да исповедаш, зар не?! Мислим, верујем више теби него свештеницима, тебе знам, теби више верујем. “

„Наравно да можеш да ми се повериш, можеш и да се исповедиш, али касније ћеш морати и код свештеника због разрешне молитве. Ја још увек нисам свештено лице и немам право и не могу да чинодејствујем, али можеш да ми се исповедиш као другу“. Отишли смо до гимназијског парка испред Културног центра Крушевац, а поред крушевачке Гимназије, места које је било стециште рокенрол омладине нашег града, места где су се окупљали „падавичари“ како су нас звали они непросвећени и необразовани у граду, и сели на једну клупицу.

„Тешко ми је и не знаш како ми је Карингтоне, имам девојку и она је извршила абортус без мог знања. Ја сам хтео да она роди то дете. Веома ми је тешко, шта да радим, можда сам и ја крив и грешан због тога?!“

„Па ниси ти крив због тога, ти си хтео да она роди то дете, као што кажеш.“, рекох.

„Мислиш да ће ми Бог опростити..?!“

„Нема шта да ти опрашта, можда немарност у духовном животу, сигуран сам да ти је опроштено...“

„Јеси ли сигуран...?!“

„Сигуран сам, отиђи сутра до храма и тражи свештеника за исповест, тражи оца Драгића.“

„Јеси ли баш сигуран....?!“

„ Ма баш сам сигуран..“

Отац Драгић је био тада веома млад свештеник, градски, школован лик и ми млади смо имали пуно поверења у њега, а Миша ме је још неколико пута питао да ли сам баш, баш, сигуран.

„Добро послушаћу те, отићи ћу сутра, хвала ти пуно Карингтоне, много ми значи ово. Реци ми је л’ свираш, били сте добра екипа ти, Пљоско и Пера, подсећали сте ме на Нирвану?“

„Тренутно не, удаљио сам се мало од тога, шта знам....“

„ А зашто ?! Не би требало да смета твом опредељењу, вери у Бога и твом призиву....“

„Сад имам неке друге планове, можда у будућности...“

„ Је л' не можеш као свештено лице да се бавиш музиком...?!“

„Не, није то у питању, а још увек и нисам свештено лице. Једноставно ми је потребно да се удаљим у овом тренутку. Знам, неки су љути због тога, али тако је сад...“

„Хвала ти пуно још једном Карингтоне, ако ми нешто затреба око овога зваћу те...“

„Ма слава Богу, не брини, видимо се....“. Другарски смо се растали и после тога нисам видео Мишу неко време. Чуо бих касније с времена на време да је Миша западао у неке проблеме, оне за које само ми рокери знамо који су, али знајући Мишу као хитрог дечачића веровао сам, као и многи, да је то кратког карактера.

Слика 2: Прошло је подоста времена и ја сам већ почео да предајем Верску наставу у Крушевцу у чувеној средњој Грађевинској школи, данас Политехничкој школи „Милутин Миланковић“, и да, вратио сам се и рокенролу, музици. Окупио сам стару и екипу и почео да свирам у „новом руху“, у новим меховима, да се вино уметности не би просуло и разлило где не треба и како не треба. Енергични рокенрол заогрнут Христовом љубављу и енергијом прштао је од нашег тројца. Миша је већ био у неколико бендова, познати „Sweeper“, па „Selected home” и заједно са Владом Панином, такође легендом крушевачког рокенрола, гитаристом чувене групе „Le Svrake Bizzar” и Вељком Стиљковићем продуцирао је песме извођача и група у студију у Јасици.

„Чуо сам да опет свирате ти, Пера и Пљоско.“

„Свирамо и баш тражимо студио за снимање...“

„Па хајдете код Владе, ја ћу да вам испродуцирам песме.“

„Нисам знао да имаш студио..“

„Заправо је Владин студио, дођите урадићемо вам добро и нећемо вам скупо наплатити.“

Јасика је оближње село, сада практично предграђе града Крушевца, које је увек давало уметничке прегаоце, један од њих је и чувени и велики српски композитор Бинички.`

И тако одосмо код Владе у Јасику да снимимо две песме: „Of the World” и „Eternal Life”, песме које говоре о вечном животу и љубави, о ношењу Крста Христовог за ближње, о алтруизму. Наше песме су увелико биле обојене хришћанском етиком Љубави уз гитарски гранџ, хард рок, призвук. Миши се допао тај Нирвана, Alice in Chains, гранџ вајб и још је више желео да звучимо тако. Колико год смо га некако у прошлости подсећали на Нирвану, кад смо били млађи, сада смо заиста и више звучали тако и као да је кумовао томе. Снимили смо песме које звуче и дан данас свеже и фантастично. Песме су наишле на позитиван одјек међу крушевачком рокенрол популацијом, а наше дружење са Мишом свело се на повремена виђања по концертима које смо ми правили или које је он организовао, како за себе тако и за друге групе преко своје интренет заједнице „New Scene United”, увек уз осмех и његову констатацију да га подсећамо на Нирвану и да смо супер бенд. О њему смо чули да је знао да са времена на време упадне у неке проблеме, о којима само ми рокери знамо који су, а ми смо се надали да ће да се и извуче, а ја сам некако знао и да хоће, јер сам увек имао осећај да га неко са Небеса воли и да је неуништив, а знао сам да му и кажем: „Тебе Мајка Божија чува..“, а он би ми одговарао уз осмех са: „Знам.“

Слика 3: Прошле су године, ја и даље радим као наставник, професор Верске наставе, свирајући и даље рокенрол, бавећи се уметношћу у разним правцима, пишући теолошке приче и чланке. Миша се одселио у Ниш, ради као камионџија за неку америчку филму, касније и као диспечер за исту преко интернета. Чули смо сви да се оженио и добио дете и да су његови негдашњи проблеми далеко, далеко иза њега, што нас је све веома радовало. Радио је марљиво и постао прави породични човек, ака американа, какав је увек и желео да буде. Чули бисмо се повремено преко фејсбука, најчешће када би организовао неки концерт неког бенда, тада би се јавио да пита за неку групу да буде подршка гостујућим бендовима, а онда би знали да се видимо у Замајцу, а он је био скоро увек исти, пуначак, хитар, плаве косе са шишкама на страну и веселог осмеха. Његова New Scene United је увелико прашила и радила, доводећи пуно бендова из региона. Време је прешло у колотечину и у дубоку уобичајеност, дани су личили једни на друге, када после пар година допре до свих нас једна веома шокантна и лоша вест, да је Миша веома болестан и да му је константован рак на јетри. Знајући Мишу, мислили смо да ће се извући као и увек, да је неуништив, тако да нико није веровао у неки могући фатални исход. После неколико недеља, на жалост, чула се вест да је Миша хоспитализован и да је подлегао болести и преминуо. Та вест нас је све дубоко потресла, нико није могао да предвиди такав исход, све је дошло тако изненада и све је било тако шокантно, а пуно људи је остало у неверици. Дуго сам размишљао о свему овом после тога и о Миши и радовала ме је барем чињеница да је успео у животу и оставио иза себе сина дечкића, а и пуно добре музике која се може наћи на интернету, али ми је било жао што је тако млад отишао, али Господ увек и узима људе к' себи кад је најбоље за њих. Миша је сахрањен у Нишу у присуству његових најближих.

Неколико дана после сахране сањао сам један чудан сан. Сањао сам како се налазим на једној пространој зеленој ливади, била је ноћ, а пун месец је обасјавао целу долину својим сјајем. У даљини су се приказивали дугачки дрвореди шуме, а трава је била прилично висока и дувао је неки лаган и пријатан ветар. Наједном, приметих групу људи у црном, у црним кошуљама и црним панталонама, како иде кроз дубоку траву, носећи инструменте са собом, пролазећи у близини покрај мене. Неки су носили виолончела, неки виолине, неки акустичне гитаре са собом, а из групе се изненада издвоји Миша носећи акустичну гитару, прилазећи ми и рече: „Где си Карингтоне, шта радиш? Запутио сам се са бендом, идемо на турнеју, снимио сам и ја хришћански рок албум.  Је л' знаш, видео сам и престол Свете Тројице?!” а како то рече Миша ја погледах ка небу у правцу пуног месеца, кад на небу изнад нас беху три престола као три концентрична круга, а на једном сеђаше сам Господ Исус Христос који нас је посматрао благо, смешећи се и држећи десну руку у виду благослова према нама као на светим иконама.

„Је л' свираш још?” питаше ме. „Свирам”, рекох му, „али стално кубурим са екипом, сад поново имам екипу која се устаљује.”

„Ко ти сад свира?” питаше ме Миша.

„Свирају ми, Иван Жорж, бас гитару и Пљоско, бубњеве (Наш друг Дејан како га зовемо, јер је прилично висок и мршав, који је био и у кумству са Мишом), али и он има пуно обавеза због посла.”

Миша категорично упери прстом у мене и рече: „Пљоско да ти свира! Немојте да престајете."

“Где идете да свирате?”, питах Мишу. „Идемо горе на север, на турнеју.” рече ми.

„Је л' можемо и ми са вама?”, питах  га поново. „Не, ви треба да свирате у Београду! Морамо сад да пођемо, видимо се Карингтоне!” Група људи је кренула у правцу Господа Исуса Христа, у правцу престола, пробијајући се кроз високу траву, носећи инструменте са собом, личећи на неку децу удаљавајући се, а пун месец је величанствено обасјавао цели приказ. Када сам се пробудио, био сам веома радостан, јер сам схватио да је Миша у сигурним рукама и да се запутио ка Царству Небеском, ка Христу. Желео сам одмах радосно свима да испричам сан и одмах сам објавио вест и на друштвеним мрежама. Дејана, мог бубњара, је посебно обрадовао овај сан, а мене је још више утврдио у чињеници да Господ воли уметнике, музичаре, песнике, а посебно децу, а Миша и јесте био дете, као и сви ми рокери који остајемо вечито деца, одбијајући упорно и упорно да одрастемо. Сетио сам се и Христових речи: Будите као деца, јер таквих је Царство Небеско. Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.

Господе Исусе Христе, који си сав Љубав, Мудрост, Истина и Живот, спаси сву децу света, сачувај их од замке лукавога, сачувај душе њихове, сачувај све песничке душе твоје и све праве и искрене уметнике, Богољупце и човекољупце, сачувај све нас и упокој и све душе Твоје и усели у места светла и радосна, одакле одбеже свака мука и издисање и нека ти је вечна Слава, заједно са Твојим и нашим Светим Оцем и Твојим и наши Светим Духом, сада и увек и векове векова, амин.

За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић