Кажу да идеализам не постоји, да су идеалисти наивчине! Зар је и Бог наивчина, највећи и идеалиста и реалиста међу нама?!

Само је Бог идеалан и Мајка Божија!

Хришћанин јесте идеалиста јер управо Бог јесте идеалан.

Христос је идеал, па како су идеали онда немогући?!

Ми људи смо склони скептицизму, маловерју, али нам је дат идеал, Богочовек Христос, и у Христу је све могуће, јер је Њему све могуће.

Маловерје и истински идеал

Ми смо данас веома маловерни, малодушни и зато нам и иде како нам иде и смејемо се идеалистима, а Христос је идеалиста и реалиста који је страдао за вечни идеал, за визију, за нас, да нас сабере и уведе у Царство Божије, Царство љубави, Царство идеала, где је све могуће, где се све остварује.

Христос је свемогући Бог, Сведржитељ, заједно са Оцем својим и Духом Светим, Суверен, Господар, Цар и Бог над боговима, Бог љубави који све чини због нас!

Будимо идеалисти као што је Христос идеалиста, али и реалисти, каткад и прагматични, будимо свесни у каквом свету и окружењу живимо, али верујмо у љубав, у Христов идеализам и реализам и прагматизам!

Ако у колективном смислу сматрамо да идеализам не постоји, он постоји у појединачном, у Светитељима Христовим.

Почнимо од „малог”, од себе, од наших малих заједница, породица, околине, града.

Одрицање од себичности и пут заједнице

Ми правимо наш живот идеалним или лажним.

Ако га правимо са Христом који је савршен и идеалан, са Богом који је биће заједнице, и наш живот ће кренути у добром смеру, не увек тако глатко као „по лоју”, јер Христов пут је и трновит и крстоносан пут.

Ко хоће за Њим да иде, мора да се одрекне себе – не да се одрекне своје личности и постојања, него свог егоцентризма, да изађе из себе и постане човек љубави као што је и сам Господ, да буде као Бог у коме нема трунчице егоизма, да живи Христос у њему, да постане човек заједнице, биће колектива, јер се само у заједници човек остварује као икона Божја.

Као пуки индивидуалац, себичњак, човек се не остварује по Богу.

Човек може да развија разне своје интелектуалне способности, али да би се остварио у свој пуноћи и назначењу на које је призван, он мора да буде биће заједнице, љубави, јер се љубав остварује једино у заједници, у суживоту и животу за ближњег, у несебичном давању за другог.

Позив на љубав и састрадавање

Дакле, будимо идеалисти, Христови идеалисти, јер је Христов идеализам могућ и остварив, и једног дана ће бити у својој пуноћи, овде на земљи!

Будимо и реалисти, Христови реалисти, изнад свега будимо бића љубави, бића заједнице!

Оно што нама посебно треба у овим временима јесте заједништво и емпатија, састрадавање и несебична брига за ближње, нека све ово крене од нас!

Бог је заједница три личности: Оца, Сина и Светога Духа, што значи да је и човек призван да се остварује у заједници, а не сам за себе, односно, да му нико не треба и да користи друге за своје себичне циљеве.

Бог је љубав, јер живи у заједници, породици!

Будимо као Бог, будимо једна велика породица!

За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић