Пре отприлике пет година изненада сам почела нагло да губим слух и убрзо сам утонула у готово потпуну тишину. Лекари никада нису утврдили узрок. Али дијагностиковали су „сензорнеурални губитак слуха“ и нису сакрили чињеницу да је било врло мало шансе за побољшање.
Било је тешко, страшно тешко прихватити такав „нови живот“. Свет око мене постао је као филм без звука. Само разговор са вољенима, слушање певања птица - све је то постало немогуће... Али морала сам да наставим са својим животом.
Морала сам да научим да читам са усана и савладам знаковни језик. И само овако сам могла да комуницирам.
Временом сам се мало привикла на нову стварност. Трудила сам се да једноставно уживам у сваком дану, својим најмилијима и природи. И да се молим за исцељење, иако се лекари томе више нису надали. Али веровала сам да ме је Господ чуо, да зна боље од нас када и како да притекне у помоћ.
Те године сам Васкрс славила, по обичају, у цркви, на ноћној Литургији. Али, овај Васкрс је постао најнеобичнији у мом животу...
Сећам се као сада: стојим, молим се, и одједном, тишину око мене прекида певање хора: „Христос вакрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и мртвима у гробовима живот дарова!“
У првим секундама нисам ни схватила шта се догодило и нисам могала да верујем. Опет чујем... А после су биле само сузе и захвалност Богу, које нисам могла ни речима да искажем.
Можда је споља тешко поверовати... Али то се десило у мом животу. И тада сам, више него икада, схватила колико је важно да знамо да чекамо, не очајавамо и не губимо веру.
Храбро се суочите са искушењима. Молите се чак и ако још нема одговора. Уживајте у сваком дану и никада се немојте уморити од вере у Христа.
Наталија Афанасјева
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: Иван Попов
Извор: Фома.ру