У јеку и добу све веће популарности далекоисточних духовности и мистике код нас и у свету, да прозборимо и ми коју реч о овој теми. Данашњи човек има велику потребу за духовним миром, за духовношћу. У овој ери немира, растрзаности, многобрижја потрошачке културе и лутања у потрази за одговорима и спокојем, а праве духовности, чини се, као да је све мање и мање. Ми, православни хришћани, немамо потребе да лутамо и да тежимо неким туђим духовностима, када све поседујемо, у своме дворишту, у своме дому, у својој Цркви и вери. Многи верници, људи уопште, и нису свесни тог духовног блага похрањеног нам у духовним ризницама и богатству наше Свете Цркве. Говорићемо управо о том благу, о православном мистицизму, односно исихазму, православној контемплацији, медитацији и њеном практичном делању.
Укратко: исихазам (ησυχια, исихија - мировање, тиховање, грч.), води порекло из пештера и келија синајских монаха Египта и монаха Кападокије и има корен у традицији и Предању наше Свете Цркве: ,,Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.” (Рим. 10,9) и ,, Молите се без престанка.”(1.Сол. 5,17).
Свети Григорије Палама Солунски у XIV веку је формулисао учење о нествореној благодатној светлости, енергијама Божијим и могућности созерцања нестворене божанске светлости, благодати и сагледавања и достизања живога Бога, обожења, кроз непрестану Исусову молитву и созерцатаљни, подвижнички, литургијски живот који прати ово делање.
У XIV веку је настао спор: Варлаам Калабријски, монах из јужне Италије, се супроставио исихастичком покрету који је постајао све популарнији у Цркви, а на Светој Гори и на Синају увелико је већ био и део свакодневног монашког битисања, тврдећи да Бога можемо достићи и сагледавати једино вршењем Његових заповести и да до обожења можемо доћи једино тако, чисто рационалистичким, формалистичким и спољашњим приступом, приступајући свему на чисто схоластички начин. На васељенским, помесним, саборима у Консатнтинопољу 1347. год. и 1351. проглашена је правоверност Паламиног учења и доктрине, а Варлаамово учење осуђено за јеретичко.
Што се нас Срба тиче, Исусову молитву у Србији је донео наш Свети Сава са Свете Горе, а касније, за време Цара Душана и Светог Кнеза Лазара, исихастички покрет се раширио по Србији преко ученика Светог Григорија Синаита, Григорија Горњачког и Ромила Раваничког. О Исусовој молитви и исихазму су у својим хагиографским и химнографским делима писали још и Архиепископ Данило Други (1270-1337), Патријарх српски Јефрем Исихаста (1311-1400), Старац Исаија и Епископ Марко Пећки (1359 – после 1411).
Поуке о Исусовој молитви можемо наћи код многих светих стараца, Светитеља Цркве, који су просијали дијамантским сјајем и оставили нам вредне поуке о овом делању у разним књигама (Добротољубље): Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Синаит, Свети Григорије Палама, Свети Исихије презвитер Јерусалимски, Свети Пајсије Величковски, Свети Никодим Агиорит, Свети Серафим Саровски, Свети Силуан Атонски, Свети Игњатије Брајчанинов, Свети Софроније Есешки, Свети Владика Николај Жички, Свети старци Порфирије и Пајсије Светогорци, Свети Јосиф Исихаста, Свети Јефрем Аризонски, старац Исихије, а код нас сигурно и највише Свети старац Тадеј Витовнички. Сви они су оставили мудре и премудре поуке о овом најузвишенијем делању које краси наше слатко Православље и које се може једино наћи у духовним ризницама наше Цркве.
Исусова молитва и поуке о овом делању доступне су данас сваком хришћанину, свакој крштеној особи у нашој Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Једини услов који мора да прати ово, као и свако молитвено делање, јесте литургијски, светотајински, живот крштене особе. Литургија, послушност Цркви Христовој, услов је успеха сваког молитвеног делања и сваког животног делања уопште.
Исусова Молитва гласила је у почетку овако:,, Господе Исусе Христе Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме” (касније је додато и ,,грешног“), па се касније скраћивала и данас гласи: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. У овој молитви су садржани сви догмати наше Цркве и сво њено исповедање, а Мајка Божија је сама покровитељка свих молитвених делатника (1).
Како говорити молитву?
Молитва може да се изговара уз свако јутарње и вечерње молитвено правило као и у сваком тренутку у току дана (2). Довољно је за почетак издвојити ујутру или преко дана мало слободног времена на бројанице, неколико молитава, петнаест до тридесет и три молитви и говорити их полако, полугласно или нечујно, са пажњом, концентрацијом, на име нашег Господа Христа (може се говорити и затворених очију) уз одагнање сваке бриге, сваке мисли, добре или лоше, сваке маште и слике из ума.
На молитви се не сме примати ништа чулно нити било какав чулни доживљај, било каква помисао, слика или маштање, као што већ рекосмо, већ се треба боравити у дубокој тишини у присуству Господа и једино то и тражити од Њега: да будемо добри људи, хришћани, пуни љубави, доброте, емпатије и креативности. Благодат Духа Светог долази готово нечујно, орадошћује срце и привлачи га Христу, Литургији.
У молитвено правилце можемо укључити и мале и велике поклоне. Молитва је између осталог и свагдашње хођење у Господу, у Његовој близини, живот са Њим и као што је говорио отац Тадеј Витовнички: ,,Кретање са свешћу да нас Господ увек гледа”. Исусова молитва има благодатну силу изгоњења свих демонских помисли и маштања, ако се врши на прави начин, смирено и са љубављу и не може напакостити делатнику.
У молитвено правило можемо убацити и молитве за ближње, тако што ћемо прочитати њихова имена и говорити Исусову молитву. Плод Исусове молитве, као и сваке молитве, јесу мир и радост и љубав у Духу Светом, а после неког времена молитвеник може јасно и да примети плодове овог делања. Свака молитва, а посебно Исусова, лек је за све проблеме и сва многобрижја и оно је најјаче молитвено оружје у створеном нам универзуму, али ово делање никако не сме да одваја од Свете Литургије, од људи, од свакодневице и делања на која нас је Господ послао. Ако одваја од Литургије, од заједнице и гура делатника у антисоцијална и индивидуална понашања, онда није исправна, односно, делатник се не моли на прави начин, искрено и мора се прекинути на неко време, а борба усмерити на савлађивање и откривање скривеног егоизма.
Сви смо грешни и егоисти јер носимо Адамову природу и није срамота то признати, а посебно треба све то признати у ,,старту” пред лицем Господњим, пред самим молитвеним почетком (Морамо схватити и још ово, да хришћански живот захтева свакодневно ношење Крста за своје ближње и да то и јесте љубав и да не схватамо духовност као једно стање апатије и равнодушности, лажног духовног мира, духовне аутистичности и бекства од Крста, како данас многи уче под утицајем разних гуруа. Нема Крста без страдања, а нема молитвеног успеха и било ког успеха у животу без труда и ношења Крста). Непрестана, благодатна, самоделатна молитва искључиво је дар Духа Светога која се даје искреним и смиреним молитвеницима после дугих година труда и страдања.
По речима старца Исихија, сви крштени православни хришћани имају дар Исусове молитве, односно, Господ Дух Свети се у свим крштеним душама моли неизрецивим уздасима. Подвижници побеђујући свој его у послушности и љубави Христу, Његовој Цркви и ослобађајући се, мало по мало, страсти егоизма, благодарећи благодати Духа Светог почињу да чују тај глас Божији у себи.
Да ли могу да је говоре и људи који живе брачним животом или је она резервисана само за монахе?
Апсолутно да, посебно они. Исусова молитва је, дакле, литургијска молитва, једно свагдашње борављење у присуству Господа Исуса Христа и своју пуноћу има само у литургијском животу Цркве и да поновимо, ако делатник не ставља Свету Литургију, Евхаристију, заједницу, породицу, обитељ, на прво место, може пасти у духовну прелест. Литургија је Царство Небеско, Литургија је сам Господ Исус Христос који се даје за живот света, за сву творевину, а Свето Причешће, Његово Свето Тело и Крв, ново је Дрво Живота које се даје адамитима да би се обукли у Новог Адама, Христа и постали Христићи. Један од најбољих знакова да се исправно молимо јесте и жеља да што чешће приступамо Светој Тајни Причешћа.
Да не дужимо, ми хришћани немамо потребе, као што рекосмо, прибегавати далекоисточним медитацијама поред оваквог блага похрањеног нам у нашој Светој Цркви! Многа медитативна средства која се данас практикују н појединим местима уз коришћење разних мантри и визуализација могу бити веома опасна и штетна и човек може претрпети озбиљну штету од стране палих ангела. Прибегавајмо зато само оцима Цркве, прибегавајмо нашој Светој Литургији и партиципирајмо у Светим Тајнама Христовим, што чешће, које су свекосмичке и свеуниверзалне, свеспасоносне и безбедне и зачинимо тај благодатни живот и огњеном молитвом, Исусовом молитвом, која нам је дата као најјаче духовно, литургијско оружје. Маран Ата!
НАПОМЕНЕ:
(1) На бројаницама можемо говорити и молитву ,,Оче наш”, као и ,,Богородице дјево” и ,,Пресвета Богородице, спаси нас” поред Исусове молитве, као и само ,,Господе помилуј”
(2) Свакодневна молитва мора да се састоји из молитава из молитвеника које је Црква Духом Светим одредила за читање, која је препознала као благодатну ману, због квалитета речи и емоција, благодати која зрачи из написаних слова и тих речи, уз обавезне литургијеске молитве као што су ,,Оче наш”, ,,Богородице дјево” и ,,Символа вере” и понеке молитве саткане од сопствених речи, јер потребно је да изграђујемо и лични, непосредни, однос са Христом, са Богом.
За Фондацију Пријатељ Божији: теолог и професор Верске наставе Иван Миладиновић