Димитрије, иако у пензији већ неколико година, држао се још увек јуначки. Радио је као домар у једном од приградских насеља великог града. Посао можда није био престижан, али је био захтеван - простор о ком је бринуо морао је да блиста, без обзира на годишње доба или временске неприлике. И искрено, Димитрије је волео свој посао. Цео дан је проводио на свежем ваздуху, а умерена физичка активност, знао је, може само да користи. Поврх свега, био је удовац, живот га није мазио децом, па му је седење у четири зида падало тешко, гушило га је у самоћи.
Хиљаде људи је свакодневно пролазило његовом крајем, заглибљено у своје бриге и журећи својим послом: на аутобус, на посао, у школу, у куповину... У тој реци лица, домар није тражио посебно занимање, био је превише заузет својим метлом и лопатом. Само једна особа, од почетка ове јесени, привукла му је пажњу. Сваког дана, у исто време, пролазио је бескућник, старац погрбљен под теретом похабаних џакова и завежљаја, вукући за собом торбу на поломљеним точковима, чија је шкрипа парала уши.
У сивилу свакодневице, старац је био готово живописан призор. Седа брада, неуредна и дуга, плетена капа која је видела боље дане, покидана јакна и старе филцане чизме које су одано одслужиле своје... Све на њему је било старо, избледело, и тужно, безнадежно тужно, попут самог његовог власника. Домар би подигао поглед са посла и љубазно климнуо главом скитници, као старом познанику. Старац би се на тренутак усправио, војнички салутирао и наставио својим путем, поново се повијајући под теретом живота.
Понекад би застао, извадио кору хлеба из џака и пажљиво, полако јео, пре него што би поново кренуо ка контејнерима за смеће. Тамо је био његов "супермаркет" - остаци хране, одеће и других потребних ствари које су становници бацали. Овде га нико није јурио, и што је најважније, налазио се велики, стари парк, чије је густо лишће нудило заклон и мир, место за одмор и размишљање о свом безнадежном животу.
Зима је закуцала на врата. Бескућник није имао где да се склони од хладноће, па је одлучио да себи сагради склониште од картона донетог из оближње продавнице. Тај најудаљенији кутак парка, густо обрастао жбуњем и вековним раширеним дрвећем, постао је његов дом, картонско склониште прекривено крпама и церадом пронађеном на ђубришту.
А онда, сасвим неочекивано, у живот усамљеног становника парка ушетала је - породица. Пришла му је храмава, мршава, безимена мешанка. Заборављајући на вечити страх од удараца које је често добијала од људи, пришла је старцу и положила му главу у крило, тражећи у његовим очима топлоту људског додира, искру наклоности, лек за бол који је носила у себи. Скитница је разумео њен неми вапај и није је отерао. Од тада, пас је пратио свог новог власника у стопу. Понекад би и она добила залогај, кору хлеба. Димитрије , као и увек, поздрављајући старца, сада је посматрао тај необични пар:
"Ено га бескућник, тетура се, а за њим, из даљине, са муком трчи мали пас, шепајући, једва га стиже. Стане деда, претура по торбама, извади нешто и поједе, а пас стоји поред и гледа га право у очи, предано, са захвалношћу. Он промумља нешто што њој звучи милозвучно и баци јој комадић. Пас једе, полако, са поштовањем, као да је комад телетине, а не суви хлеб. Деда се смешка, нешто јој прича, а она га гледа, сва озарена, чак покушава и да одговори, готово као човек." Домару се срце стегло, а очи напуниле сузама од дирљивости призора. Толико су били срећни у том тренутку...
А онда је бескућник изненада нестао. Можда је отишао даље да лута, а можда се десило и оно најгоре. Зима је окрутна према бескућницима, многи не преживе. Неколико дана касније, да би скратио време и брже завршио посао, домар је свратио у продавницу и купио себи кефир и пар слатких пирошки. Сео је на клупу да доручкује. Изненада, ниоткуда, испред њега се створио старчев пас. Мешанка га је гледала дрхтећи, очима пуним неме туге и беспомоћности, да му залогај запе у грлу.
"Где ти је газда?" упита Димитрије.
Одговора, наравно, није било, нити га је очекивао. Мешанка је само тихо цвилила, молећиво га гледајући. Дао јој је преосталу пирошку. Зачудо, мешанка, једва стојећи на ногама од глади, није одмах насрнула на храну, већ ју је негде однела...
Прошло је пар месеци и домар је поново угледао деду. Бескућник му је пришао, пружајући нешто стегнуто у шаци.
"Купи, мили мој, јефтино ћу ти дати. Моје је, није украдено, немој да мислиш, само сам нашао, или ми је неко дао, не сећам се..."
У руци бескућника сијао се персонализовани сат командира са гравуром: „Мајору Андреју Прохоровичу Савељеву за успешно извршење специјалне мисије. Министарство одбране Руске Федерације“, са урезаним датумом који је јасно говорио да сат не припада њему.
"Где си био, деда, и зашто продајеш сат?"
Старац је тешко уздахнуо, сео поред на клупу и започео своју тужну причу. Претукли су га и опљачкали на московској железничкој станици. Није се сећао ни како је тамо доспео, ни одакле је дошао, глава га је страшно болела. Хитна помоћ га није одвезла у болницу.
"Само се напио, преспаваће и биће добро", рекао је болничар. "Имамо десетак таквих 'пацијената' на свакој станици."
Домар је знао да старац не лаже. Све време док га није било, деда је био болестан, ноге су му отказале, лежао је у својој картонској "колибици" непомично.
Верни пас је све време грејао бескућника, лежећи поред његове главе, код ногу, на леђима, дајући му и последњу искру топлоте свог измученог тела.
"А где је она?" није могао да не пита Димитрије.
Старац је тужно спустио главу:
"Морала је да трчкара по хладноћи, да се некако загреје, али ме није напуштала, грејала ме је и грејала. Верујеш ли, однекуд ми је донела пирошку и гурнула ми је у лице, да не умрем од глади." Старац заћута, бришући сузе са избораних образа. "Дала ми је сву своју топлоту, неговала ме, а сада драга моја лежи, умире..." Замолио је тихо: "Купи ми бар лек и однеси јој кобасицу."
Димитрије одлучно устаде: "Идемо!"
Унео је лаганог, изнуреног пса у наручју у своју топлу домарску собицу, старац је шепао за њим. Направио је место за пса поред врелог радијатора, донео хлеба и млека, загрејао и понудио псу и старцу.
"Спавајте", рекао је. "Закључаћу вас, а ујутру ћу доћи рано. Само будите тихи, деда, иначе ћемо обојица имати проблема, избациће нас за час!"
Али његови страхови су били безразложни. Бескућник је већ чврсто спавао, грлећи свог јединог пријатеља. Спавали су скоро два дана...
Димитрије је одмах отишао у локалну полицијску станицу.
"Михаиле Ивановичу, помозите ми, имам проблем..."
Захваљујући храни, топлоти и нези, Волчок, тако је прозвао мешанку, је почео полако да се опоравља. Деда га је ноћу изводио напоље, кришом, да га нико од станара не види и не пријави. И старац је оживео, преобразио се.
Димитрије га је одвео у купатило, где је скитница провео пола дана, а тамо га је берберин ошишао и обријао. Обукао га је у своју, чисту одећу, и тек онда га фотографисао. Домар је био у журби. Ускоро је требало да у ту собицу сместе новог радника из другог краја.
Неколико дана касније, увече, локални полицајац је дошао код Димитрија. Човек, за кога се испоставило да је син Прохора Алексејевича, идентификовао је свог оца на основу фотографије на којој је видео персонализовани сат. Прохор је нестао пре скоро четири године. Отишао је у Москву на сахрану сестре и од тада му се губи сваки траг. Потрага није дала резултате.
Син је стигао већ сутрадан.
"Тата, ти си то! Где си био? Већ сам продао твоју кућу, мислио сам да је крај, да те нећу те више видети. Добро, све је то небитно, сад идемо кући." Отац га, очигледно, није препознао, иако је почео да га зове сином, а његов пас Волчок га се плашио као ватре и крио се све време. Уз помоћ локалног полицајца, средили су документацију и старац и син су отишли кући. Упркос сузним молбама, син није повео Волчка са собом. "Сине, како можеш? Па, није појела залогај без мене, доносила ми је храну, а ти хоћеш да је оставим..." Али син није хтео ни да чује - није му био потребан проблематичан пас бескућник, поред оца који је изгубио памћење и поново постао као дете.
Димитрије је све то посматрао, и душа му се цепала. Тај син му је био одбојан, осећао је у њему неку лаж, и, како се испоставило, с правом... Узео је Волчка себи, није могао да избаци тако оданог и захвалног пса поново на улицу.
Месец дана касније, позвао је број телефона који му је остао, да се распита како је деда Прохор. Андреј Прохорович га је обавестио да су његовом оцу враћена документа, да прима пензију и да се добро сналази у пансиону за старе и немоћне. Тамо му се, каже, чак и свиђа, само му недостаје његов пас и плаче као дете за њим. „Не сећа се мене, рођеног сина, али плаче за неким мешанцем“, закључио је син с љутњом у гласу. А два месеца касније, деда Прохор је преминуо.
Волчок живи са Димитријем. Сада скоро да и не шепа. Чист и угојен, испраћа свог власника на посао, а затим га са великом радошћу дочекује и, користи сваки тренутак да се захвално мази уз његове ноге.
Изгледа да разуме од какве га је судбине овај човек спасао!
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова