За некога ко је одрастао у црквеном амбијенту, ко је годинама упијао атмосферу богослужења и навикао на одређени црквени поредак, слика жене која улази у храм непокривене главе делује као нарушавање неке древне хармоније. Унутрашњи глас, навикнут на правила и обичаје, одмах подиже протест: „Тако не ваља. Тако није по реду. То је знак непоштовања!“ И заиста, човек има осећај да у храму све мора бити усклађено са небеским законом – јер храм није улица, него дом Божији. Али, управо у тим унутрашњим протестима крије се и нешто опасно: један корак до осуђивања.

Тако је и Јелена мислила. Све док јој се није догодио један догађај који је заувек променио њен поглед. Догађај који је постао духовна лекција, трајни печат у њеној души, нешто што је касније носила као тихи подсетник: вера није форма, већ срце пред Богом.

Марама која је нестала: Унутрашњи сукоб

Било је то уочи њеног четрдесетог рођендана. Са узбуђењем и побожношћу припремала се да прими Свето Причешће. Вече уочи Литургије, после прочитаних молитава, Јелена је пажљиво спремила своју мараму – нежну, зеленкасту, са ситним белим тратинчицама. Све је било савршено усклађено: молитва, намера, одећа – форма је била у служби суштине.

Међутим, сутрадан, пред самим улазом у црквено двориште, уследила је тиха драма. Торба је била ту, али марама – као да је испарила. Вадила је из ње једну по једну ствар: молитвеник, свеску, чак и папир на коме је исписала грехе за исповест. Али мараме није било.

Паника није била због саме мараме, већ због осећаја да ће њена „несавршеност“ поништити сву њену припрему. Унутрашњи глас, онај исти који је некад осуђивао, сада је шапутао: „Бог неће примити овакву жртву. Врати се кући.“

Суочена са два пута – да одустане од Причешћа, или да уђе без мараме – Јелена је изабрала други. Корак ка вратима храма постао је корак преко прага сопственог фарисејства, прекоривање сопствене осуђујуће прошлости. То није био само стид, већ подвиг воље.

Суд људи и Милост Божија

Ако је мислила да је најтеже донети одлуку, преварила се. Унутар храма дочекала ју је тишина искључења. Старије жене су благо одмакле, као да се од ње одваја невидљива ограда. Нису је прекориле, али њихово избегавање болело је више од речи. Сваки поглед у њеној глави потврђивао је: Сви су приметили да немам мараму..

Под теретом стида, прилазила је исповести. Њен глас је дрхтао. Након списка грехова, испричала је и причу о изгубљеној марами – скоро као да јој је то највећа кривица.

Свештеник је слушао пажљиво. На крају, изговорио је нешто што је било откровење, попут громогласног олакшања:

„Главно је, чедо, да ниси одустала. Вера није у томе шта носимо, него у томе шта носимо у срцу. Марама је знак, али није суштина. Бог гледа на срце, не на платна.“

То је био преокрет. У једној реченици – милост је победила форму. Јелена се тада сетила и оних речи Светог Писма које су сада добиле пун смисао: „Јер Бог не гледа на оно што човјек гледа; човјек гледа на лице, а Господ гледа на срце.“ (1. Сам. 16:7)

Причешће у плетеном прслуку

Ипак, људска слабост није тако лако савладати. Када је дошло време за Причешће, стид се вратио као плима. У тренутку очаја, рука јој је несвесно подигла плетени прслук који је носила и ставила га на главу. Био је то покров очаја, последње очајничко прибежиште форме која је морала бити испоштована.

Призор је био, заиста, чудан. Свештеник који је делио Свете Дарове зауставио се, стегавши Путир, и упитао је строго, испитивачки: „Јеси ли се исповедила?“ – „Јесам.“ – „Јеси ли добила благослов?“ – „Јесам.“

Тек тада, након кратке, тешке паузе, отворио је Путир и дао јој Светиње. У том тренутку, док је примала Христа, осетила је да је Милост Божија превазишла и њен стид и њен смешни прслук, и све људске судове.

Марама у џепу: Парадокс Вере

Све се завршило мирно. И баш када је хтела да да прилог, завукавши руку у унутрашњи џеп торбе, догодило се последње изненађење: ту је била марама, уредно сложена, чиста, као да је све време чекала.

Тренутак је био апсолутни парадокс: оно што је изазвало толики немир, стид, унутрашњу борбу и духовну лекцију – било је све време ту, само сакривено.

Од тог дана, Јелена више никада није осудила жену без мараме у храму. Сваки пут када би видела такву слику, сетила би се сопственог искуства и схватила да не зна шта се крије иза тога. Уместо суда, у њој се јављало саосећање.

А поука ове приче је једноставна, али дубока: Форма је важна јер помаже, упућује и показује смер – али није спасоносна. Спасоносна је само суштина: срце које стоји пред Богом. Форма је слуга, а не господар Вере.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић