„Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје.“ (Лк. 23:42)
Сви ми, хтели то да признамо или не, проводимо своје животе тражећи неку врсту сигурне луке. Градимо куће, стичемо звања, трудимо се да оставимо добар утисак на комшије, пријатеље и породицу. Некако подсвесно верујемо да ће нас тај наш „социјални штит“, та наша биографија пуна малих и великих успеха, заштитити када дођу тешки дани. Верујемо да нас близина добрим људима, или чак близина цркви и духовним стварима, чини безбеднима. Међутим, историја спасења нам пред очи износи једну застрашујућу и истовремено предивну слику која руши све наше представе о томе ко је „добар“, а ко „лош“, и коме је заправо место у Царству небеском.
Та слика је Голгота. Тамо, на том суровом брду, преломила се читава историја човечанства. У средини је распети Христос – Љубав која ћути и прима на себе болове света. Поред Њега је разбојник који је цео живот провео у рушењу, а у последњем издисају постаје први становник Раја. А са друге стране, изван овог брда али у истој тој тами срца, налази се човек који је три године јео из исте чиније са Богом и гледао васкрсавање мртвих, а завршио је у понору очајања.
Овај контраст између разбојника и апостола Јуде није ту да би нас уплашио, већ да би нас пробудио. Оно је питање живог односа, питање једног јединог тренутка у којем срце одлучује коме ће се приклонити. Често мислимо да смо сигурни јер смо „унутра“, јер познајемо веру, јер смо део нечег светог. Али пример Јуде нас опомиње да се може бити на самом извору воде живе, а ипак умрети од жеђи ако се срце затвори. Исто тако, пример разбојника нам даје наду коју свет не може да разуме – да не постоји толико дубок пад, толико мрачна прошлост или толико тежак грех који један искрени уздах не може да преобрази у светлост.
Када посматрамо ову двојицу људи, ми заправо посматрамо две стране сопствене душе. Сви ми имамо у себи помало од Јуде – оног који калкулише, који се разочара када Бог не испуни његова очекивања, који се уплаши свог пада па помисли да му нема повратка. Али, хвала Богу, сви имамо прилику да у себи пронађемо и оног разбојника који, иако прикован сопственим гресима за крст патње, успева да подигне поглед и каже:
Сети ме се, Господе, – уздах који је променио вечност. У том расцепу између очајања и наде одвија се цела наша духовна борба.
Када касно постане једино право време
Сви смо ми макар једном у животу осетили онај тежак терет који каже: „Сада је касно“. Касно је да се поправи однос који смо срушили, касно је да се промени каријера, касно је да се постане бољи човек јер су године већ прошле. Свет нас учи да је време линеарно и сурово – шта си посејао, то жањеш, и ако си закаснио на воз, остајеш на перону. Међутим, разбојник са десне стране крста руши ту сурову логику света. Његов живот је био, по свим људским мерилима, потпуни промашај. Он није имао вољу за молитве, за постове, за чињење милостиње. Његове руке су биле прљаве, а његова савест вероватно пуна крикова оних које је повредио.
Али шта се дешава у том последњем часу? Док војници бацају коцку за Христову одећу, док се гомила руга, овај човек ради нешто незамисливо. Он у изранављеном, пониженом и умирућем Човеку поред себе препознаје Цара. То је можда највећи подвиг вере у историји. Лако је веровати у Христа када васкрсава Лазара, када умножава хлебове или када у слави улази у Јерусалим. Али веровати у Њега када Он сам изгледа поражено, када умире у највећим мукама – то је вера која пробија небеса.
Овај човек нам показује да за Бога не постоји „прекасно“. Његово „сети ме се“ није био плод теолошког знања, већ плод потпуног огољења. Када је изгубио све – слободу, здравље, углед, па чак и наду у земаљски живот – остало му је само срце. И то срце је завапило. Свети Оци нас уче да је тај један тренутак вреднији од деценија формалног побожног живота без љубави. Зашто? Зато што је у том тренутку разбојник престао да се узда у себе и потпуно се препустио Божијој милости.
Често се питамо како је могуће да неко ко је цео живот грешио оде у рај пре праведника. То нам звучи неправедно. Али Божја правда није математичка, она је родитељска. Замислимо оца који чека изгубљеног сина; да ли ће му замерити што се вратио у последњи час, или ће му пасти око врата чим га види на хоризонту? Ми смо склони да меримо туђе грехе, али Бог мери нашу чежњу. Разбојник је постао „први грађанин Раја“ не зато што је његов грех био мали, него зато што је његово поверење у Божију љубав у том одсудном тренутку било бескрајно. Он нас учи да је наш „крст“ – патња коју често сами себи проузрокујемо својим погрешним изборима – заправо прилика за сусрет. Без тог крста, он можда никада не би био тако близу Христа. Његова лекција је јасна: не бој се свог пада, бој се само тога да из тог пада не погледаш у Лице које те воли.
Тама затвореног срца: Јудина трагедија
Са друге стране ове голготске драме стоји лик који нас вековима плаши и збуњује. Јуда Искариотски. О њему често размишљамо као о неком далеком монструму, издајнику чије име не желимо ни да поменемо. Али ако застанемо и скинемо тај вео историјске осуде, видећемо човека који нам је много сличнији него што бисмо волели да признамо. Јуда није био странац. Он је био изабран, био је пријатељ, био је неко коме је Господ поверио Своју касу и Своје тајне. Он је видео да болесни устају, да слепи прогледају, чуо је речи које су мењале свет. И управо ту лежи највећа загонетка: како је неко ко је био тако близу Извору Светлости могао да заврши у тако густој тами?
Његов пад није почео у Гетсиманском врту пољупцем издаје. Он је почео много раније, у тишини његовог срца које је полако почело да се затвара. Можда је Јуда очекивао другачијег Христа – моћног цара који ће протерати Римљане, који ће успоставити земаљску правду и власт. Можда га је разочарала та „слабост“ Љубави која пристаје да буде исмејана. Често се и ми тако разочарамо у Бога када ствари не иду по нашем плану, када наше молитве за здравље или успех не добију одговор какав смо замислили. Тада срце почиње да се хлади, а вера постаје калкулација.
Међутим, Јудин коначни грех није била сама издаја. Свети Оци су оштри и јасни у томе: Петар је такође издао Христа, три пута Га се одрекао у једној ноћи. Разлика између њих двојице није у тежини греха, већ у ономе што је уследило после. Петар је изашао и „плакао горко“, тражећи погледом Оца. Јуда је отишао у самоћу свог очајања. Он је веровао у свој грех више него у Божију милост. То је та страшна замена теза која нас често тишти – када мислимо да је наш грех толико велики да га чак ни Бог не може опрати. То је врхунац људске гордости преобучене у лажну скромност: веровати да смо ми „гори“ него што је Бог „добар“.
Очајање је најтиши и најопаснији непријатељ наше душе. Оно нам шапће да нема повратка, да су врата затворена и да смо сами у свом мраку. Јуда је видео своју кривицу, осетио је страшан терет савести, али није имао снаге да подигне очи. Он је остао заглављен у самопосматрању, у сопственом паклу самоосуде. Његова трагедија је упозорење за све нас који мислимо да нас наша „духовност“, наше познавање вере или наш положај у цркви штите од пада. Нико није безбедан ако изгуби наду. Близина Христу није магични штит; она је позив на непрестану будност срца. Јуда нас учи да можемо бити у предсобљу раја, а да ипак изаберемо пакао ако дозволимо очајању да постане наш једини господар.
У средишту између два избора
Сваки наш дан је једна мала Голгота. У сваком искушењу, у сваком паду, ми се заправо налазимо између ова два пута. Наша душа је то поприште где се боре покајани разбојник и очајни апостол. Свет око нас нас непрестано притиска да будемо „успешни“, да немамо права на грешку, а ако погрешимо, да се затрпамо кривицом или да кривимо друге. Хришћанство нам нуди трећи пут – пут смирене наде.
Разбојник нам је показао да признање кривице није крај, већ почетак спасења. „Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили“, рекао је он свом сапатнику на крсту. То је био кључни тренутак – искреност према себи. Он није тражио изговоре, није кривио друштво, родитеље или судбину. Он је прихватио свој крст. И управо то прихватање га је ослободило. Када признамо своју слабост, ми заправо отварамо простор за Божију силу. Док год се претварамо да смо праведни, за Бога нема места у нашем срцу, јер „не требају здрави лекара, него болесни“.
Јуда је, с друге стране, покушао да „реши“ свој проблем сам. Покушао је да врати новац, покушао је да исправи ствар сопственим снагама, а када је видео да је немоћан, пресудио је себи. То је велика замка за све нас који тежимо савршенству – мисао да морамо сами да се „очистимо“ пре него што изађемо пред Бога. Али ми се не чистимо да бисмо дошли Богу; ми долазимо Богу да би нас Он очистио. Разбојник је то разумео. Он је дошао такав какав јесте, крвав и грешан, и тражио је само једно: „Сети ме се“. Није тражио да буде први, није тражио оправдање, тражио је само делић Божијег сећања. А Божије сећање је живот.
Овај контраст нам говори и нешто веома важно о природи слободе. Ми често мислимо да је слобода могућност да радимо шта хоћемо. Али права слобода је могућност да се покајемо. Бог поштује нашу слободу до те мере да нам дозвољава чак и да Га издамо, чак и да одемо од Њега. Али Он је истовремено толико жедан нашег спасења да чека само један малени сигнал, један уздах наде да би нам отворио врата Раја. Разбојник је своју слободу искористио за тај један спасоносни вапај, док је Јуда своју слободу заробио у чвор очајања.
Снага наде у свакодневном крсту
Често себи постављамо питање: шта ова двојица људи, распети на брду пре две хиљаде година, имају са мном данас? Мој живот није разбојништво, а нисам ни апостол. Ја сам само обичан човек који се бори са рачунима, породичним проблемима и сопственим страховима. Али ако боље погледамо, видећемо да је сваки наш дан испуњен управо оним истим изборима пред којима су они стајали. Сваки пут када погрешимо – било да је то тешка реч упућена ближњем, лаж или тренутак себичности – ми смо на прекретници. Хоћемо ли, као Јуда, почети да се „једемо“ изнутра, затварајући се у своју кривицу и понос, или ћемо, као разбојник, имати храбрости да признамо: „Да, погрешио сам, Господе, сети ме се“?
Свети Пајсије Светогорски је говорио да је очајање највеће лукавство нечастивог. Зашто? Зато што нас оно чини неспособним за љубав. Човек који очајава гледа само у своју таму, а не у Божије светло. Разбојник нас, пак, учи једној прелепој и скоро дечијој једноставности. Он није држао говоре, није се правдао тешким детињством или лошим друштвом. Он је једноставно поверовао да је Бог већи од његовог греха. То је та „лудачка нада“ хришћанства која саблажњава логику овог света. Свет нам каже: „Плати за своје грешке“, а Христос каже: „Дај Ми своје грешке, а Ја ћу ти дати Свој Рај“.
Ми често живимо у страху од Божијег суда, замишљајући Га као строгог судију са кантарoм у руци. Али сцена распећа нам открива нешто сасвим друго. Бог на крсту није судија који осуђује, већ Сапатник који позива. Он стоји у средини, између два избора, и чека. Он не присиљава разбојника да се каје, нити спречава Јуду да оде. Он поштује нашу тајну слободе. Али Својим раширеним рукама на крсту Он показује колика је мера Његовог праштања. Те руке су раширене да би загрлиле свакога ко пожели да се врати.
Управо је у томе снага наде. Нада није јефтини оптимизам који каже да ће „све бити у реду“. Нада је дубоко сазнање да ми, без обзира на све наше падове, никада нисмо сами. Разбојник је у најстрашнијем тренутку свог живота, када је смрт била на дохват руке, открио Живот. Он је открио да је рај заправо Личност. Бити у рају значи бити „са Њим“. Зато му Христос и не каже: „Ићи ћеш у неко лепо место“, већ каже: „Данас ћеш бити са Мном“. То је суштина наше духовности – не тражити награду, него тражити Лице Божије.
Позив на нови почетак
Када затворимо ову причу о разбојнику и апостолу, остаје нам једно важно питање које титра у ваздуху: на коју страну ми данас окрећемо своје лице? Живот нас често „прикује“ за различите крстове. Некада су то болести, некада губици, а најчешће су то крстови наше сопствене слабе природе. Важно је да разумемо да крст сам по себи не спасава. И разбојник и Јуда су патили. Разлика је била у томе како су ту патњу употребили. Један ју је искористио као мост ка Богу, а други као зид који га је одвојио од Њега.
Свети Николај Жички нас подсећа да се спасење даје срцу које се узда у милост, а не заслузи. То је велика утеха за све нас који се осећамо недостојно, који мислимо да нисмо „довољно добри хришћани“. Нико није довољно добар. Ми смо сви, на неки начин, разбојници који су украли живот од Бога и трошили га на своје жеље. Али сви смо и позвани да будемо „први у рају“. Божија љубав нема миљенике по заслугама, она има само децу која јој се враћају.
Зато, када осетимо терет својих промашаја, када нам се учини да је Јудина тама близу, сетимо се десне стране крста. Сетимо се оног једног уздаха који је вредео више од целог живота проведеног у греху. То није позив на немарност – „могу да грешим колико хоћу, па ћу се покајати у последњи час“ – јер нико од нас не зна када је тај час. То је позив на тренутну и радосну наду. Сваки уздах „Господе, помилуј“ је један мали улазак у рај.
Разбојник и апостол су две могућности које стоје пред нама док год дишемо. Једна нас упозорава да се не преузносимо својом побожношћу, а друга нас храбри да никада не одустанемо од себе јер Бог никада не одустаје од нас. На крају крајева, наша вера није прича о савршеним људима, него прича о савршеној Љубави која спасава несавршене.
И док год у нама живи макар трачак те наде, док год смо спремни да из дубине свог „свакодневног крста“ завапимо ка Христу, врата Царства остају широм отворена. Јер Рај није место за оне који никада нису пали, већ за оне који су, павши, поверовали да их неко воли довољно да их подигне.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић