Жена је клечала поред болесничког кревета свога сина већ трећу ноћ. Молитве су јој се сливале једна за другом, свеће су гореле пред иконама, а дечаково дисање је остајало тешко и неравномерно. У исто време, у комшилуку, још једна мајка бдела је над својим болесним дететом. Следећег јутра стигла јој је вест да се дете из суседне куће пробудило здраво, као да никада није било болесно, док је њено дете остало у истом стању. И тада се јавља најтежи крик душе: Зашто? Зар се није молила са истом вером? Зар њена љубав није била подједнако јака? Зар Бог прави разлику међу децом?

Ово питање – зашто се чудеса дешавају некима, а другима не – можда је једно од најстаријих које људи постављају Богу. Оно се не јавља само у молитвама очајних родитеља или болесних људи; одзвања кроз векове, у псалмима, у књизи о Јову и у апостолским посланицама. Ако смо искрени, ово питање нас стално изнова доводи до ивице вере и испитује нашу спремност да верујемо, чак и када не разумемо.

Када Бог ћути – и шта то значи

Понекад наши искрени и упорни напори и молитве не добијају тренутан одговор. То није знак да Бог не слуша или да наша вера није довољна; напротив, Он делује на начин који надмашује наше разумевање, у тренуцима када смо спремни да примимо Његову милост.

Апостол Павле је ово искусио на сопственој кожи. Човек који је видео Христа, који је био узнесен до Трећег неба, који је чинио чудеса широм Римског царства – тај исти човек је молио три пута за избављење од „трна у телу“ и није добио оно што је тражио. Уместо тога, добио је одговор који је можда звучао као одбијање: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена.“ (2. Кор. 12:9).

Шта ово значи за нас? Да ли је Павле требало више да верује? Да ли је требало другачије да се моли? Наравно да не. Оно што овај одговор открива јесте нешто што наш ум тешко прихвата: Божји начин помагања није увек наш начин. Његова логика не следи нашу логику видљивих резултата и тренутних олакшања.

Чудо које не видимо

Када говоримо о чудесима, обично мислимо на драматичне догађаје: рак који нестаје преко ноћи, слепац који проглашава, хроми који устаје и иде. И таква чудеса се, без сумње, дешавају. Али зашто онда Христос, који је исцелио толике, није исцелио све болесне у Јудеји? Зашто је неке прошао, а другима додирнуо очи?

Одговор можда лежи у томе што чудо – у библијском смислу – није само физичка промена. Грчка реч за чудо у Новом завету је семејон, што значи „знак“. Чудо је знак који упућује на нешто дубље, на стварност коју очима не видимо. Када је Христос исцелио узетог, рекао је прво: „Опраштају ти се греси твоји“ (Марко 2:5). Тек када су га оптужили за богохуљење, додао је физичко исцељење – као доказ да има власт опраштати грехе.

Дакле, право питање није: „Зашто ме Бог није исцелио?“ већ: „Шта Бог ради у мом животу кроз ову болест, ову патњу, ову неизвесност?“ Старац Пајсије Светогорац, који је сам патио од тешких болести, говорио је да је од болести научио више него од година проведених у манастиру. Његова болест није била препрека већ пут. Не пут ка физичком здрављу, већ пут ка духовној зрелости која је другачије не би била могућа.

Тајна људске слободе

Али ту се отвара још једна димензија која је често занемарена: наша улога у примању Божјег дара. Бог не делује као немилосрдни господар који намеће своју вољу. Он чека. Он куца на врата, како каже Откровење (3:20), али врата се отварају изнутра.

Има једна прича из живота старца Порфирија која ово илуструје. Дошла му је једна жена која је патила од неизлечиве болести. Старац јој је објаснио да понекад унутрашња горчина или непраштање могу да ометају мир и благодат коју Бог жели да дâ. Ове речи нису прекор, већ позив на дубоко преиспитивање срца. Жена је била запрепашћена: „Како то мислите? Ја то горко желим!“ Старац је објаснио: „У твом срцу је толико горчине према људима који су те повредили. Та горчина је зид између тебе и Божје милости.“

Ово није морална лекција, већ духовна реалност. Када Христос каже: „ко ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.“ (Јован 14:23), Он не поставља услове из ината, већ описује како духовни закони функционишу. Бог не може ући тамо где нема места за Њега. И понекад наш понос, горчина или држање за грех могу заузети простор који би требало да припада Њему.

Зато се чудеса дешавају једноставним људима, понизнима, онима који немају велика духовна достигнућа али имају отворено срце. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5:8) – не зато што Бог награђује чистоту, већ зато што само чисто срце може да види и прими оно што Бог нуди.

Промисао који нас надилази

Пророк Исаија записује речи које треба да нас и смире и узнемире: „Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли.“ (Исаија 55:9). Ово није позив на пасивност или слепо прихватање. Ово је позив на поверење у некога чија перспектива обухвата оно што ми не можемо видети.

Можда је најтеже прихватити да Божја љубав према нама није увек изражена кроз уклањање тешкоћа. Понекад је изражена кроз снагу да те тешкоће поднесемо. Понекад је изражена кроз смисао који откривамо у патњи. Понекад је изражена кроз заједницу коју налазимо са другима који пате.

Кључ је у томе да престанемо мерити Божју доброту према нама према видљивим благословима. Јов није добио објашњење за своју патњу. Добио је сусрет са Богом који је био довољан. Павле није добио избављење од трна. Добио је уверење да је Божја сила савршена у његовој немоћи.

Молитва као предавање, не као преговарање

„Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.“ (Матеј 7:7). Ове речи нас позивају да молимо, да тражимо и да не одустајемо. Али оне нас уче да Бога не посматрамо само као извор онога што желимо. Молитва је живи разговор, у којем постепено учимо да наше срце ускладимо са Његовом вољом.

Када Га молимо за исцељење, за избављење, за помоћ – молимо Га са свом искреношћу и страшћу. Али исто тако завршавамо сваку молитву као што је Христос завршио Своју у Гетсиманији: „Али не моја воља, но твоја нека буде!“ (Лука 22:42). Јер понекад највеће чудо није у томе што добијамо оно што смо тражили, већ у снази да срцем прихватимо оно што нам је Бог наменио.

Чудо које траје

Право чудо дешава се тихо у души човека који пати али не очајава, који губи и боји се али не губи веру, јер у том тихом тренутку Божја љубав осећа се као топлина која претвара патњу у мудрост, слабост у снагу, очајање у наду. Чудо није у одсуству бола, већ у радости која остаје упркос болести, у породици која остаје сабрана усред трагедије, у души која налази мир пред лицем смрти.

Христос каже: „Заиста, заиста вам кажем: који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити“ (Јован 14:12), и та дела се дешавају унутар нас – у сваки поднети бол, у сваку искрену молитву, у сваки корак ка Њему.

Чудо је у присуству Бога Који ходи уз нас, Који нас носи када више немамо снаге, Који нас учи да живимо са смислом, да примамо оно што долази, да откривамо Његово лице у сваком тренутку живота.

Не чекајмо велика спољна чудеса – чудо је у души која воли, у срцу које верује, у животу који се полако претвара у оно што Бог жели: љубав, наду, мир и непрекидно присуство Његове благодати, овде и сада.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић