„А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, да би милостиња твоја била у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“ (Јеванђеље по Матеју 6, 3–4)
Учинио си добро без калкулације. Без рачунице. Без резерве. И баш ту, где си био најискренији, неко те је повредио. Не непријатељи, већ они којима си веровао.
Схватио си да искреност кошта. Да труд може бити заборављен. Да мир који носиш понекад друге раздражује. Али то није твоја мука – то је њихова. И када се осетиш усамљено, носи ту усамљеност као крст који зна: твоје добро, твоја радост и твоја љубав нису између тебе и људи, већ између тебе и Бога.
Не чиниш добро да би ти захвалили. Не радујеш се да би те волели. Не дајеш све да би те признали.
Ти дајеш јер је то природно у твом срцу. Ти волиш јер је љубав твој дах. Ти се радујеш јер је радост твоја молитва. И у сваком човеку постоји зрно добра – макар скривено, макар заборављено. Свако носи своје тихо добро, као семе које чека да никне.
Када дође време када нико не види твоја дела, када твоја радост остане непримећена, када твоја љубав буде одбачена – не плаши се. Све је увек било између тебе и Бога. Људи су пролазници: неки као утеха, неки као лек, неки као рана. Али суд, смисао и мера никада нису били у њиховим рукама.
Када то прихватиш, престаје потреба за доказивањем. Живот више није сцена. Живот постаје молитва.
Нека те преваре. Нека те забораве. Нека ти завиде. Твоје је само да останеш веран. Да наставиш да волиш. Не зато што ће неко приметити, него зато што Он већ јесте. Добро које чиниш остаје. Свака реч, сваки гест, свака жртва. Макар их свет заборавио. Макар те осуђивали.
Радост коју носиш је твоја. И ништа је не може узети: ни похвала, ни љубомора, ни осуде. Твој живот, твоја љубав, твоја вера – све је увек између тебе и Бога. И када боли, када свет окрене леђа, када усамљеност изгледа превелика – не заборави: Он види. Он зна. Он броји сваку кап љубави.
„Господе! ти ме кушаш и знаш. Ти знаш кад сједем и кад устанем; ти знаш помисли моје издалека“ (Псалам 139, 1–2)
И можда је управо то оно што ослобађа: дај и даље. Воли и даље. Буди оно што јеси. Јер све је између тебе и Бога.
Када твоје срце постане тешко, када сузе буду непозвани гости, сети се: сваки бол који поднесеш, свака празнина коју осетиш, свака усамљеност – Он претвара у светлост. Свака суза постаје мост до Њега.
И чак када нико не види твој труд, Његово око је ту, пажљиво и милостиво. Твој пут никада није био сам. Ти ниси сам. Све што дајеш и све што трпиш – као тихи плес љубави – остаје у Његовим рукама, заувек.
Зато нека твоје срце буде као свећа: макар мала, макар скривена, она светли. И та светлост не гаси ни ветар, ни тама.
Нека твоја вера буде као река: тиха, али упорна, која пробија камен и носи живот.
Нека твоја љубав буде као хлеб: делиш је, иако остајеш гладан, а ипак сви који је окусе осете да је вечна.
Јер све што чиниш, све што трпиш, све што волиш – није пролазно. Оно је записано у вечности. Оно је између тебе и Бога.
И када дође дан када твоје очи буду затворене за овај свет, а отворене за Њега, видећеш: ниједна суза није била узалуд. Ниједна радост није била заборављена. Ниједна љубав није била изгубљена.
Све је било молитва. Све је било дар. Све је било између тебе и Бога.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирјана Стаменковић