Свако, ко погледа у наш савремени живот, из перспективе нормалног живота људи ранијих времена ‐ рецимо Русије или Америке, или било које земље Западне Европе XIX‐тог века, не може а да не буде шокиран чињеницом колико је живот постао ненормалан данас. Цео концепт ауторитета и послушности, пристојности и учтивости, јавног и приватног понашања ‐ све се то драстично променило, окренуло се скроз наопако, сем неких изолованих групица људи ‐ обично Хришћана неке врсте ‐ који покушавају да очувају тзв. „старомодни“ начин живота.
Деградација савременог друштва и његов утицај на веру
Данашњи, ненормални живот може се описати као размажен. Од детињства, према деци се опходе, по правилу, као према малим боговима или богињама у породици; њихови хирови се задовољавају, њихове жеље бивају испуњене; окружена су играчкама, забавама, комфором; не васпитавају се и не подижу према јасно одређеним принципима и правилима Хришћанског понашања, већ се остављају да развију какав год пут, на који их њихове жеље нагињу. Обично је довољно за такво дете да каже: „Ја хоћу“ или „Ја нећу“ да би се његови понизни родитељи поклонили пред њим и пустили га да иде својим путем.
Вероватно се ово не дешава стално и у свакој породици, али дешава се довољно често да постане правило савременог васпитања деце; и чак и родитељи са најбољим намерама не успевају да избегну у потпуности овај утицај. Чак и ако родитељи покушавају да подигну дете строго, комшије и родбина покушавају да учине нешто друго. Они морају да узму то у обзир, када васпитавају дете.
Када такво дете одрасте, оно се природно окружује стварима које је имало и у детињству: комфор, забаве и играчке за одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом; то је иначе реч које нема, за коју се потпуно не зна у било ком речнику; у Русији XIX‐тог века вас не би разумели шта значи та реч, или у било којој озбиљној цивилизацији.
Стална потрага за забавом је толико празна било каквог озбиљног смисла, да би вас посетилац из земље XIX‐тог века, гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, у скоро сваком аспекту наше популарне културе, мислио да је упао у земљу имбецила, који су изгубили сваки контакт са реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир, јер живимо у таквом друштву и то узимамо за нормално, за истину.
Неки скорији посматрачи нашег савременог живота, назвали су младе људе нашег доба „ЈА генерација“, а наше време, „време нарцисизма“, карактеристично по обожавању и фасцинацији самим собом, што спречава развој нормалног људског живота.
Други су говорили о „пластичном“ универзуму, или фантастичној форми религије: религије „саморазвоја“, (где сопствено ЈА остаје објекат обожавања), испирања мозга и контроле ума, религије обожаваних гуруа и, религије потере за НЛО‐има и ванземаљцима, религије абнормалних духовних стања и осећања. Нећемо улазити у све те појаве, које су вероватно блиске великој већини нас, осим да мало продискутујемо касније како то утиче на духовни живот Православних данас.
Битно је да схватимо, да док се трудимо да водимо Хришћански живот данас, да свет који се формирао у нашим размаженим временима, тражи душу, било у световном животу, било у религији и да се он може назвати тоталитаран.
Ово је лако да се види у постојању разних култова и секти, које су добиле толико публицитета протеклих година, које захтевају потпуну покорност само‐проглашеном „светом човеку“; али, то је исто тако очигледно и у световном животу, где је појединац суочен не само са појединачним искушењем ту и тамо, већ је у питању стално стање суочености са искушењем које га напада било да је у питању музика у позадини, која се чује свуда у продавницама и предузећима, на јавним знацима и билбордима градских улица, рок музика која је допрла чак до шумских кампова и стаза и коначно у својој кући, где ТВ често постаје тајни владалац домаћинства, који диктира модерне вредности, мишљења и укусе. Ако имате мало дете, знате како је ово истинито; када виде нешто на ТВ, како је тешко борити се са новим ставом, мишљењем које је изрекао неки „ауторитет“ са ТВ-а.
Порука свеобухватног искушења које данас напада младог човека ‐ поприлично отворено у световним формама, али често прикривеније у религиозним: живи за данас, уживај, опусти се, нека ти буде удобно, „опуштено“. На тај начин „ЈА генерација“ у ствари иде ‐ у ланац концентрационих логора који већ управља животима скоро половине светске популације.
Изазови савременог човека и лажни приступи духовности
Али неко може да се запита, какве све то везе има са нама, који се трудимо да како најбоље водимо трезвени Православни живот?
Има много везе. Морамо да схватимо, да је ненормалан живот око нас, место где ми почињемо наш сопствени Хришћански живот. Шта год ми правили од нашег живота, какав год истински садржај му ми давали, он и даље има нешто од печата „ЈА генерације“ на себи и морамо бити довољно скромни и смирени да би ово видели. Одавде почињемо.
Постоје два лажна прилаза животу око нас, који данас често многи узимају здраво за готово, мислећи да је то некако оно што би и Православни Хришћани требало да чине.
Први прилаз ‐ најуобичајенији ‐ је једноставно ићи у корак са временом; прилагодити се: рок музици, савременим модама и укусима и целокупном ритму нашег бучног, неотесаног модерног живота. Често старомодни родитељи, који имају мало контакта са овим животом и живе свој живот мање или више одвојено, насмешиће се када виде своју децу, како прате најновије лудило, мислећи да је то нешто безопасно.
Овај пут је тотална катастрофа за хришћански живот; то је смрт душе. Неко може и даље да води спољашње исправан живот, без борбе против духа времена, али је унутра мртав или умире; и најтужније од свега ‐ њихова деца ће платити цену у разноврсним психичким и духовним поремећајима и обољењима који постају све уобичајенији.
Један од водећих чланова самоубилачког култа који је завршио трагично у Џонстауну пре четири године, била је млада ћерка грчког православног свештеника; члан сатанистичке рок групе „KISS‐Knights In Service of Satan“, састављене од бивших руских православних младих људи; највећи део чланства сатанистичког храма у Сан Франциску, према истраживањима, били су православни младићи.
Ово су само неки од ударних случајева, већина младих православних људи не залута толико далеко ‐ они се само мешају са антихришћанским светом око њих и престају да буду примери било каквог хришћанства за оне око њих.
Ово је погрешно. Хришћанин мора бити другачији од света, изнад свих данашњих настраности ненормалног света и ово мора бити једно од основних ствари које зна, као део његовог хришћанског васпитања. У противном, нема сврхе да се називамо Хришћанима ‐ поготово православним Хришћанима.
Други лажни приступ насупрот томе је онај који се може назвати лажна духовност. Преводи православних књига о духовном животу постају све доступнији, тако да неко може наћи растући број људи који говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним стањима молитве и највећим Оцима као што су Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, Свети Григорије Синаит.
Православље као пут спасења у савременом свету
У реду је бити свестан истински узвишене стране православног духовног живота и да се има поштовање за велике Оце који су то живели; али, уколико немамо врло реалну и врло скромну свесност и познање колико смо далеко сви ми од тога данас; од живота исихаста и колико смо мало припремљени да му чак и приђемо, наше интересовање у томе више ће бити само израз нашег егоцентрицног „пластичног“ универзума.
Суштина је, и то је ствар која је апсолутно неопходна за наш опстанак као православних данас ‐ да морамо да схватимо у каквим временима ми живимо, како заправо мало знамо и осећамо наше Православље, колико смо далеко не само од Древних Отаца, већ и од обичних Хришћана стотинама година или чак једну генерацију пре, како морамо смирити себе, да би само успели да преживимо као православни данас.
Морамо бити свесни да све то што је усмерено на нас долази у једном пакету; има одређени ритам и одређену поруку за нас: поруку само‐обожавања, опуштања, препуштања, уживања у себи, одустајања од било каквих размишљања о другом свету у различитим облицима, било у музици, филмовима, ТВ‐у или ономе што се предаје у школама, какви се предмети наглашавају, која се позадина даје и све остало; то је све једна одређена ствар која нам се даје. То је заправо образовање атеизма. Морамо се борити, знајући шта свет покушава да нам уради, обликујући наш православни одговор на то.
Са оваквим ставом ‐ посматрања и добрих и лоших страна света ‐ могуће је за нас, да живимо и имамо православно схватање света тј. православни поглед на целокупан живот, а не само на уске црквене предмете. Постоји погрешно мишљење, које је данас нажалост врло раширено, да је довољно да имамо Православље које је ограничено на Цркву, храм и званичне „Православне“ радње, као што су молитве у одређено време или осењивање крсним знаком; у свему осталом можемо бити као сваки други, учествујући у животу и култури нашег времена без икаквих проблема, док год не учинимо грех.
Ко год је схватио сву дубину Православља; и какво потпуно посвећивање је потребно истинском Хришћанину, а са друге стране тоталитарне захтеве које савремени свет има за нас, лако види колико је ово мишљење погрешно. Православан си стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или уопште ниси Православан. Наше Православље открива се не само у нашим строгим питањима вере, већ и у свему што кажемо. Већина нас је несвесна наших хришћанских одговорности које имамо у световном делу живота. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно.
Чувајмо и хранимо квалитете истинског православног схватања света: животни, нормалан став, пун љубави и праштајући, чувајући нашу невиност и не‐световност, чак и са потпуним и смиреним познањем наше грешности и моћних искушења света око нас. Ако истински живимо на овај начин, наша Вера ће преживети ударе пред нама и биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа, чак и усред слома и пропасти људскости, која је почела већ данас.
јеромонах Серафим Роуз