„Онај који дође до спознаје сопственог греха већи је од оног који молитвом подиже мртве;
ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела.“ – свети Исак Сирин, 41. беседа

У потрази за истинском самоспознајом, заустављамо се пред једним од најдубљих и најопаснијих духовних порока: поносом. Он се не јавља сам. Понос, егоизам, сујета, бахатост, ароганција, уображеност – све су то различита лица једне исте појаве: окретања себи, егоцентричности.

Од свих ових појмова, две речи носе најјасније значење: сујета и понос. Свети Јован Лествичник каже да су оне као дете и старац, као семе и хлеб – почетак и крај.

Сујета – почетак пада

Сујета је први дах егоцентричности. Њени симптоми су лако препознатљиви: неподношење критике, жеђ за похвалом, тражење лакшег пута, стална усмереност на то шта ће други рећи, како ће нас видети, шта ће о нама мислити.

Иста та усмереност ка публици рађа и грех самооправдања. Он се често неприметно увлачи чак и у исповест: „Нисам гори од других… само ситни греси… никога нисам убио, ништа нисам украо…“

Свети Јован Лествичник упозорава: „Демон сујете се радује кад види да се наше врлине умножавају: што више успеха имамо, то више хране за таштину.“

„Када постим – ташт сам. Када кријем своје подвиге – ташт сам због своје разборитости. Ако се лепо облачим – ташт сам; ако носим сиромашну одећу – још сам таштији. Ако говорим – ташт сам; ако ћутим – опет сам ташт. На коју год страну окренеш ову бодљикаву биљку, она ће увек дићи своје трње нагоре.“

Чим се у срцу појави добар осећај или искрен духовни покрет, одмах га пресече сујетно самоиспитивање. И најдрагоценији импулси душе тада нестају – топе се као снег на сунцу. А када се истопе, они умиру. Тако, због сујете, у нама умире оно најбоље. Ми сами себе убијамо таштином, замењујући прави, једноставан живот – варкама.

Понос – врхунац егоцентричности

Из сујете се рађа понос. Он је врхунац самоуверености, одбацивање свега што не потиче из сопственог „ја“. Понос је извор гнева, суровости и злобе. Он одбацује Божију помоћ и постаје „тврђава демона“. Понос је као гвоздена завеса између човека и Бога – непријатељство према Богу, извор сваког греха, и присутан је у сваком греху. Јер сваки грех је, у суштини, свесно попуштање својој вољи и страстима, дрско кршење Божијег закона.

„Оном кога је понос заробио, очајнички је потребан Бог, јер га ниједан човек не може спасити.“ – свети Јован Лествичник

Одакле долази овај порок? Како се рађа? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази? И како га препознати?

Ово последње је нарочито важно, јер поносна особа обично не види свој грех. Један старац је саветовао монаха да се чува поноса. Монах му је одговорио: „Оче, у мени нема поноса.“ А старац му је рекао: „Нема бољег доказа твог поноса, дете моје, од тог одговора.“

Ако неко тешко тражи опроштај, лако се вређа, сумњичав је, осуђује друге – све су то поуздани знаци поноса.

Свети Атанасије Велики у „Беседи против пагана“ каже: „Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском.“ То је суштина поноса: човек, који је некада стремио Богу, окреће се себи. Божанско созерцање замењује самосозерцањем. Љубав према Богу уступа место љубави према сопственој сенци.

Фазе развоја поноса

1. Почетна фаза – самозадовољство

У почетку, понос се јавља као честа усмереност пажње на себе, праћена добрим расположењем које често граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, смеје се, звиждуће, певуши, пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује избирљивост у храни, у облачењу, у навикама. Радо даје савете и пријатељски се меша у туђе послове. Несвесно открива своје интересовање за себе кроз фразе попут: „Пусти, да ти кажем…“, „Ја знам бољу причу…“, „Имам навику да…“, „Обично се држим правила…“ Истовремено, таква особа зависи од туђег одобравања. Ако га добије – процвета. Ако га не добије – увене, постаје огорчена.

2. Фаза уобразиље – самопоуздање и наметање

У овој фази јавља се искрено уверење у сопствену супериорност. То се често испољава кроз незадрживу речитост. А шта је речитост, ако не недостатак скромности и радост у самом себи?

Самопоуздање прераста у страст за уређивањем других. Поносна особа намеће своју вољу, али не трпи да се њена сопствена воља доведе у питање. Она управља пажњом, временом и енергијом других, постаје дрска и одвратна. Њене ствари су важне, туђе – безначајне.

Тада, као сенка која се продужује на вечерњем светлу, у души почиње да се гомила нешто тешко и хладно. И готово неприметно, наступа преокрет. Оно што је до јуче изгледало као снага, почиње да се претвара у немир. Расположење се квари. У агресивности таква особа наилази на отпор, постаје иритантна, тврдоглава, зловољна. Уверена је да је нико не разуме – ни ближњи, ни духовник. Сукоби са светом се умножавају, и поносна особа доноси коначну одлуку: „Ја“ против других – али још увек не против Бога.

Последице поноса

Човек који је заробљен у сопственој узвишеној представи о себи, у последњој фази, живи у потпуној изолацији. У другима види само оно што је сам у њих унео. Чак и када хвали, остаје затворен, окренут себи, неприступачан за стварност. Такав дух трпи пораз на свим фронтовима: То унутрашње уздизање над другима – то је крајње сиромаштво душе. Како се борити против те болести?

- Емотивно/душевно: туга, бол, мрачност
- Морално: самоћа, пресушена љубав, бес
- Психопатолошки: нервне болести, душевне поремећаје
- Теолошки: смрт душе претходи телесној; искуство пакла већ у овом животу

Лечење – пут ка смирењу

Понос је крајње сиромаштво душе. А борба против њега захтева управо оно што човек највише избегава:

- Смирење – као темељ духовног живота

- Послушност – корак по корак:

- према онима које волимо
- према ближњима
- према законима света
- према објективној истини
- према свему добром у нама и око нас
- према Божијем закону
- и коначно – према Цркви, њеним правилима, заповестима и светињама

То значи стати на почетак хришћанског пута: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе…“ (Мт. 16:24) Одрицање себе мора бити свакодневно. Сваког дана човек узима свој крст: крст подношења увреда, стављања себе на последње место, подношења туге и болести, тихог прихватања неправде, и потпуне, безусловне послушности – тренутне, добровољне, радосне, неустрашиве и постојане. Тада се отвара пут ка царству мира, ка најдубљем смирењу које уништава све страсти. Слава Богу нашем, који се противи поноснима, а смиренима даје благодат!

Свештеник Александар Елчанинов
Превео и прилагодио: Петар Волков
Из књиге „Записи“.