Ја немам стан. Немам ауто. Немам лаптоп ни телефон. Немам децу. Немам родитеље. Немам сестара, браће ни даљих рођака. Понекад чак немам ни себе. Здраво. Зовем се Игор и бескућник сам...
У људском свету ја се не сматрам човеком. Више ме виде као блато под ногама, мрљу у њиховом чистом свету. Ходају поред мене, виде ме, али ме не примећују. Мушкарци и жене, старци и деца - сви ме се гаде, стисну усне и окрећу главу у страну са неком бахатом гордошћу. Чини се као да кажу:
„Сам си крив што сте постао бескућник. Попио си сав новац, уместо да га уложиш у неки посао.“
„То сам некад и урадио, али нисам успео. Али, види, и сад ми је добро.“
„Ти си нико“.
Одговарам: „Ја сам човек“.
„Ти си бескућник“.
„Ипак сам човек...“
Колико је замерки у њиховим речима! Криве ме, али не разумем зашто. Зато што се усуђујем да живим у њиховом свету?
Али, знате, није све тако лоше. Понекад, деси се да увече сретнем неку љубазну жену. Погледаће ме, некако тужно уздахнути и пружити векну хлеба. Узећу. Зашто га не узмем? Рећи ћу јој: „пуно вам хвала“ и чак јој се наклонити. И сузе му пеку очи. Отићи ћу што пре да не види ове слане поточиће што ми као блато размазују лице. Седећу близу подрума и јести пола хлеба. Остатак ћу дати пријатељу. Бескућник, прљав и гладан као и ја. Прво сам га звао Адик, а сада га у шали зовем Гадик. И живот постаје забавнији када га позовем, а он ме гледа у неверици и пита: „Јесам ли ја копиле?“
Понекад има лоших дана. Понекад одем кући (да, имам кућу - касније ћу вам рећи), и успут сретнем децу из шестог и седмог разреда. Њихове године су још превише нежне, али они су тако љути... Не могу да прођу, а да ме не вређају. Ја сам ја за њих врећа за ударање. Безопасан, неспособан да узврати. Понекад почну да ме ударају. Једном су ми бацили циглу у главу, толико да сам цео дан лежао без свести у бари. Јуче су ме оборили и тукли даском. Изгубио сам свест и пробудила ме нека млада девојка која ми је везала завој око главе и дала чинију супе. А ја седим, ћутке је гледам и плачем. Овај пут не могу да побегнем. Само спустим главу и сакријем очи иза масних праменова седе косе. Хвала, љубазна девојко. Буди здрава, буди срећна...
И свако вече идем кући. Улазим у улаз старе зграде који мирише на плесан, дим цигарета и пржене котлете. А зграда је тако прљава и споља! – али љубазни људи су унутра. Они ме познају. И не избацују ме. Седам близу врата у ходнику у ком нема светла, нагнем главу у страну и заспим. А када неко уђе и опсује што је мрак, ја се пробудим, извадим кутију шибица из џепа јакне и запалим једну. Осветљавам им пут. У почетку су ме се плашили, али сада су се навикли. А Андрија се понекад касно враћа са посла и прво што уради је да ми каже: „Боже, јеси ли опет заспао на том месту? Упали светло, иначе нећеш добити цигарете!" Добар момак. И он је сиромашан, али ми ипак помаже. Да ми храну, купи цигарете...
Овако ја живим. Не жалим се. Сваки дан ходам на ивици између добра и зла. И рећи ћу вам нешто... Има још доброг на овом свету. Знам, видео сам.
„Игоре, јеси ли ту? Упали светло, „електричару“! „Иначе нећеш добити кобасицу“, каже нерасположени момак, стојећи на вратима.
Опет касни на посао. Надређени га не штеде. Па ни он мене - војник да спава, а служба да иде?
„Устани, Игоре! Упали ми светло!“
„Извини, али нема више светла...“ - покушавам га кажем.
Андрија почиње да претура по џеповима, а затим вади телефон. Упали лампу на њему и притрча ми. Труди се да на мени осети пулс кога више нема. Али не брини, не због мене. Још боље, узми неке шибице. Ено, тамо је цела кутија. Узми је и осветли свој пут када је мрак. Од сада то мораш сам...
Да ли знаш... Нисам имао ни стан ни ауто. Није било деце ни родитеља. Али имао сам себе. Здраво, моје име је Игор. И ја сам човек...
***
Као што је Андрија помогао бескућнику, а он из своје таме свима осветљавао ноћу њихов пут, тако и ми треба да будемо светлост и подршка онима који су у тешкоћама. То је пут ка правој хришћанској милости и саосећању. Нека нас ова прича инспирише да будемо носиоци Христове љубави, да пружимо руку онима којима је потребна и да створимо праведније и саосећајније друштво за све.
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: delodobroe.ru